недеља, 15. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Како рећи „исправно је укидање косовског додатка“?
Косово и Метохија

Како рећи „исправно је укидање косовског додатка“?

PDF Штампа Ел. пошта
Ана Радмиловић   
среда, 18. август 2010.

Када се до пре неког времена писало и причало о нереалним зарадама косовских Срба по занимању, већина се грађана све сиромашније Србије слагала са идејом да се са тим већ једном престане, да је доста више бацања пара у тај бунар без дна који поврх свега и не постоји а који се зове – српско Косово. Слагали су се и ужасавали када су читали о тим енормним сумама, милионима евра које Србија шаље на своје Косово, а Косово све мање српско.

Било је приче о лекарима, истовремено професорима универзитета, који не само што примају такозвани додатак на обе плате, него су узели и новац који им је дала Приштина, неких пар хиљада евра на име неисплаћених плата за непостојећи посао професора приштевског универзитета који је, са њихове стране гледано, косовски универзитет, а он није српски и српски професори нису тамо предавали. Било је приче о судијама са платама од по пар хиљада евра, па плус тај додатак а суд не ради, на посао се не иде десет година, до пре пола године, али тада се већ прича о енормним зарадама на радним местима под шифром „косовски Срби“ приводи крају. Држава више не жели то да финансира. Држави је, заправо, и свеједно, али држава се много не пита. Него се питају њени ментори.

Затим, у незгодном тренутку, који је можда и прави тренутак, али не за оно за шта су нам говорили да се боримо; онда у том дакле тренутку, после оног мишљења Суда правде и наше резолуције а пре одлуке која ће бити пресудна, у УН, наш Уставни суд саопшти, оспори своју претходну одлуку о фамозном косовском додатку и та нова одлука ступи на снагу 10. августа.

Прва смањења дуплих плата (које нису исто што и „косовски додатак“) догодила су се нешто раније. Пре неких годину и по дана, када се по новинама много писало о тим истим енормним зарадама, од чега се обичним Србима који нису косовски Срби дизала коса на глави. То је било у време када су неки људи секли себи прсте и лежали на пругама. Тада сам први пут чула да су те дупле плате заправо једнаке нормалним платама у Београду, али о томе се није много писало. Дупле плате једнаке су нормалним платама због тога што су нормалне плате на Косову отприлике дупло мање од нормалних плата у Србији. Или барем у њеном главном граду. Да су све зараде у провинцији мање од плата у престоници није непозната ствар, али када је реч о Косову и енормним зарадама тада би ствари требало мало појаснити. То ће рећи да, када укинемо дупле плате на Косову, ми заправо људима који раде у институцијама државе Србије на Косову дајемо дупло мање плате него људима запосленим у државним институцијама у Србији. То је чињеница.

Чињеница је и да се косовским зарадама манипулисало и да је било великих злоупотреба од стране појединаца који су били у прилици да те злоупотребе врше. Већина, међутим, није никада била у прилици.

Чињеница је и да се косовским зарадама манипулисало и да је било великих злоупотреба од стране појединаца који су били у прилици да те злоупотребе врше. Већина, међутим, није никада била у прилици. Већина је живела просечно, ако се просечним животом може назвати ситуација у којој вам сваки час нестане струја, над кућом вам надлећу хеликоптери, сваки час вам неко прети неким нередима и очекујете већ неку „олују“, воде вас на митинге под претњом да ћете ако се не појавите остати без посла, а посао вам је заправо да изигравате глинене голубове и да данас–сутра будете предмет нечијих поткусуривања, колатерална штета или осведочени зликовац, ако вам падне на памет да се браните. Плата за такво радно место, а радно место „косовски Србин“ је, када занемаримо сву иронију на коју човека може да подстакне помисао на једно такво занимање, плата дакле за такво радно место какво је „косовски Србин“ – не би требало да буде једнака примањима социјалних случајева у Београду.

Када кажем социјални случај, не претерујем. Плата вишег референта у суду у Митровици износи читавих 12.000 динара, док нешто „срећнији“ социјални случај у Београду може да прође и са 15.000. Са дуплом платом, која је умањена нешто раније, референт је био пун пара са 24.000 плус косовски додатак, у складу са висином зараде. Дакле мали. Пар хиљада. Када помислимо да је и то много с обзиром на то да овај референт није ишао ни на какав посао неких десет година, у праву смо. Али када помислимо да би, да су се сви ти референти иселили с Косова, не због рата него због глади, онда бисмо добили срамну чињеницу да Србе са Косова нису протерали никакви Шиптари него њихова држава. А када на све то додамо да је то та иста држава чији је председник дошао на једвите јаде на власт зато што се у последњем тренутку досетио да у своје изборне слогане мора да убаци и реч „Косово“ – онда ми можемо да помислимо само то да живимо у лажи. А ако се сетимо и свега онога што је било пре, и да је председник само наследник једне вишедеценијске лажи – онда можемо да помислимо, и будемо са правом малодушни, да ми и треба да изгубимо Косово. И да је „изгубити Косово“ оксиморон. Како да изгубиш изгубљено?

Ако се Србија бори за изгубљено Косово, онда Србија или: не зна шта чини или лаже. Ако не зна шта чини, што с понекад покаже и као паметан избор јер лудило често надвлада (лудилом су се и Албанци изборили за своје Косово), онда Србија не треба да игра своју вечиту двоструку игру. Да са једне стране шаље сигнале косовским Србима да се окрену Приштини, или да се иселе оданде, да раде шта хоће на крају крају крајева, али да јој се скину с грбаче, док са друге стране губи време и баца паре на бесмислену дипломатију и лаже народ да се бори за Косово. Ако дакле, што је са становишта Европске уније (која је наш званични циљ) чисто лудило, ако Србија жели да настави своју за свет неразумну борбу за Косово које више и није толико територија колико је мисао, и које више нису ни ти Срби који тамо живе, јер о њима сваким даном знамо све мање; ако та несрећна Србија има намеру да брани своје Косово – онда она не треба да доводи тај тамо народ на ниво социјалних случајева. Ако пак нема намеру, ако је дигла руке као што је, по свему судећи, дигла – онда нека већ једном стисне петљу и нека то каже. Нека призна независно Косово и нека види како да се избори за права српске мањине у тој новој држави.

Овако ће Србија отићи са Косова, правиће се да не зна да је тамо више нема, правиће се луда пред проблемима Срба на Косову, неће сведочити о њиховом страдању јер је и сама узрок тих страдања, препустиће их западним чиновницима који на Косово долазе као по казни, Албанцима и Богу.

Овако ће Србија отићи са Косова, правиће се да не зна да је тамо више нема, правиће се луда пред проблемима Срба на Косову, неће сведочити о њиховом страдању јер је и сама узрок тих страдања, препустиће их западним чиновницима који на Косово долазе као по казни, Албанцима и Богу.

Кратка прича о једној сеоској учитељици која нема, али и има везе са причом о свођењу косовских Срба на социјалне случајеве

Негде на почетку „свог Косова“ била сам у селу које се зове Мала Бањска или Вучитрнска Бањска. Тамо постоји једна кућа од педесетак квадрата у вр' главе и у тој кући су сеоска амбуланта, школа и месна заједница. Поред пута, макадама, који води до села стоји једна спаљена црква. То је Свети Никола који тако стоји као костур усред разрушеног гробља. Куће, имања, велика дворишта, све оронуло, напуштено, изгледа надреално поред богатих, високим зидинама ограђених албанских имања која су свуда около те мале оазе остатка српског Косова. Учитељица, која је малтене истрчала из оне кућице када је чула звук мотора аутомобила којим сам долазила, са врата виче поздрављајући ме. И онда кува кафу. И каже „добро да си дошла, новинарка, да ти испричам... нама нико не долази“ и онда почиње да прича. О брату којег су отели. Који је нестао нетрагом, као и многи на тој земљи. О мужу у којег су пуцали на њене очи, у башти. О томе како је последњи пут неко дошао у село кад су били неки Руси и донели помоћ. „Не треба нама ништа, само да неко дође.“ Исто кажу и у Гојбуљи, у Прилужју, Гораждевцу, Лапљем Селу... И онда она наставља своју причу. Не допушта да одем. Прича о ученицама, о томе како сада у школи има само неке две мале девојчице и како је проблем јер једна прелази у пети разред у Митровицу и како ће ова друга мала, која је други разред, сада учити сама. И прича како су Албанци покрали све краве у селу, и кола, и коње и како сада не долазе често, сем да их плаше, јер више нема шта да се украде. Па како стану некад поред прозора, ноћу. И само стоје, а она не сме из куће јер се боји. И ја знам како су ми многи на Косову причали о несаници. И онда она почне да прича о оном спаљеном Св. Николи поред којег сам прошла. И каже како је тај Никола био на другом крају села, али како су Туркиње ту прале веш и намерно бацале нечисту воду на њега па је он једне ноћи само прелетео на друго место. На оно на којем су га 2004. палили, али га нису срушили него стоји тако као авет. И онда ја на крају ипак пођем назад ка северу, и станем поред Николе. Изађем из аута и први и последњи пут почнем да плачем као киша. То изругивање са лепотом, та незаштићеност, простодушност и нека храброст које вероватно нису ни свесни ти људи попут ове учитељице која верује у летећег Николу, и тај Никола на крају, који тако стоји тамо сам, и оно срушено гробље, и она прелепа, божанствена земља, возач који ми, тупо и без осећаја и као аутомат, понавља „ово је било српско“ и „ово је било српско“, и „овде сам живео“ и „овде смо се играли ко деца“... та ужасна незамислива самоћа оних људи у напуштеним селима који се радују јер је неко дошао, после ко зна колико времена...

„Не треба нама ништа, само да неко дође.“ Исто кажу и у Гојбуљи, у Прилужју, Гораждевцу, Лапљем Селу...

А онда једна сцена у селу Гојбуља. Ђачки аутобус са решеткама на прозорима. Тако их возе у Митровицу, у школу, они иду тамо у страху јер их док пролазе кроз околна албанска села често гађају каменицама.

И сад, ако их то није отерало оданде, а све је водило томе да их отера, зашто их тера Србија својом лицемерном борбом за њихов останак тамо.

И на крају, ако је ово и патетично и не приличи ми после свега што сам са Косова писала јер сам видела, не могу а да се не сетим тих слика које ћу памтити док сам жива. И те љутње на ову српску лаж која се зове „не дамо Косово“.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер