четвртак, 14. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Како смо делили Косово
Косово и Метохија

Како смо делили Косово

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Динић   
среда, 08. јун 2011.

(Сведок, 24. 5. 2011)

Да ли је Ивица Дачић изрекао јерес када је за приштински дневник "Зери" изјавио да је решење спора око Косова у његовој подели?!

Домаћа и међународна политичка јавност су, на "прву лопту", реаговали негативно, или резервисано. Ипак, реакције које су накнадно уследиле, поготово од званичног Београда, потврђују да та идеја и није тако страна. О томе се говорило и после 2000, али и пре – међу комунистима (који су чак хтели и да га поклоне Албанији), у влади СРЈ, СПС-у, у САНУ. Уколико се погледају бројни иступи српских интелектуалаца и политичара, јавни, полујавни и тајни, види се да се о подели Косова заправо све време прича, те да је јерес једино било то јавно рећи.

Када се Други светски рат ближио крају и када су цветале идеје о уједињавању комунистичког света, ради стварања Балканске федерације, политика југословенских комуниста је била крајње покровитељска и попустљива према Албанцима. Управо се крајем рата на Бујанској конференцији 1944. родила замисао да до уједињења дође тако што би се Косово и Метохија присајединили Албанији, да би тако увећана Албанија потом ушла у заједничку државу. Сви ти планови су пали у воду када је дошло до сукоба са Информбироом 1948.

Нове идеје о разрешењу косовског питања, које је временом све више прерастало у проблем, у периоду након Другог светског рата па све до краја деведесетих долазиле су од српских интелектуалаца.

Добрица Ћосић – "отац нације" како га неки називају – уједно је и "отац идеје" о подели. Ћосић је на 14. седници ЦК СКС, 29. маја 1968. рекао:

"Ако би пут водио остваривању ...српског националног суверенитета, односно отцепљењу Косова и Метохије од Србије и Југославије, онда су неизбежни тешки и трагични судари и несагледиве историјске несреће и компликације".

Ћосић је због овог, али и других ставова, трпео тешке санкције. Демонстрације на Косову 1981. међутим, подстакле су га да у свом дневнику забележи следећу реченицу:

"Косово ће за једну или две деценије постати албанска земља. Оно са Албанцима мора да буде подељено".

Ћосићева идеја о подели добила је више простора у јавности током децедесетих, када је наступао и као интелектуалац и као политичар. Своју идеју је 1990. предложио Бориславу Јовићу, тадашњем председнику Југославије, који га је упутио код Милошевића, а овај га одбио. Ћосић је 1992. тадашњем америчком амбасадору Цимерману изнео предлог према коме би трећина Косова, источни део, остало у саставу Србије. Како је 1992. објавио италијански часопис „Лимес“ Ћосићев предлог је био да источни и централни део покрајне остану Србији, а остало да се преда Албанцима (видети мапу 1). Иако његове идеје нису биле прихваћене он је и касније, и после рата, излазио у јавност са идејама да се Косово подели.

Суштина његовог става, како је објаснио у једном интервјуу немачким медијима 2005, јесте да треба наћи компромис између ”етничког права” Албанаца који чине већинско становништво на Косову и ”историјског права” Срба на ту средњевековну колевку њихове културе и државности.

Основу поделе покрајине чинила би расподела становништва пре рата 1998. и 1999.

У интервјуу "Вечерњим новостима" 2008. он је појаснио да би средњовековни српски манастири - Пећка патријаршија, Дечани, Богородица Љевишка, светоархангелски комплекс, Девич, Грачаница са косовопољским комплексом - повраћајем земљишта и шума, национализованих 1945. године, требало да добију самоуправни положај по атоском моделу за православне манастире у грчкој држави.

Ћосићеве ставове око поделе, како је истакао у књизи "Косово" (2004) прихватио је и настојао да спроведе Зоран Ђинђић.

Професор права Миодраг Јовичић, решење косовског проблема видео је у регионализацији. Као заговорник претварања тадашње СРЈ у регионалну државу састављену од 13 региона, Јовичић је предлагао да се Косово и Метохија поделе на два региона. У таквој регионалној држави биле би укинуте републичке границе између Србије и Црне Горе и престале би да постоје Војводина и КиМ као аутономне покрајне. Иако Јовичић није предлагао поделу и давање независности албанском делу, он је предвидео да се подручјима које претежно настањују Албанци дају већа права управљања. Овакав предлог би вероватно дугорочно водио раздвајању становништва и стварању природних граница поделе.

Стручњак за просторно планирање Бранислав Крстић, на основу анализа демографских, економских и географских аспеката Косова, изнео је средином деведесетих свој став. Крстић је 1992. предлагао да се на територијама на којима Србија не може потпуно да успостави своју власт створи "подручје мировне-заштите" по угледу на познати Венс-Овенов план за БиХ, а да се остали делови реинтегришу у Србију. Ова идеја изложена је 1992. председнику тадашње владе Милану Панићу, Добрици Ћосићу док је био на челу СРЈ и појединим људима из српског генералштаба, али се после Ћосићеве смене са тиме стало.

Бранислав Крстић је у књизи "Косово између историјског и етничког права" 1994. предложио раздвајање Срба и Албанаца према којем би Срби контролисали нешто преко трећине територије, претежно на северу и истоку.

Председник САНУ Александар Деспић је на годишњој Скупштини Академије 1996. године упозорио да ће "кроз двадесет година или тридесет, Србија постати земља с два народа сличне бројности – двојезичка земља са два језика који немају исти корен".

Деспић је тада предложио да се под хитно отпочну преговори са Албанцима о мирном разграничењу по принципу већинског становништва, уз уважавање економских и културних чинилаца. Деспићев предлог је тада наишао на оштру критику јавности, поготово предводника Срба са Косова, док га је једино подржао Десимир Тошић, тада на месту савезног посланика.

У књизи "Завршница на Косову", Стивен Мајсторовић, професор политичких наука на Универзитету Колорадо у Америци, предложио је поделу - по којој би четвртина територије припало Србији. Његов предлог се ослањао на став Ибрахима Ругове из 1998. да Албанци хоће аутономију, док је Мајсторовић нагласак ставио на очување културне баштине. Према његовом предлогу север би припао Србији и укључивао би Пећ, манастир Дечани, Косовску Митровицу, а Србима би остао и рудник Трепча.

Последњи предлог српских интелектуалаца о подели Косова с краја деведесетих израдио је Душан Т. Батаковић, садашњи амбасадор Србије у Француској. Батаковић је септембра 1998. предложио је кантонизацију, односно стварање пет кантона за Србе на Косову и Метохији (видети мапу 5). Према том плану градови би били под мешовитом албанско-српском управом, а кантони би обухватили и аграрна подручја у којима су Срби већина, а били би им додати и српски манастири са имањима која су поседовали до 1941. године, тј. пре него што су их комунисти отуђили. Границе општина биле би измењене тако да се отвори могућност за образовање мањих општина које групишу места и села са претежно српским становништвом.

Тај план су представници СПЦ понудили међународним званичницима пред рат 1999. али није прихваћен.

Идеју кантонизације је 1999. изнео и Бернард Кушнер, први шеф Мисије УНМИК на Косову, али је он одбијен са образложењем да је "кантонизација супротна напорима међународне заједнице у изградњи јединственог Косова".

Сви предлози српске интелектуалне елите о подели Косова нису уродили плодом, или зато што није било слуха у јавности, или због одсуства храбрости међу политичарима. Ипак, у политичком животу Србије, било је оних који су, и пре 5. октобра, предлагали поделу.

Како је за "Политику" 2006. изјавио Зоран Баки Анђелковић, сада председник УО "Железница Србије", он је као председник Привременог извршног већа КиМ још 1998. руској делегацији предложио да се подела узме у обзир као опција. На то су му они, како је тада тврдио Анђелковић, рекли да је сувише касно. Он је тај предлог јануара 1998. изнео и тадашњем председнику Србије Милану Милутиновићу, који је касније пренео Анђелковићу да Милошевић за такве идеје "није хтео ни да чује".

ДОС је у предизборној кампањи 2000. тврдио да Косово није територијално већ "демократско питање“.

Први политичар у Србији после 2000. који је у јавност изашао са идејом поделе био је Небојша Човић, тада на челу Координационог тела за КиМ. Он је још 2001, на Конференцији о безбедности у југоисточној Европи која се одржавала у Београду, рекао да Косово треба поделити на два ентитета – српски и албански.

Према његовом предлогу, у српском ентитету била већина српских споменика, а у албанском, већина албанске популације. Српски ентитет био би под заштитом југословенске војске и полиције. Албански ентитет, који би имао највиши степен аутономије, остао би под заћтитом међународних снага. Тај предлог више се у јавности разматрао са линије сукоба стратегија и приступа унутар ДОС-а него као једно од могућих решења.

Новембра 2005. Човићева социјалдемократска партија изашла је у јавност са картама "ентитетске поделе" Косова (видети мапу 3 и 4).

Решење косовског проблема кроз поделу је наводно био и један од главних циљева политике Зорана Ђинђића. На затвореном састанку ДС и чланова коалиције 2002. Ђинђић је, према наводима Зорана Живковића, говорио: "Добра решења за Косово су потрошена до 1999. Нама су остала само лоша. Оно које је најмање лоше од преосталих јесте поделити Косово”.

Ђинђић се у погледу поделе углавном ослањао на предлоге и сугестије Добрице Ћосића, који тврди да се Зоран Ђинђић са њим, око тога, у потпуности слагао, и да су о том питању често разговарали. Ђинђић га је обавештавао и о писмима која је послао међународним званичницима апелујући на њих да се приступи правичном решавању питања Косова.

Ђинђић је и у јавност пуштао пробне балоне, па је тако 2002. изјавио да је "Косово као дивља градња за које ће међународна заједница рећи да га је лакше легализовати него рушити...јесам за очување Дејтона, али дајте да нађемо неки компромис кроз регионалну сарадњу, кроз билатералну сарадњу албанског дела Косова са Албанијом, српског дела Косова са Србијом..."

Наводно је дошло и до директних преговора који су се у тајности одржавали између Ђинђића и вођа косовских Албанаца.

То је 2006. у интервјуу за Радио слободна Европа устврдио Чарлс Купчан, амерички експерт за Западни Балкан и професор на Џорџтаун универзитету у Вашингтону, указавши да неки елементи тадашњег косовског вођства нису били тврдо против те опције.

Убиством Зорана Ђинђића 12. марта наводно су прекинути сви конкретнији преговори о подели, а у српској штампи су неретко објављивани и чланци у којима се тврди да је управо залагање око Косова лежало у позадини атентата.

Зоран Живковић, који је наследио Ђинђића, 2006. је у медијима тврдио да је и он сам, у свом мандату, заговарао поделу и да је тај предлог стално износио свим високим међународним званичницима приликом сваког сусрета, и да таква идеја ниједном није била одбачена.

У време Војислава Коштунице главна тема је била "суштинска аутономија", а једини ко је тада давао изјаве које су ишле у правцу уважавања неке нове реалности, био је Вук Драшковић који је, након распада Државне заједнице 2006. наставио да обавља функцију министра спољних послова Србије.

Драшковићева концепција се углавном сводила на, како ће се испоставити, флоскулу без јасног плана – "више од аутономије, мање од независности".

Нове кораке у правцу поделе Косова учинио је председник Борис Тадић који је септембра 2008. године први пут поменуо је да је "спреман" да размишља о тој опцији "ако исцрпемо све претходне опције".

Одлуком Међународног суда правде да једнострано проглашење независности Косова није у супротности са међународним правом условило је да термин "суштинска аутономија", на шта се сводио предлог Београда, изостане из даље реторике када је у питању решење Косова.

Викиликс је 2010. објавио депеше америчке амбасаде у Београду у којима стоји да је саветник председника Србије наводно рекао америчком амбасадору да Срби северно од Ибра неће пристати на власт Приштине. Иако су тада српски званичници демантовали да се ради на подели, Борис Тадић је марта месеца у Бриселу на једној конференцији дао изјаву која је на трагу те идеје, рекавши "да треба да се пође од реалности на терену", те да је јасно "да у будућности Албанци неће хтети да прихвате власт Срба над њима, као што ни Срби, нарочито на северу, неће желети да прихвате власт Албанаца".

На крају целе приче, јавно и конкретно, мада како се може видети и не много оштрије него његови претходници, иступио је Ивица Дачић, заменик председника Владе Србије и министар МУП, устврдивши да је подела решење, и представљајући себе као -"политичара-релаисту".

Његова изјава дочекана је на нож, а многи су његове речи протумачили као јерес.

Ипак, ако погледамо шта су, најчешће тајно, протеклих година радили бројни српски политичари и мислиоци, јерес је то што су јавно причали једно, а тајно радили друго.

На крају, ако узмемо у обзир ставове већине њих који сада тврде да је време за поделу прошло, чини се оправданим протумачити да је Дачићева изјава јерес једино утолико што је дошла превише касно.

Милошевић био против сваке идеје о подели

Слободан Милошевић је одбијао сваку идеју о подели, сматрајући да је она нереална и штетна, како по Србе тако и по Албанце. Милошевић је, међутим, сматрао и да би етнички чисто Косово Албанцима нанело више штете него користи.

У говору који је одржао на збору делегата у Косову пољу априла 1987. Милошевић је о етнички чисто албанском Косову тада рекао:

"Став, за етнички чистим, и економски и политички аутономним, изолираним Косовом није могућ идејно-политички, етнички, али, у крајњој линији, такав став није у интересу албанског народа. Овакав национализам искључио би га из окружења и не само успорио већ и зауставио његов развој и у економском и уопште у духовном смислу. Као што је Енвер Хоџа својом политиком, иначе мали албански народ и једно већ јако неразвијено друштво, искључио из Европе, лишио га могућности да учествује у динамичном животу савременог света. А овај део албанског народа тежи ка Европи, ка модерном друштву, не треба га на том путу зауставити". (С. Милошевић, "Године расплета" стр. 143.).

Политичари и мислиоци са Запада који су подржа(ва)ли поделу      

Ворен Цимерман – бивши амерички амбасадор у Београду се противио идеји бомбардовања сматрајући да она неће уродити плодом. Предлагао је да се Косово, или претвори у трећу републику, или подели.

- Албанци би могли добити већи део територије. Срби би добили земљиште на коме се налазе неки од средњовековних манастира, док би остали могли бити стављени под међународну заштиту. Радна претпоставка поделе је да би српски део Косова вероватно постао саставни део Србије, док би албански део вероватно постао независан, или би одабрао да се припоји Албанији, тврдио је Цмерман у чланку за часопис "Натионал Интерест".

Ноам Чомски је 2007. подржао Добрицу Ћосића и његов предлог да се Косово подели. Познати мислилац је тада тврдио да се може наслутити да САД имају план "Б" према коме би Косово било подељено, док би српске енклаве имале посебан статус. Међутим, 2008. године Чомски је изјавио да мисли да је Ћосићев предлог "имао много смисла, али је сада немогућ".

Џим Болтон, бивши амерички амбасадор у УН – пошто је сишао са места представника најмоћније силе света, рекао је шта заиста мисли о Косову.

У интервјуу за "Глас Америке" 2008. Болтон је рекао да "подела Косова правична ствар, која би се односила барем на области са српском популацијом на граници према јужној Србији. То би се, уосталом, одразило на етничку и политичку реалност. Није довољно рећи да смо прихватили отцепљење Косова. Ако јесмо – зашто не прихватити и овакав вид поделе Косова". Ове изјаве нису имале никакву тежину у поређењу са изјавама у прилог независности које је давао као амерички званичник.

Лорд Дејвид Овен и после рата 1999. прелагао размену територија на Балкану

Непосредно по завршетку агресије на СРЈ, на конференцији у Ослу, лорд Дејвид Овен, некадашњи министар спољних послова Велике Британије и један од главних преговарача у Босни затражио је да се напусти западна уздржаност у погледу измене међународних граница и да се њиховом променом у Босни и на Косову и Метохији разреше оба питања.

"Хајде да одемо до господина Милошевића и да му кажемо да ће му свака квадратна миља коју је спреман да преда косовским Албанцима донети заузврат исту површину у квадратним миљама око Пала, коју ће онда припојити Србији", предлагао је тада Овен.

Немачкој одговара подела?!

Немачка, као водећа економска и политичка сила у ЕУ није у својим иступима толико оштро, попут Велике Британије или САД, притискала Србију да призна неависно Косово.

Немачки медији све више пишу о томе како у немачким дипломатским круговима подела Косова представља најбоље решење, поготово због тога што она подразумева враћање релативно малог дела територије у састав Србије. Уколико би се створиле повољне прилике, званични Берлин би се јавно ангажовао да се Србији припоје три општине на северу и да се манастирима да посебан статус. Тиме би ЕУ показала да има капацитете да решава регионалне проблеме, а Немачка би додатно потврдила своју позицију политичког лидера Европе, која је пољуљана одлуком да се не укључи у рат у Либији и да се држи по страни када су у питању дешавања на северу Африке.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер