Početna strana > Debate > Kosovo i Metohija > Kako sam i zašto išao na barikade?
Kosovo i Metohija

Kako sam i zašto išao na barikade?

PDF Štampa El. pošta
Božidar Maslać   
petak, 02. decembar 2011.

Imao sam tog 17. novembra neka posla u gradu i put me je doveo na Trg Republike. Ispred spomenika knezu Mihajlu su bile postavljene male barikade i štand kakav koriste stranke i promoteri. Pomislio sam da je sigurno reč o nekoj nevladinoj organizaciji koja pravi performans o tome kako nas barikade sprečavaju da se približimo Evropi, ali ubrzo sam se uverio da grešim. Barikade je postavila organizacija „Žene KiM“, a gospođa koja je bila za štandom mi je objasnila da svakog 17. u mesecu organizuju skup podrške Srbima na KiM, ali o tome sredstva informisanja slabo izveštavaju iako su obavestili nekoliko desetina medija.

Nisam mogao da dođem na skup koji je počinjao u pet sati (bilo je oko dva) zbog raznih obaveza, ali se u tom trenutku, gledajući makete barikada i bodljikave žice, nešto u meni prelomilo. Odlučio sam da ne mogu više da budem samo internet patriota koji će u udobnosti svog stana da klikće kako mu se sviđaju razni komentari, linkovi i ostalo što podržava borbu našeg naroda za opstanak. Na mene je uticalo i saznanje da je jedan moj drugar već išao na barikade. Ponudio sam se da odem na barikade i pitao da li postoji neki organizovani odlazak. Ispostavilo se da se za 26. novembar pripremao odlazak na Kosmet. Prijavio sam se i ostavio broj telefona.

Kasnije sam saznao da se pomenuto udruženje odazvalo na poziv Borisa Malagurskog koji je organizovao odlazak mesec dana ranije. Mnoge fejsbuk patriote su najavile svoj dolazak, ali se pojavilo manje od 50 ljudi. Istina, kako sam čuo, pošto je bio samo jedan autobus, važilo je pravilo da će ići oni koji prvi stignu, ali je odziv bio slab u odnosu na preko 1000 ljudi koji su najavili svoj dolazak. Ipak, ovaj odlazak je okupio razna udruženja građana koja su dogovorila da organizuju brojnije putešestvije zakazano za 26. novembar.

Glavni organizator novog putovanja je bio Stanislav Gašparovski, Srbin iz Kanade, a pridružila su se razna udruženja građanja, poput „Žene KiM“ (preko kojih sam ja išao), „Udruženje poeta“, „Udruženje Cer“ itd. Zanimnjivo je da su učešće uzele i organizacije „Obraz“, „SNP Naši“ i „Ultračetnici“ koje prati kontroverzan imidž u sredstvima javnog informisanja.

Moram da priznam da u periodu od kada sam se prijavio za odlazak do tog 26. novembra u meni se pojavilo nekoliko spontanih impulsa koji su me terali da nađem neki razlog da ipak ne odem. Međutim, čvrsto sam rešio da se držim svoje prvobitne odluke da odem dole, čak i ako bude gusto. Pomoglo mi je to što verujem u pobedu, a prvi put za poslednjih dvadeset godina vreme radi za nas. U jednom tekstu koji sam objavio u NSPM-U[1] u martu ove godine izneo sam svoje mišljenje da će vojska SAD, zbog ekonomske krize, biti prinuđena na povlačenje iz raznih regiona u svetu i na drastično smanjenje svojih borbenih mogućnosti, broja vojnika i kvaliteta naoružanja i opreme. Na taj način će doživeti neku vrstu kolapsa svojih mogućnosti za vođenje rata. Uostalom, u napadu na Libiju SAD nisu uzele znatnog učešća, a Francuska i Velika Britanija su jedva uspele da pobede Gadafija i njegovu malu armiju koja je imala minimalne PVO kapacitete.

Iz ovih razloga sam uveren da je cela akcija Kfora za zauzimanje administrativnih prelaza labudova pesma NATO intervencionizma na Kosmetu. Zapadu gori pod nogama, moraju da se povuku i žele da završe posao dok još mogu. S tim u vezi je verovatno i nastanak pokreta „Preokret“ koji treba da iznutra oslabi našu sve bolju spoljnopolitičku poziciju. Da budemo iskreni, naša ekonomska situacija je očajna, ali je jadna već 20 godina i mi smo naviknuti da loše živimo, a Zapadu se ostvaruje kletva dabogda imao pa nemao i za njih je ova kriza psihološki veoma teška. U slučaju kad bismo imali neku drugu vlast, mogli bismo se nadati pomoći od zemalja BRIK-a, jer smo za njih mali trošak, a politički smo važni.

S promišljenom verom u mogućnost pobede, pojavio sam se u subotu 26. novembra na mestu okupljanja naše šarolike skupine građana koji su se spremili da pomognu ljude na barikadama. Dvesta ljudi u četiri autobusa krenulo je, sa izvesnim zakašnjenjem, na put koji je uz manje nezgode protekao u redu. U našem autobusu su stariji ljudi sedeli napred, a mlađi nazad kako to biva po nepisanom običaju. Bilo je i lepih mladih devojaka, putovalo se uz pesmu i priču. Iako nikoga nisam poznavao, brzo sam se sprijateljio sa mladim ljudima koji ne žele da budu deo gomile koju hipnotišu sa pričama kako je EU Diznilend koji nema alternativu. Upoznao sam ratnog veterana koji se borio na raznim ratištima, uključujući i legendarne borbe za karaulu Košare 1999. On nam je pričao kako ljudima na Kosmetu i malo pažnje puno znači. Telefonski poziv, sms poruka - bilo šta, da se podsete da nisu sami. Tu je bila i grupa istoričara sa Filozofskog. Bilo mi je zadovoljstvo da pričam sa ljudima dobro potkovanim poznavanjem istorije i pored toga što se sa jednim od njih nisam slagao u vezi sa njegovim, po meni, ekstremno levičarskim shvatanjima. Ipak civilizovana diskusija je za obojicu bila korisna. Tu su bile vrlo mlade, ali hrabre i odlučne devojke, zatim momci koji su već bili u sopstvenoj režiji na barikadama, a najzanimljivija mi je bila šarmantna slikarka sa svojim samosvesnim pogledima na sadašnji trenutak svetske istorije. Živela je odmalena na Zapadu i shvatila je koliko je on truo u načinu na koji su je u školi učili kako da manipuliše ljudima da bi im prodala umetnost. Moram da naglasim da ne pominjem puno imena jer ne želim da neko ima problema zbog toga.

Posle višesatnog putovanja i raznih zadržavanja spontano okupljene i pomalo neorganizovane družine stižemo, po noći, do administrativne granice i alternativnih puteva. Ovaj alternativni put je nastao tako što je teškom mehanizacijom probijen preko raznih brda da bi spojio dva asfaltirana puta, koji su prethodno postojali. Novi put je od obične nabijene zemlje i ne verujem da bi naši autobusi mogli da se probiju da su umesto ove dugotrajne suše padale neprestane kiše kao prošle godine. Suša je tako izazvala i nekakvu sreću u nesreći omogućavajući lakšu komunikaciju ovim putevima koji povremeno prolaze pored opasnih ambisa. Jedan od autobusa se zaglavio, ali je srećom brzo odglavljen i mi smo nastavili put prema Kosovskoj Mitrovici. U gradu nas je čekao odbor za doček, ali su se građani mahom razišli jer smo kasnili tri sata, a bilo je veoma hladno. Zaustavili smo se u blizini mosta i dok smo čekali da počne program, razgledali smo barikadu i popili po piće u obližnjim kafićima da se okrepimo od puta. Kada je program počeo, obratio nam se gradonačelnik koji nam je predložio da ostanemo na istom mestu do ujutru, a onda bi otišli do Jagnjenice. Smatrao je da su putevi noću klizavi i opasni za autobuse, a do Jarinja je sve puno barikada.

Mi smo se zbog ovoga razočarali jer smo došli prvenstveno da odmenimo te ljude na najugreženijim barikadama. Kasnije mi je vođa puta u našem autobusu- Zorica Šarić-rekla da je po njenom mišljenju ovo mesto najteže braniti.

U programu su učestvovali organizatori, pesnici iz Crne Gore, Dalmacije i drugih krajeva, ali mi mladi smo bili željni da idemo tamo gde su branioci barikada u tom trenutku najugroženiji. Naša grupica se odvojila i otišla da se prošeta po gradu, koji je mene pomalo iznenadio. Zamišljao sam Kosovsku Mitrovicu manjom i manje urbanom. Našli smo neku simpatičnu kafanicu, u kojoj je bilo zalepljeno nekoliko malih Putinovih postera. Cene su u K. Mitrovici veoma popularne, a devojke, kao devojke, već sutradan su komentarisale kako ima lepih čizama, a iste takve su mnogo skuplje u Beogradu.

Tek što smo počeli da pijemo piće javljeno nam je da će jedan autobus ići do Rudina, mesta nekoliko kilometara udaljenog od centra, u blizini koga se nalazi Dudin Krš, gde su kforovci neuspešno pokušali da probiju barikade nekoliko dana pre toga. Mladi, hrabri meštanin koji je pošao sa nama nam je predložio da odemo peške jer Rudine nisu daleko, ali su se umešali gazda kafane i jedan ljubazni stariji meštanin, i ponudili se da nas prevezu jer to mesto ipak nije toliko blizu.

Ljubazni meštanin koji nas je povezao, a kasnije nam je doneo pice, rekao nam je za Albance da nisu pokvareni i da su ljudi od reči, nešto što sam od ranije čuo za njih. No, jasno je da su posvećeni svom cilju. Pomislio sam da možda zaista drže reč, ali da postoje razne vrste pokvarenosti. Jedna gospođa mi je rekla da Srbe u enklavama maltretiraju ako im nađu ulje i lekove iz Srbije, koje im šalju naši ljudi, i da im naplaćuju kazne za šverc jer je zabranjeno trgovati srpskom robom.

U Rudinama se nalazi barikada sa velikim krstom koja je prohodna. Pored su postavljeni šatori i jedan poluzavršen lokal u kojem je peć na drva i gde se dežurni na barikadama odmaraju. Spavaju na paletama, a tu se nalaze i klupe sa stolovima. Nešto južnije se nalazi barikada Dudin krš na kojoj su kforovci pokušali da naprave proboj nekoliko dana pre toga. Svirala je sirena, Srbi su se okupili i odbili napad. Jedna gospođa mi je rekla da su kforovci tražili pojačanje, ali da ono nije došlo. Isto tako sam čuo da mnogi Srbi veruju da će se Kfor povući do februara, a na Vikipediji se može pročitati da je Bondstil već trebalo da bude zatvoren. Ako se Kfor povuče, olakšaće situaciju Srbima na severu, ali će otežati Srbima u enklavama. Mislim da bi bilo pametno tražiti misiju za zaštitu enklava koja bi se sastojala od vojnika iz neutralnih zemalja.

Autobus koji je stigao na Rudine je bio onaj u kome su bili ljudi iz „Obraza“. Ponašali su se mirno i disciplinovano, a čuo sam da su u velikom broju dali krv. Takođe su pokazali ekološku odgovornost i očistili su otpatke koje su ostavili iza sebe.

Među stalnom posadom na ovoj barikadi je i momak iz Kragujevca koji je izgubio oca u ratu 1991, a brata na Košarama 1999, ali ga to nije sprečilo da već mesec dana dežura na barikadi. Zaista me je to potreslo, pogotovo kad se ispostavilo da je već pomenuti veteran bio prisutan kada mu je brat poginuo u povlačenju. Zagrlili su se, a veteran je ispričao da je posle išao sa drugovima da zarobe četiri šiptara da bi ih menjali za telo poginulog srpskog ratnika. Priča poput onih opevanih u Ilijadi.

Osim ove priče koja me je potresla, dežurstvo na barikadama je proteklo u razgovoru, druženju i dobrom raspoloženju, mada smo mi vikend-barikadisti ujutru bili veoma pospani i umorni, i što je vreme više prolazilo, sve češće smo ulazili da se ogrejemo. Od srca sam se nasmejao kad je jedan momak rekao pred usnulim barikadistom: „Neprijatelj prelazi reku“ aludirajući na jednu od nezaboravnih scena[2] iz kultnog filma „Ko to tamo peva“. Usnuli momak je nastavio da spava, a šeret je nastavio da se šali- „I taki da se bore protiv onake sile“

Oko pola osam je došao autobus pa smo otišli u crkvu na liturgiju. Posle smo se vratili do mosta u K. Mitrovici. Saznali smo da je drugi autobus išao na barikadu u Jagnjenici. Kada smo se vratili u Beograd baš je na toj barikadi Kfor isprovocirao sukob. Čuo sam da to mesto postoji vekovima, i da stanovništvo nema nameru da odstupi.

Nas četvoro smo se šetali u blizini mosta, nekoliko sati pre zakazanog polaska, i baš u tom trenutku se pojavila grupa naoružanih američkih vojnika. Primetili smo da pešački prelaz na mostu nije blokiran, i da su se Amerikanci tuda uputili da ga pređu. Jedna devojka ih je pitala da li može da ih slika. Neljubazno su odgovorili da ne može, zatim su nešto pričali između sebe, okrenuli su se i otišli. Slikala ih je kako odlaze. Kasnije sam saznao da njihove patrole povremeno prelaze most, ali moraju da se jave dežurnom na barikadi.

Inače, ja nisam primetio, ali su mi kasnije rekli da se na zgradi opštine, koja je skoro renovirana, vide tragovi metaka. Teroristi ponekad pucaju na srpsku stranu, a svi znamo da su pre tri nedelje ubili mladog Savu Mojsića.

Oko jedan sat u nedelju 27. novembra krenuli smo za Beograd. U autobusu je odmah počelo dogovaranje kako da se organizujemo da dođemo opet. Mnogi mladi su spremni da dođu na duže, ali stanje u Srbiji je teško i novac je veliki problem. Pozivam ovom prilikom da oni koji su u mogućnosti pomognu organizaciju ovakvih odlazaka. Neću nikog da nagovaram da ide, jer nije bezopasno, a i bez toga ljudi spremnih da idu ima sve više. Apelujem na one koji idu da budu mirni i disciplinovani, jer vreme, prvi put za 20 godina, radi za nas. Mladi ljudi su temperamentni pa na njih posebno apelujem da budu smireni. Inače, organizatori ovog odlaska su odneli raznu materijalnu pomoć, ali saznanje da Srbi na Kosmetu nisu zaboravljeni najviše znači ljudima na barikadama. Oni su umorni i istrošeni, ali su čvrsto rešeni da izdrže duže od Kfora. Ne žele da se predaju.

U autobusu su neki od nas izrazili svoju zahvalnost g-đi Zorici Šarić iz udruženja „Žene KiM“ što su nam omogućili da odemo dole i pokažemo da postoji Srbija koja ne podržava zvaničnu politiku koja je sve spremnija da napusti borbu za Kosmet zbog evropske (ne)perspektive. Sva ova udruženja i gospodina Gašparovskog sam pomenuo ne da bi ih reklamirao već da bih ibegao insinuacije da iza ovakvih odlazaka stoje neke stranke. Mnogi ljudi idu u sopstvenoj režiji, a mi smo građani koji se samoorganizuju jer više ne verujemo da postoje ni minimalni kapaciteti naše političke elite kada je u pitanju rešavanje gorućih problema. U svakom slučaju, nadam se da ću opet ići, možda da dočekam Novu godinu na barikadi.


 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner