Početna strana > Debate > Kosovo i Metohija > Kosovo između oluje i povetarca (II)
Kosovo i Metohija

Kosovo između oluje i povetarca (II)

PDF Štampa El. pošta
Aleksandar B. Đikić   
petak, 09. septembar 2011.

Brojimo „sitno“ do 11 sati, 15. septembra, kada ističe „besa“ koju je dao general Biler, da će čuvati „jug“ od „severa“ , a do kada još Srbija treba da obezbedi što je moguće podnošljiviji život na delu Kosova gde je koliko do juče, vezanost srpskog naroda za maticu bila neupitna. Taj narod i dalje očajnički pruža ruke matici, ali kao da se ona nekako poslednjih dana migolji.

Nemajući dilemu da li da sve obavi dok još uši zuje, ili da čeka novu Angelinu „šljagu“, po sistemu – „devojka je malo trudna“ , Borko Stefanović pokušava da nam objasni da taj pečat neće važiti za sever Kosova.

Ne časeći ni časa, naši predstavnici kreću u diplomatsku ofanzivu koja će se završiti fijaskom kao i mnoge pre toga, a naročito pamtimo dve: Prvu, koja je rezultirala oduzimanjem mandata na Kosovu UN (čiji smo član) i prenošenjem istog na EU (čiji nismo član, a i nećemo biti zadugo) i drugu, koja je rezultirala misterioznom promenom rezolucije GS UN u „minut do 12“, toliko misterioznom da je njen sadržaj od 9. septembra 2010. do današnjega dana ostao maglovit. Ali ovaj treći i poslednji diplomatski fijasko je izgleda overio sudbinu severa Kosova i njegovog stanovništva. Overa se ne može uraditi bez pečata, a njih je naša vešta diplomatija velikodušno predala u ruke „Prištine“.

Sa još uvek snažnim zujanjem u ušima, posledicom „šljage“ „milosrdne“ Angele, „naši“ predstavnici trkom odlaze u Brisel i tamo bez trunke srama aminuju carinski pečat koji „prištinske“ vlasti koriste još od 1. decembra 2008. godine, kao carinski (dakle državni) pečat. Nisu pokušali čak ni da na tom pečatu izdejstvuju natpis na srpskom jeziku, nego aminuju trojezični: albansko-hrvatsko-engleski natpis. Naravno, sve se to predstavlja kao diplomatska pobeda na obe strane, s tim što izgleda da je ona druga zaista u pravu.

Nemajući dilemu da li da sve obavi dok još uši zuje, ili da čeka novu Angelinu „šljagu“, po sistemu – „devojka je malo trudna“ , Borko Stefanović pokušava da nam objasni da taj pečat neće važiti za sever Kosova. Ali, slaba vajda. Ako KFOR od 26. jula, kontroliše promet na punktovima Jarinje i Brnjak, uz hermetičko zatvaranje čitave linije prema Raškoj i Novom Pazaru za račun „Prištine“, nema razloga da ne verujemo da će i ubuduće podržati svaku njenu akciju. Komandant KFOR-a, i njegova šefica iz Berlina, više nego jasno su stali na stranu Tačija. U tom svetlu, dolazak šiptarskih carinika na Jarinje i Brnjak je logično, jer neko carinske pečate koje je Srbija aminovala mora da udara. Sigurno to neće raditi ribolovci niti kafedžije, već carinici. A gde je carina, tu je i granična policija, i polako dolazimo do vrlo poražavajućih zaključaka. Borkova izjava da ćemo se protiv toga boriti diplomatskim sredstvima, nameće pitanje: A zar poslednja briselska epizoda nije bila diplomatsko sredstvo?

Drugi član diplomatskog dvojca sa kormilarom, ministar Bogdanović, izjavljuje da država čini sve da stane na put nameri Prištine da jednostrano vuče poteze. Ovde je, mora se priznati, država vrlo efikasna. Naime, složi se sa svakim potezom „Prištine“, kako se ne bi radilo o jednostranim potezima.

Paralele i dijagonale

Da li će Angelče opet da zasuče rukav, ili ona prethodna šamarčina i dalje rezonira u glavi našeg vođe, uglavnom ostalo je da se proguta još jedna krupna, ako ne i najkrupnija žaba, ali svakako poslednja: da se ukinu institucije koje finansira republika, a nalaze se južno od Jarinja i Brnjaka, pre svega: sudstvo, školstvo i zdravstvo. U političkom žargonu, ove institucije se sve više krste imenom, paralelne, iako su suštinski one jedine legalne.

Napadom na ove institucije, štaviše zahtevom da se one ukinu, Nemačka u liku kancelara Angele Merkel, nastavlja politiku nekih ranijih nemačkih kancelara koja je po pravilu rezultirala katastrofalnim posledicama po srpski narod.

Njihov značaj za opstanak srpskog naroda sa Kosova, a i onog iz Metohije je ogroman, a verovatno i ključan. Potpuno je nejasno kako u srpskim političkim i medijskim krugovima već godinama ne postoji razvijena svest o tome. Naime, odmah nakon rata, sve do jedne zdravstvene i obrazovne institucije su ostale rezervisane za sve, osim za Srbe. Svaka zgrada, svaka knjiga i svaka laboratorija na Kosovu uzurpirane su i opljačkane. Srbi su osim bez slobode kretanja ostali i bez zdravstvene zaštite, a srpska deca i bez mogućnosti školovanja. Velikim naporima, pa zašto ne reći i sredstvima, države Srbije i Srba sa Kosova uspostavljen je relativno pristojan stepen zdravstvene zaštite i obrazovanja, valjda u celom svetu priznatim temeljima ljudskih prava.

Napadom na ove institucije, štaviše zahtevom da se one ukinu, Nemačka u liku kancelara Angele Merkel, nastavlja politiku nekih ranijih nemačkih kancelara koja je po pravilu rezultirala katastrofalnim posledicama po srpski narod. E pa nema tog zujanja i te „šljage“ zbog koje bi Srbija po ovom pitanju, pitanju ugrožavanja temeljnih ljudskih prava, trebala da poklekne. Ali, sve je moguće.

Ukinu li se legalne institucije Republike Srbije na Kosovu, srpskog naroda tamo više biti neće. Valjda smo dovoljno iskusan narod da možemo sagledati da tamo gde nema institucija države Srbije, nema više ni srpskog naroda. Ko može da živi u zabludi da će Srbi tražiti lekarsku pomoć od šiptarskih lekara (sve i da nema etičkih dilema, ima stručnih), ili da će dozvoliti deci da u školi uče o junaštvu Adema Jašarija i besmrtnosti dela Hašima Tačija, neka nastavi da živi u zabludi. To je individualna stvar. Od suštinskog je nacionalnog interesa te institucije po svaku cenu (ali baš po svaku) očuvati, inače će niz dolinu Ibra krenuti još jedan talas izbeglica. Ovo je nakon „sporazuma“ o pečatima mnogo teže ostvariti nego pre, jer sada „Priština“ ima međunarodno priznata sredstva da davi kao zmija žabu te institucije i taj narod. Iskustvo nas uči da oni to znaju da rade izuzetno dobro i efikasno.

Suviše je snažna kampanja izvršena, između ostalog i u domaćim medijima, kako bi se sever Kosova predstavio kao leglo kriminala, a otpor naše države tome bio isuviše slabašan, da bi se ta slika u narednih nekoliko dana mogla promeniti.

Ko god u ovo sumnja, neka prizove zdrav razum u pomoć. Tačno je da je sever Kosova, za koji su vezani i Srbi iz enklava i iz Metohije, etnički srpski. Ali, svaki će roditelj slati dete na školovanje tamo gde je to moguće, a to neće biti ni Metohija ni Kosovo. S vremenom, omladina će biti desetkovana, a samim tim i budućnost srpskog naroda ukinuta. Ovih dana, severom Kosova se pronela vest da je čak i ministar Bogdanović, preselio porodicu u Beograd. Ne zalazeći u privatnost takvog postupka, pitanje je koliko je on politički opravdan u ovom trenutku. Kakvu poruku šalje?

Konačno, Srbi sa severa Kosova su odlučni da brane svoja ljudska i nacionalna prava. Koliko država u tome može da im pomogne? Bojim se, malo. I država ima svoje probleme, kao što su izbori, privatizacije, integracije...

Suviše je snažna kampanja izvršena, između ostalog i u domaćim medijima, kako bi se sever Kosova predstavio kao leglo kriminala, a otpor naše države tome bio isuviše slabašan, da bi se ta slika u narednih nekoliko dana mogla promeniti. Beogradski su mediji i „intelektualci“ znatno pre šiptarskih stvorili o „severu“ takvu sliku. Život hiljada običnih ljudi se kod njih po pravilu ne razmatra. Razmere kriminala na jugu i severu se ne mogu porediti, ali je srpski narod sa severa Kosova u terminologiji vladara naših sudbina okarakterisan kriminogenim. Stoga opravdanje za oružani sukub nakon 15. septembra postoji. To je „borba protiv kriminala“.

Ako, ne daj Bože, do oružane akcije dođe, a što se iz „prištinskih“ kabineta uveliko najavljuje, već po samom isteku Bilerove „bese“, pod izgovorom „borbe protiv kriminala“, a u čemu i Euleks i Kfor imaju obavezu da pripomognu, jer se i oni navodno, bore protiv kriminala, posledice mogu biti mnogo teške. Vremena nema mnogo. Napad sa „juga“ se najavljuje. Odbrana se na „severu“ priprema. Ne bude li država nešto zaista efikasno i brzo preduzela narednih dana, bojim se da ćemo već početkom narednog meseca, sportski čestitati drugoj Srbiji na uspehu. Ona će moći sa ponosom da parafrazira Stjepana Mesića da je zadatak ispunila, i da Srbije više nema. Bude li se taj grozni scenario počeo da ostvaruje, može se lako desiti da početkom narednog meseca, postane nevažno ko kojoj Srbiji pripada.

Ovo što čitamo je najmanje politički komentar. Ovo je vapaj, krik, glas vapijućeg u pustinji... Hoće li biti odjeka? To ne znam, ali vreme je na isteku ili je možda već...

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će crnogogorski „Zakon o slobodi veroispovesti“ biti povučen?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner