Početna strana > Debate > Kuda ide Srbija > Mikro-autošovinizam
Kuda ide Srbija

Mikro-autošovinizam

PDF Štampa El. pošta
Marko Radovanović   
četvrtak, 22. novembar 2012.

-Ala sam debela, strašno, ne mogu više to da podnesem!-

 -Pa zašto ne probaš sa nekom dijetom i vežbanjima ako ti to toliko smeta?-

-A ne mogu da se „cimam“ oko toga. -

Ili:

-Ne mogu nikako da položim taj ispit, poludeću!-

-Pa što ne probaš da ga naučiš do tančina?-

-A, baš ću da se cimam sa tolikom knjižurinom, bolje da učim ovako pa da čekam da me „ubodu“ pitanja…-

Ukoliko ste prečesto bili učesnici u ovakvim vrstama razgovora, možda su vam s vremena na vreme padala na pamet pitanja poput „Šta je sa ovim ljudima?“ ili „Šta je to sa mnom?“ (u zavisnosti od toga koju ste stranu u ovakvim razgovorima zauzimali). Priznajmo, mnogima od nas je jako teško da shvate da je za zaradu potrebno raditi, da je za skidanje viška kilograma potrebno hraniti se zdravije, ili da je za polaganje ispita potrebno učiti. Stiče se utisak da je ovakva vrsta „paradoksalnog mentaliteta“ zahvatila i previše pora u društvu pa da sami nismo svesni do koje mere to zna da ide, ali i do koje mere sve to vrši negativan povratni uticaj na svakoga od nas.

Kada se takav način promišljanja sa ličnog prenese na kolektivni, dešava se sledeća vrsta razgovora:

-Program na državnoj televiziji je užas! Neću im platiti pretplatu nikad...-

-Pa možda je loš i zato jer nema sredstava pošto ljudi poput tebe ne plaćaju pretplatu.-

-Jaoj, opet ti braniš Tijanića!-

Kao i u onom razgovorima s početka teksta, mnogima je teško da pojme da ukoliko ne plaćaju prevoz i ukoliko ne plaćaju pretplatu oni sami nemaju previše prava da se žale na (ne)kvalitet istih, jer je moguće da i sami tim neplaćanjem utiču na taj isti nekvalitet (doduše, u zadnjih mesec dana prevoz je zaista previše poskupeo za zaposlena lica). Sa druge strane, i oni koji plaćaju za sebe uglavnom govore kako su ispali „ovce“, „naivčine“ i sl., pa to koriste za alibi da u budućnosti nekako napakoste nekome drugom.

Da se razumemo – zloupotreba od strane ljudi u vlasti sasvim sigurno ima, ali mora se makar posumnjati da se sa ovakvim našim držanjem stvara neka vrsta „kumulativnog efekta“ koji ionako loše stanje dodatno pogoršava, možda i u prevelikoj meri.

Reklo bi se da je od dolaska komunizma mnogima najbitnija stvar u životu postala da se za ništa dobije sve pa je to postalo jedino prihvatljivo stremljenje u srpskom društvu. Takav, suštinski apsurdan način promišljanja i životnih stremljenja, uvek ide uz opravdanje na primeru nekih drugih koji su „lako prošli“ sa „nepoštenim“ ili „lenjim“ držanjem, pa devojka sa viškom kilograma ili momak koji ne daje ispite uvek spomenu da postoji „ta i ta“ osoba kojoj je to pošlo za rukom da na upravo „taj i taj“ (lakši) način uspeju u svojoj nameri. Da se razmisli kojem delu populacije „ta i ta“ osoba pripada, i koliko je čest slučaj da je tako nešto uspelo od svih koji su tako nešto pokušali, je potpuno van domašaja razmišljanja. Jednostavno, takvi znaju na tim primerima da je tako nešto moguće, a ako je moguće, to znači da mogu i oni. Kad im se kaže da tako nešto uspeva samo u jako retkim primerima, a da je i tad sporno jer obično nemaju potpuni uvid u pozadinu takvih primera – oni se ljute i počinju da vas gledaju kao „naivčinu“ ili „budalu koju će svako da jaše“, „izdajnika“, „nepromišljenog“, „stucanog“, „glupog“ i sl. (što po sopstvenom mišljenju nisam nikada bio).

Generalno kada su u pitanju svakakvi državni servisi i institucije mi po navici imamo negativan naboj. U tim slučajevima se percepira da je „neko gore“ (na vlasti), „kriv za sve“, lako se setimo primera ljudi koji su se obogatili „preko noći“, i uvek se dođe do zaključka da kada „oni lopovi ne plaćaju ništa, a imaju sve“ da ni mi nismo dužni da to radimo. To što je takvih „lopova“ ipak jako malo, dok je onih koji zbog takvog stava trpe dosta više, često nam ne pada na pamet. A to je upravo trenutak kada nesvesno postajemo „mikro-autošovinisti“.

Tada se radije guramo u krcatom autobusu kojem je potrebno po sat i po vremena da bi stigao do svog odredišta, ubeđeni da takav prevoz ne treba plaćati dok u sebi psujemo trenutnog gradonačelnika i sve gradske odbornike (kojih je malo) a ne želimo da primetimo sve ostale ljude u tom istom autobusu koji isto misle i isto se muče (a kojih je mnogo). I reklo bi se da je svako od njih makar delimično (a kao što rekoh – možda kumulativno i u većoj meri nego „lopovi vlastodršci“) odgovoran za to što se svi oni kolektivno muče, jer prevelik broj njih ne želi da plati ništa za „takav“ prevoz.

Kad su oni koji jesu stekli neke pozicije u pitanju (pomenuti „lopovi vlastodršci“), „mikro-autošovinisti“ i ne pomišljaju na to da su i te osobe odrasle u istom okruženju kao i oni, ali da su za razliku od njih ipak dali nešto od sebe (uglavnom učlanivši se u partije gde su se ipak svojski potrudili oko nekih stvari), pa su ipak nekakvim radom došli do nekakvih pozicija odakle su počeli da se ponašaju tako bahato da je to svima jasno uočljivo.

Gledano po moralnoj ravni, takvi „lopovi vlastodršci“ se gotovo uopšte ne razlikuju od onih prvih koji ne žele da plaćaju išta u „ovakvoj“ državi. Jedina razlika između njih je samo u tome što prvi nemaju pozicije, a drugi imaju, ili da budem precizniji – jedina razlika je u tome što su ovi „drugi“ zapravo oni „prvi“ koji su te pozicije u međuvremenu stekli. Zato i ti koji su se nekako probili imaju identičan izgovor zašto ne plaćaju poreze i zašto se gnušaju svakog izdatka za socijalne potrebe društva koji se obično može svesti na formu da im „država nije dala ništa dok su se mučili“ pa ih je (kao i ove prve) „baš briga za nju“.

Da ne spominjem tužnu činjenicu da u takvoj sredini verovatno i poreski inspektori radije primaju par ljubičastih novčanica kako bi pogledali na drugu stranu, jer je i njima postala omiljena mantra da „poštenim radom nisu od države dobili ništa“, pa je red sad malo i na njih „da budu pokvareni“. U ovaj „mikro-autošovinizam“ su potonuli gotovo svi, i tu nema velikih razlika između pola, godišta ili društvenog sloja kojem neko pripada, svi smo mi u njemu.

Nalazimo se u situaciji u kojoj možda mnogi (verovatno većina) krive državu što ne radi kako bi trebala da radi, a zapravo svako od nas doprinosi takvom stanju u nekoj manjoj ili većoj meri. Takve vrste „patriota“ se ne razlikuju previše od onog učesnika „Parade ponosa“ koji je nosio transparent na kom je pisalo „Smrt državi“[1], jer opisanim ponašanjem i pogrešno usmerenim promišljanjem oni svakodnevno vrše opstrukciju i mikro-sabotažu sopstvene države, koja potom postaje ogromna na makro-planu.

Dokle god ovakav način promišljanja bude bio na neki način dominantan i preovlađujući u svakodnevnom govoru i ponašanju (prema sopstvenoj državi i društvu pre svega), niko od nas i ne može da bude potpuno siguran u to da je za sadašnju situaciju kriv „neko odozgo“, niti (čak i da to jeste istina) ima prava da takve poziva na odgovornost jer se ponaša na identičan, bahat način.

Ono što je možda najteže prihvatiti je da bi se ovakvo stanje svojevrsnog društveno-samoubilačkog „vrzinog kola“ drastično poboljšalo kada bi smo se svi mi malo žrtvovali na samom početku, pa kad bismo počeli da plaćamo prevoz (makar povremeno) i pored toga što je loš, kad bismo počeli da plaćamo pretplatu iako je program na televiziji i dalje „katastrofalan“ (premda ga većina i dalje uporno i pomalo dvolično - gleda), ili kad bi se uključili u političko delovanje iako su u svim partijama iskvareni ljudi sumnjivog morala. 

Takve patriote na rečima, ali u biti autošovinistima, to nažalost – mrzi. Mnogo im je lakše da čekaju „pravu kombinaciju pitanja“ kao u primeru studenta sa početka teksta, odnosno način kako će se izdvojiti iz „sirotog naroda“ i preći u „lopove vlastodršce“, pa da onda oni budu na poziciji sa koje će moći da imaju iste nabeđene i umišljene izgovore kao što ih imaju i sadašljnji „vlastodršci“.

Najapsurdnije je (i donekle najsramotnije) to što kad bilo ko od nas ode bilo gde u inostranstvo je te vrste odnosa prema društvu itekako svestan, pa se ta strana država više ceni od sopstvene, jer je tamo „sve uređeno“. Pomisao da je ta „uređenost“ nastala tako što su se ti stranci ophodili mnogo bolje prema svom društvu nego što smo se mi ophodili prema sopstvenom nam retko pada na pamet, iako se ovom pojavom mogu objasniti mnogi naši porazi svakakvih vrsta (između ostalog nipodaštavački odnos stranaca prema nama, popularnost latinice kod mladih itd.).

Neću da kažem da nema pozitivnih primera (Filip Vukša je trenutno najpoznatiji), ali se čini da smo još uvek daleko od potrebne „kritične mase“ za povlačenje celog društva u pravom smeru. Mene recimo, kao patriotu, možda najviše boli to što sam na raznim sajtovima naših neprijatelja upravo viđao argumente protiv Srba i Srbije koje sam pre toga čuo od ljudi iz sopstvene neposredne sredine („ova država umire“, „najkorumpiraniji smo, nema nam spasa“, „nama bre treba čizma i motka“ ili toliko malograđanski omiljen citat „ma mi smo Srbi najgori od svih“) iako ni jedna od tih tvrdnji nije tačna, ili da budem jasniji – postaje tačna samo onda kada je često ponavljamo pa sami sebe ubedimo da takvi jesmo.

To znači da nas ima i previše koji radimo za sopstvene neprijatelje sa takvim, pomalo malograđanski nabeđenim (što bi mladi rekli „istripovanim“) stavom, a da je autošovinizam je ušao mnogo dublje u srpsku narodnu bazu nego što smo trenutno svesni. Prebrzo smo zaboravili reči pokojnog patrijarha Pavla kada nam je svima pred smrt poručio da će nam biti bolje kada i sami postanemo bolji[2], a i pitanje je da li su to svi shvatili na pravi način, jer je po meni i ova vrsta autošovinizma samo još jedan „mračni dar“ SFRJ komunizma, koji se ovom narodu možda malo i previše svideo dok je bio aktuelan.

[1] http://www.naslovi.net/2010-10-15/pravda/ciplicu-nije-smetao-natpis-smrt-drzavi/2053474

[2] http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/96885/Patrijarh-Pavle-se-upokojio-uz-molitvu

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner