четвртак, 14. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Косово између олује и поветарца (II)
Косово и Метохија

Косово између олује и поветарца (II)

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Б. Ђикић   
петак, 09. септембар 2011.

Бројимо „ситно“ до 11 сати, 15. септембра, када истиче „беса“ коју је дао генерал Билер, да ће чувати „југ“ од „севера“ , а до када још Србија треба да обезбеди што је могуће подношљивији живот на делу Косова где је колико до јуче, везаност српског народа за матицу била неупитна. Тај народ и даље очајнички пружа руке матици, али као да се она некако последњих дана мигољи.

Немајући дилему да ли да све обави док још уши зује, или да чека нову Ангелину „шљагу“, по систему – „девојка је мало трудна“ , Борко Стефановић покушава да нам објасни да тај печат неће важити за север Косова.

Не часећи ни часа, наши представници крећу у дипломатску офанзиву која ће се завршити фијаском као и многе пре тога, а нарочито памтимо две: Прву, која је резултирала одузимањем мандата на Косову УН (чији смо члан) и преношењем истог на ЕУ (чији нисмо члан, а и нећемо бити задуго) и другу, која је резултирала мистериозном променом резолуције ГС УН у „минут до 12“, толико мистериозном да је њен садржај од 9. септембра 2010. до данашњега дана остао магловит. Али овај трећи и последњи дипломатски фијаско је изгледа оверио судбину севера Косова и његовог становништва. Овера се не може урадити без печата, а њих је наша вешта дипломатија великодушно предала у руке „Приштине“.

Са још увек снажним зујањем у ушима, последицом „шљаге“ „милосрдне“ Ангеле, „наши“ представници трком одлазе у Брисел и тамо без трунке срама аминују царински печат који „приштинске“ власти користе још од 1. децембра 2008. године, као царински (дакле државни) печат. Нису покушали чак ни да на том печату издејствују натпис на српском језику, него аминују тројезични: албанско-хрватско-енглески натпис. Наравно, све се то представља као дипломатска победа на обе стране, с тим што изгледа да је она друга заиста у праву.

Немајући дилему да ли да све обави док још уши зује, или да чека нову Ангелину „шљагу“, по систему – „девојка је мало трудна“ , Борко Стефановић покушава да нам објасни да тај печат неће важити за север Косова. Али, слаба вајда. Ако КФОР од 26. јула, контролише промет на пунктовима Јариње и Брњак, уз херметичко затварање читаве линије према Рашкој и Новом Пазару за рачун „Приштине“, нема разлога да не верујемо да ће и убудуће подржати сваку њену акцију. Командант КФОР-а, и његова шефица из Берлина, више него јасно су стали на страну Тачија. У том светлу, долазак шиптарских цариника на Јариње и Брњак је логично, јер неко царинске печате које је Србија аминовала мора да удара. Сигурно то неће радити риболовци нити кафеџије, већ цариници. А где је царина, ту је и гранична полиција, и полако долазимо до врло поражавајућих закључака. Боркова изјава да ћемо се против тога борити дипломатским средствима, намеће питање: А зар последња бриселска епизода није била дипломатско средство?

Други члан дипломатског двојца са кормиларом, министар Богдановић, изјављује да држава чини све да стане на пут намери Приштине да једнострано вуче потезе. Овде је, мора се признати, држава врло ефикасна. Наиме, сложи се са сваким потезом „Приштине“, како се не би радило о једностраним потезима.

Паралеле и дијагонале

Да ли ће Ангелче опет да засуче рукав, или она претходна шамарчина и даље резонира у глави нашег вође, углавном остало је да се прогута још једна крупна, ако не и најкрупнија жаба, али свакако последња: да се укину институције које финансира република, а налазе се јужно од Јариња и Брњака, пре свега: судство, школство и здравство. У политичком жаргону, ове институције се све више крсте именом, паралелне, иако су суштински оне једине легалне.

Нападом на ове институције, штавише захтевом да се оне укину, Немачка у лику канцелара Ангеле Меркел, наставља политику неких ранијих немачких канцелара која је по правилу резултирала катастрофалним последицама по српски народ.

Њихов значај за опстанак српског народа са Косова, а и оног из Метохије је огроман, а вероватно и кључан. Потпуно је нејасно како у српским политичким и медијским круговима већ годинама не постоји развијена свест о томе. Наиме, одмах након рата, све до једне здравствене и образовне институције су остале резервисане за све, осим за Србе. Свака зграда, свака књига и свака лабораторија на Косову узурпиране су и опљачкане. Срби су осим без слободе кретања остали и без здравствене заштите, а српска деца и без могућности школовања. Великим напорима, па зашто не рећи и средствима, државе Србије и Срба са Косова успостављен је релативно пристојан степен здравствене заштите и образовања, ваљда у целом свету признатим темељима људских права.

Нападом на ове институције, штавише захтевом да се оне укину, Немачка у лику канцелара Ангеле Меркел, наставља политику неких ранијих немачких канцелара која је по правилу резултирала катастрофалним последицама по српски народ. Е па нема тог зујања и те „шљаге“ због које би Србија по овом питању, питању угрожавања темељних људских права, требала да поклекне. Али, све је могуће.

Укину ли се легалне институције Републике Србије на Косову, српског народа тамо више бити неће. Ваљда смо довољно искусан народ да можемо сагледати да тамо где нема институција државе Србије, нема више ни српског народа. Ко може да живи у заблуди да ће Срби тражити лекарску помоћ од шиптарских лекара (све и да нема етичких дилема, има стручних), или да ће дозволити деци да у школи уче о јунаштву Адема Јашарија и бесмртности дела Хашима Тачија, нека настави да живи у заблуди. То је индивидуална ствар. Од суштинског је националног интереса те институције по сваку цену (али баш по сваку) очувати, иначе ће низ долину Ибра кренути још један талас избеглица. Ово је након „споразума“ о печатима много теже остварити него пре, јер сада „Приштина“ има међународно призната средства да дави као змија жабу те институције и тај народ. Искуство нас учи да они то знају да раде изузетно добро и ефикасно.

Сувише је снажна кампања извршена, између осталог и у домаћим медијима, како би се север Косова представио као легло криминала, а отпор наше државе томе био исувише слабашан, да би се та слика у наредних неколико дана могла променити.

Ко год у ово сумња, нека призове здрав разум у помоћ. Тачно је да је север Косова, за који су везани и Срби из енклава и из Метохије, етнички српски. Али, сваки ће родитељ слати дете на школовање тамо где је то могуће, а то неће бити ни Метохија ни Косово. С временом, омладина ће бити десеткована, а самим тим и будућност српског народа укинута. Ових дана, севером Косова се пронела вест да је чак и министар Богдановић, преселио породицу у Београд. Не залазећи у приватност таквог поступка, питање је колико је он политички оправдан у овом тренутку. Какву поруку шаље?

Коначно, Срби са севера Косова су одлучни да бране своја људска и национална права. Колико држава у томе може да им помогне? Бојим се, мало. И држава има своје проблеме, као што су избори, приватизације, интеграције...

Сувише је снажна кампања извршена, између осталог и у домаћим медијима, како би се север Косова представио као легло криминала, а отпор наше државе томе био исувише слабашан, да би се та слика у наредних неколико дана могла променити. Београдски су медији и „интелектуалци“ знатно пре шиптарских створили о „северу“ такву слику. Живот хиљада обичних људи се код њих по правилу не разматра. Размере криминала на југу и северу се не могу поредити, али је српски народ са севера Косова у терминологији владара наших судбина окарактерисан криминогеним. Стога оправдање за оружани сукуб након 15. септембра постоји. То је „борба против криминала“.

Ако, не дај Боже, до оружане акције дође, а што се из „приштинских“ кабинета увелико најављује, већ по самом истеку Билерове „бесе“, под изговором „борбе против криминала“, а у чему и Еулекс и Кфор имају обавезу да припомогну, јер се и они наводно, боре против криминала, последице могу бити много тешке. Времена нема много. Напад са „југа“ се најављује. Одбрана се на „северу“ припрема. Не буде ли држава нешто заиста ефикасно и брзо предузела наредних дана, бојим се да ћемо већ почетком наредног месеца, спортски честитати другој Србији на успеху. Она ће моћи са поносом да парафразира Стјепана Месића да је задатак испунила, и да Србије више нема. Буде ли се тај грозни сценарио почео да остварује, може се лако десити да почетком наредног месеца, постане неважно ко којој Србији припада.

Ово што читамо је најмање политички коментар. Ово је вапај, крик, глас вапијућег у пустињи... Хоће ли бити одјека? То не знам, али време је на истеку или је можда већ...

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер