субота, 21. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Косово и Метохија, сећање (VIII)
Косово и Метохија

Косово и Метохија, сећање (VIII)

PDF Штампа Ел. пошта
НСПМ   
петак, 28. јун 2013.

Српски и не само српски блистави умови бавили су се Косовом и Метохијом без обзира да ли припадају граду или селу, да ли су живели у Србији, или не. Тако је било некада, тако је и сада. На почетку је Мала енциклопедија, која се зове „Косово је срце Србије“. Осмислио ју је и приредио Драгослав Бокан, а објавили „Политика“, „РТС“ и „Инфинитас“. После неколико основних појмова, следе две песме Милутина Бојића, а за крај – музика.

                                                                                                                      ЂМС

 

 

КОСОВО & МЕТОХИЈА

Два имена и два лица

Косово и Метохија је јужна српска покрајина, састављена од две физичко-географске целине, две котлине (Косова и Метохије) раздвојене такозваном „дреничком пречагом“, планинама Ћићавицом и Црнољевом. Метохијска и косовска котлина чине, одувек, значајан географски и геополитички простор српске државе.

Брдовита косoвска котлина (која се налази у југоисточном и источном делу покрајине) је просторно мања од Метохије. Има карактеристике висоравни и окружена је планинским пределима (на падинама проклетија, Шаре и обронцима Копаоника). Њене реке су Ситница, Лаб, Дреница и Лепенац. Клима је умерено континентална. Иначе, реч Косово се, у том облику, готово и не помиње у време пре косовске битке. До тада је овај простор био познат као Ситница (на северу) и Липљан (на југу Косовске котлине).

Бајколика метохијска котлина (налази се на југозападном делу Косова са којом чини природну, историјску, географску, привредну, релгијску и сваку другу целину). Метохију омеђују високе планине: Шара, Паштрик, Проклетије, Дреница и Мокра Гора. Централна река јој је Бели Дрим. Овако омеђена, заштићена је од хладних северних ветрова и у њу се, кроз албанске планине, увлачи медитерански ваздух, стварајући од Метохије приморје без мора. Због климе и земљишта, изузетно је плодна и земља рађа у обиљу. Једино овде постоји, још од средњег века, камени виновод, којим је текло вино кадвору српског цара из богатих метохијских виница.

ИМЕ

Иза назива

Реч никада није само обична реч, „празан звук“, „бич ваздуха“. Попут молитве и крштеног имена, посвећена реч у себи ности многа тајна, мистична значења. Као звучни одјек бескрајне силе мудрости и знања.

Реч је често велика, а увек дубока и моћна. Посебно онда када кроз њу изговарамо неко или нечије име. Без имена нема ничега. Како би то Руси рекли: „Са именом – Иван, без имена – балван“. Име је човеков „анђео чувар“. Зато, ако препознамо тајну имена – открићемо и унутрашњу суштину, саму душу именоване ствари. Знајући и разумевајући неко име проникнућемо у његову „вишу стварност“. У његову мистерију. Кроз име ћемо распознати и древну поруку која је скривена у њему.

Тачно у мери своје тајновитости, име КОСОВО нам не допушта да га лако растумачимо. Прва помисао је везана за ону малу црну птицу кос (blackbird). Наиме, у латинским документима уз године Косовског боја се помиње шума косова (campus merularum), назив који ће касније (на разним језицима) усвојити сви путописци који су пролазили овим крајевима. Занимљиво је езотеријско тумачење значења птице кос које нам сугерише да она симболизује „капију“, „пролаз“ (gateway) између светова, онај свети простор у коме се не сме неодлучно стајати, који нам не допушта оклевање и тражи да се, што брже и одлучније, отиснемо ка непознатом. Црни кос нас тако упозорава да је свако застајкивање грех, недостојно „одрицање од наше одговорности“. Црна птица симболизује потребу за медитацијом, контемплативношћу и повлачењем у духовно средиште нашег бића. Уосталом, пој коса се најчешће може чути баш у оно чудно, мистично време пред зору и уочи сумрака, на прелазу између сна и јаве.

С друге стране, имамо и сасвим друго тумачење речи Косово, изведено из појма кошења, „косидбе Божије ливаде“. Уз онај трагични додатак (по Љуби Ненадовићу) како је овде, можда, ипак реч о оном другачијем историјском кошењу и „тучи између великих сила“, што би, онда, сугерисало како је Косово у ствари исто што и поприште битке, бојиште.

Духовни смисао, ипак, не зависи само од порекла имена. Косово је, првенствено, место српског сведочења верности Богу (реч мученик и значи, оригинално, „сведок истине“). Тако да је његов данашњи смисао у ствари наталожен, временом, свим оним што за нас представља ова надисторијска српска лозинка. Када се изговори реч КОСОВО, ми у њему одмах осетимо и све оно што стоји иза дугих векова нашег одупирања пред непријатељем, нашег пркосног непристајања да „продамо своју веру“ и одбацимо идеале и завет предака.

МЕТОХИЈА (по речи метох: „црквени посед“) је, рекли бисмо, идеално употпуњавање пуног имена ове области. Ако је КОСОВО њено име, онда је МЕТОХИЈА њено (црквено) презиме.

Тако имамо спојени пар појмова: Косово и Метохију као људско и Божије, ратничко и молитвено. Као симфонију привидних супротности.

Тиме се све идеално довршава, а назив Косово и Метохија овако добија и свој пуни, бого-човечански, заиста целовити смисао.

ГРАДОВИ И НАСЕЉА

Између Европе и Азије

Косово и Метохија имају скоро хиљаду и по насељених места, а најважнији градови су: Приштина, Косовска Митровица, Призрен, Пећ, Гњилане, Урошевац, Ђаковица и Подујево. Занимљиво је да је Бранислав Нушић (писац и национални радник, конзул Краљевине Србије на Косову) управо у Косовској Митровици видео „варош будућности“, „на лепом положају између Ибра и Ситнице, опкољену висовима, са пространим, правим и чистим улицама“.

Ипак, најлепши и највреднији од свих косовских градова је сигурно Призрен, Душанова царска престоница, „српски Цариград“ (како га назива народна песма).

„Нека се поноси Стамбол својим величанственим загрљајем са Босфором; нека се Једрене поносе безбројним минаретима; Солун живошћу своје обале и суседством са Олимпом; Скопље својом јуначком прошлошћу; Охрид својим лепим и пространим рибњаком; Скадар шаренилом свога пазара и чаршије – ипак ће Призрену остати довољно да се, изнад свих, понесе и узлети. Призрен, град над градовима, варош над варошима – има леп поглед и добру воду. Одакле год из Призрена да погледаш, удахнућеш и задивићеш се лепотом што ти је око види и догледа, лепоти какву ћеш ретко где наћи...“

ЗНАЧАЈ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Више од територије

А када говоримо о свему овоме, никада не смемо изгубити из вида да су Косово и Метохија већ око хиљаду година она централна област српског народа, престона регија наше државе, културе и духовности. И осим што је (у периоду између пада средњевековне српске државе и Првог балканског рата) неколико векова била окупирана од стране Отоманске империје, она никада у својој дугој историји није припадала албанском народу.

Убедљив прилог свему овоме је, свакако, и податак да је на Косову и Метохији данас (после свега) у употреби око 2000 словенских (српских) назива. На овом релативно малом простору, српски православни народ је (од 12. по краја 20. века) подигао чак 1300 цркава и манастира, међу којима и четири храма са списка светске културне баштине: Високи Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија и Богородица Љевишка. Овом импозантном списку треба додати и све оне српске испоснице, спомен-капеле, гробља, тврђаве и дворце...

Тиме је читава ова област постала аутентична душа Србије, истинска колевка њеног културног, духовног и историјског идентитета.

Косово и Метохија су тако постали српска Света земља, наш Јерусалим. Живи симбол наше везе са прошлошћу и вечношћу.

Послушајмо руског патријарха Алексеја Другог: „За православне Србе Косово није само географски појам и некакв објекат на карти – него Светиња Отачка. Земља испуњена древним храмовима и манастирима који имају непролазно духовно и културно значење“.

Тек овако схваћени, Косово и Метохија добијају свој прави израз и објашњење – нечег подједнако важног и тајанственог.

Ова српска и православна, косовска Света Земља, опточена је бескрајним духовним благом непроцењиве вредности (олтарима, куполама, непрегледним живописом, неизбројивим иконостасима, реликвијама, рукописним књигама, литургијским посудама, ковчезима са светитељском моштима...).

КОСОВСКА БИТКА

Трагедија, мит, завет

Многи народи света имају своје митове, своје приче које чувају, као светињу, из генерације у генерацију. Кроз митове су увек пројављене оне најбоље и најаутентичније особине једног народа. И он увек говори о стварима које су се десиле  „на почетку“, у неком безвременом тренутку великог, светог времена. У вечности. И касније би се, увек изнова, пред новим нараштајима, понављала ова „света прича“. Она тако постаје образац понашања и за оне који је изговарају и за оне који је слушају. Зато се митови и говоре и препричавају само у посебним тренуцима и на посебан начин. Уз њихову помоћ се одвајамо од свог времена (својих брига и проблема) и поново враћамо на место почетка.

Кроз Косовски завет Срби су одсањали свој средишњи сан. Ту људски дан заувек побеђује људску ноћ. Језиком библије, бурним као грмљавина, показана је моћ хришћанске душе нашег народа. По јеванђелској аналогији: Кнез Лазар има улогу Христа, Вук Бранковић - Јуде, српски витезови – апостола, а последња вечера нашег Царства  -Тајне вечере...

Тиме се само довршава и заокружује она реална истина наше историје о српским средњевековним владарима који се, сви редом, закалуђерише. О монасима – принчевима. И зато се данас, баш као и 1918, 1912, 1804, 1389. године – води ова двострука Косовкса битка, у времену и вечности. Она нам сведочи да велика прошлост трајно живи, и да се ствари, људи и појаве никада не деле на „прошле“ и „садашње“, већ, само и увек – на велике и мале, праве и лажне, добре и грешне, отаџбинске и издајничке.

Учи нас наш Завет да без пробуђеног националног духа нема ни националне државе, ни културног напретка.

И да су вечни само косовски видици.

КОСОВСКИ БОЖУРИ

Крваве латице

Подједнако присутан по косовским пољима и легендама.

Зову га и „краљев цвет“, „духовска ружа“, „курјак“, „божурак“, „деветак“, „пеонија“. По Аристотеловом ученику Теофрасту „детлићи обожавају божуре“, па зато, ето, божурово семење и корење морамо „искључиво ноћу брати“, да нам „детлић не би ископао очи“.

Апулеј нас, опет (нешто мање духовито), учи да је божур најпоузданији лек против лудила.

А по српским легендама, божур је првобитно био бео – али је на Косову, од крви српских јунака, добио своју садашњу црвену боју.

Изгледа да су наши преци њиме, пред бој, китили своје калпаке и шлемове.

Зато би, уочи Видовдана, отац породице свим укућанима предавао по струк божура и говорио „Да будеш као овај цвет црвен и јак“.

Божур се одувек носио око врата, као „заштита од падавице, лудила, промуклости и вратобоље“.

„Коме свет мрца пред очима да пије семе божурово пре изласка сунца и да га увек има уза себе“...

Име божур се доводи у везу са именом „Бог“.

За срећног човека би се, у народу, говорило: „Развио му се божур!“

************************

Рођени Београђанин, Милутин Бојић је умро у солунској болници у 25. години живота, 1917. Био је учесник оба балканска и Првог светског рата. Сахрањен је на Зејтинлику, а после Великог рата, његови посртни остаци су  пренети на Ново гробље у Београду и сахрањени у породичну гробницу. Милутин Бојић је још један представник оног правог, скривеног Београда, о чему сведоче две његове песме које смо одабрали за вас. И украсили лепим и познатим сликама.

МОЛИТВА

Ноће је пуста. У царској дворани

мрачан престо, тајанствен ко бајка,

и док ветар звижди на пољани,

Бога моли Југовића Мајка.

Камен ћути и небеса муче,

а сотона само из прикрајка

са смехом јој пружа пакла кључе...

Бога моли Југовића Мајка.

Давно снахе под умором пале,

ветрова  се небом гони хајка,

звезде труну што су сву ноћ сјале,

Бога моли Југовића Мајка.

Сакривена од светине, клечи,

стид је да се са гомилом вајка,

сама, хладна, без сунца, без речи

Бога моли Југовића мајка.

 

БЕЛО УСИЈАЊЕ

Попали и сруши, разби и разори,

Полупај и скрши, роби и однеси

И испричај сунцу о оном што јеси,

Да о томе делу звезда звезди збори.

Ја плакати нећу над кулама палим,

Ни у пустом дому тугованке плести,

Јер не можеш собом небо ми одвести,

А ја знам на песку дићи Јерусалим!

Јер ветар слободе мој сан је и срећа,

Њим ћу да се храним, њега ћу да пијем.

А он тамо струји где ја стег свој вијем

И расте из моје мишице и плећа.

Муке нису муке, туга туга није

Данас, кад се дани ожиљцима броје,

Јер дворови данас на плећима стоје,

А слађе но нектар модар јед се пије.

Данас шеве наше крвави су врани.

Јер небеса шаљу страхоте пожара,

Да нараштај нови псалме од њих ствара;

Да нам оду спева, Бог нас патњом храни.

Из Загреба, из бивше Југославије, из Холандије, из Европске уније...

 

БРАНИМИР ШТУЛИЋ СВИРА „КРАЉЕВИЋА МАРКА“

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер