Goranci – ljudi plemenitog soja

Gora, Opolje i Dragaš su imena sa posebnim značenjima i karakteristikama, ali u geografskom smislu čine jedinstvenu celinu i podrazumevaju planinsku oblast na krajnjem jugozapadu Metohije – područje između Šar planine i Koritnika. Najbliži susedi su im Makedonija na jugoistoku i Albanija na zapadu, sa kojima njihova planinska sela i fizički graniče.

Gora i Opolje – da odmah razjasnimo – su planinske župe koje uokviruju planinski visovi Šare, Koraba i Koritnika. To je prostor na samoj tromeđi između Srbije, Makedonije i Albanije. A Dragaš je varošica u središtu tog područja i ona je bila dugo, sve do 1990.godine, zajedničko sediište opštine. Ove župe se u mnogo čemu razlikuju i do njih se može doći jedino sa severa, lokalnim putem koji ih povezuje sa Prizrenom.

A ko su, zapravo, Goranci? Prema raspoloživoj literaturi, stanovništvo Gore čine pretežno naturalizovani muslimani – Goranci. Oni su islamizovano domicilno stanovništvo slovenskog porekla i svoj nacionalni identitet iskazuju isključivo imenom svoga vrletnog kraja. Ima tu pravoslavaca, katolika, muslimana – Turaka i Roma, ali će vam u razgovoru uvek reći da su oni u prvom redu i pre svega Goranci, da poštuju svoje korene, ali da im ne pridaju osobiti značaj.

Goranci govore svojim posebnim jezikom, koji „nije ni srpski, ni makedonski, ni albanski“, ali sadrži dosta primesa sva tri.

Za razliku od Gore, u susednom Opolju, u selima na padinama Šare i Koritnika, žive pretežno Šiptari, čiji su se preci u dugom vremenskom periodu doseljavali iz Albanije. Pri tome je zanimljivo da i jedni i drugi – i oni iz Gore i ovi iz Opolja – predstavljaju homogene etničke skupine, tako da se međusobno razlikuju ne samo po veri, već i kulturnom nasleđu, jeziku kojim govore, običajima, načinu oblačenja, porodičnom životu, tradicijama koje neguju itd.

Ovo je, inače, živopisan planinski kraj. Prostore Gore i Opolja presecaju brze i bistre planinske rečice, kanjoni i useci sa bogatom vegetacijom, a svuda

Međutim, uz sve ove atribute, treba reći da je to izrazito nerazvijen i uokolo su masivne stogodišnje šume bogate raznovrsnom divljači. siromašan planinski kraj, koji je geografski i saobraćajno potpuno izolovan. Zbog velike nadmorske visine, oštre zime, naglih promena vremena i oskudne privrede, moglo bi se reći da ovde vladaju surovi uslovi života.

Sela u sastavu Gore i Opolja raštrkana su po dolinama i visoravnima između najviših vrhova Šar-planine, Koraba i Koritnika. Dragaška opština smeštena je na Šari, na nadmorskoj visini od 2.322 i 2.623 metra. Sa severozapadne strane ovaj kraj zatvara Koritnik, visok 2.394 metra, a od najotvorenijeg i najpristupačnijeg zaleđa – Prizrenske ravni – odvaja ga pobrđe niske planine Cvilen. Sredwa nadmorska visina oba regiona opštine Dragaš iznosi oko 1.500 metara. Između njih ipak postoje razlike u reljefu. Opolje na severu je pretežno ravno, dok je Gora najvećim delom izrazito brdovit kraj. Uz to, ona je teritorijalno znatno veća – prostire se na oko 400, a Opolje na 108 kvadratnih kilometara.

Varošica Dragaš, ranije zajedničko sedište opštine, poznata je kao staro ilirsko naselje, ali bez nekih vidljivih tragova svoje najranije prošlosti. Klima je ovde umereno kontinentalna – zime nisu ni previše duge ni preterano oštre, jer visoki planinski lanci štite ovaj brdoviti kraj od hladnih vetrova i ekstremnih mrazeva.

Šarplaninski deo opštine Dragaš ima obilje izvora bistrih i brzih tokova. Suprotno tome, krečnjački Koritnik je skoro bezvodan. Izvore i vodotokove napajaju i snežnici, koji se ponekad održe do kraja leta i početka novog snega.

Veoma je razgranata mreža reka i rečica koje nikad ne presušuju. Najveća je Plavska reka, u koju se slivaju najveće vode Gore i Opolja. Na prostorima Gore su još Brodska, Radeška, Leštanska i Restelnička reka, a u Opolju Plajnička reka.

Naturalizovani Goranci, koji su najbrojniji na ovim prostorima, vredan su, miroljubiv i dobroćudan narod. Uvek su nastojali da imaju dobre odnose sa susdima drugih vera i nacija. Na dobre komšijske odnose i saradnju upućivali su ih teški uslovi života u ovom kraju, a takođe i zajednički interesi. Nažalost, međusobno približavanje odvijalo se uz dosta teškoća, naročito kada su u pitanju njihovi susedi Šiptari, pa je to bio razlog za povremena masovnija iseljavanja Goranaca. Poslednji veliki talas iseljavanja otpočeo je krajem prošle decenije, kada su neobuzdane nacionalne strasti i verski fanatizam šiptarskih ekstremista porušili sve dotadašnje mostove među ljudima.

Ta sumorna svakodnevica nije bitno promenjena ni dolaskom međunarodnih mirovnih snaga, koje su, navodno, imale za cilj da zaustave iseljavanje, da izbeglice vrate na njihova vekovna staništa i svima na Kosovu i Metohiji osiguraju miran i bezbedan život. Da tako proklamovana težnja nije ostvarena svedoči upravo i primjer Goranaca, koji i dalje napuštaju svoj zavičaj.

Goranci su nadaleko poznati i kao pečalbari. To su veoma solidarni i uporni radnici, vrlo privrženi porodici i rodnom kraju, oduvek spremni na samoodricanje u korist najbližih. I danas su pečalbari iz Dragaša, sa padina Šare i Koritnika, poznati širom Evrope kao vrsni poslastičari i aščije. Oni su vešti majstori i u okviru drugih zanata i profesija.

Na Kosovu i u Metohiji veoma cene folkorne tradicije Gore i Opolja, koje se brižljivo čuvaju. Ljudi sa ovih prostora prepoznatljivi su i po svojim nošnjama i običajima.

U životu Goranaca veoma su ukorenjene tradicije. Tako oni od davnina organizuju godišnje “pelivanske priredbe“, na kojima se takmiče i prikazuju svoje veštine, a sve je obeleženo sa dosta folklora, pa ovi skupovi magičnom snagom privlače i staro i mlado. Ali, opšta nepovoljna atmosfera na Kosovu i Metohiji, koja karakteriše sadašnje vreme, ne daje povoda da se ta lepa tradicija i nastavi.