Početna strana > Debate > Kosovo i Metohija > Da li imamo razloga da se radujemo izveštaju Dika Martija?
Kosovo i Metohija

Da li imamo razloga da se radujemo izveštaju Dika Martija?

PDF Štampa El. pošta
Ana Radmilović   
petak, 17. decembar 2010.

Imamo, ali i nemamo. Počnimo prvo od toga zašto nemamo gotovo nikakvog razloga za radost što je izvestilac Parlamentarne skupštine Saveta Evrope opisujući svoj izveštaj rekao da “nije rekao ništa novo i da je šokiran izjavama pravosudnih organa u Beogradu koji taj izveštaj smatraju pobedom”. Prvo, žalosno je što se država koja to nije, Srbija, sa sve Brunom Vekarićem nije polomila da sastavi nijedan dovoljno koncizan i efektan izveštaj koji bi svet naterao da pogleda slike srpskih stradanja na Kosovu, ali i da vidi sliku Hašima Tačija i ostalih kriminalaca koje je (taj isti svet) proizveo u političare, dao im deo srpske zemlje na raspolaganje da se tamo igraju stvaranja države služeći se pri tome najsvirepijim i kriminalnim sredstvima. Ali to je naša tragedija, na nju smo nažalost navikli i o njoj se nema šta novo reći.

To što je Martijev izveštaj pušten tek nakon ovih izbora baca jednu tamnu senku. Sluti na neku drugu igru, a koja opet može da proizvede čak i neke nove nerede.

Drugi razlog zašto ne treba previše da slavimo i nadamo se pravednom epilogu „eksperimenta – Kosovo“ jeste sledeći: Izveštaj koji će možda pustiti niz vodu nešto ljudi prljavih ruku poput samog Tačija, ali i Kušnera i koji će nam možda doneti tužnu satisfakciju u vidu priznanja da smo u toj priči ipak žrtve mi, a ne naši uzurpatori – usledio je pošto su završeni izbori na Kosovu gde je ubedljivu, pokradenu, nameštenu i boga pitaj kakvu sve pobedu, ali pobedu – dobila Tačijeva opcija. Jedan od zanimljivijih podataka je recimo ta da je bilo mesta na Kosovu gde je za Tačijevu stranku glasalo čak 90% birača – a što ne biva na svetu, sve i da ljude puškama terate na glasanje. Nikada i nigde 90% stanovništva makar i najmanjeg mesta na svetu – nije i ne može da izađe da glasa, iz praktičnih i mnogih drugih razloga. Na Kosovu je taj fenomen, međutim, moguć iz dva razloga: ne postoji popis stanovnika, pa samim tim ni glasača i izbori su potpuno lažirani.

To što je Martijev izveštaj pušten tek nakon ovih izbora baca jednu tamnu senku. Sluti na neku drugu igru, a koja opet može da proizvede čak i neke nove nerede. Favorit SAD je Tači. EU ima druge planove. Tačijevo nezavisno Kosovo voli Ameriku i tamo nećete videti drugih zastava do američke, albanske i kosovske. EU pak želi nezavisno Kosovo novih ljudi, Kosovo očišćeno od „šumskih političara“ preciznije ratnih zločinaca, trgovaca drogom, oružjem i organima, EU dakle želi Kosovo intelektualaca čije biografije nisu ukaljane krvlju.

Današnjoj Srbiji je toliko svejedno da je čak i njen predsednik Tadić izrazio spremnost da sa kriminalcem Tačijem razgovara o takozvanim tehničkim pitanjima. Da smo neka država, kao što nismo, Tadić bi trebalo da razgovara sa Tačijevim oponentima među Albancima, sa kosovski Srbima i Bošnjacima, Romima i Gorancima, sa Piterom Fejtom ili crnim đavolom ako treba – ali ne sa Tačijem. Nikad. No Srbija nije država i to je opšte mesto, tako da na Srbiju ne treba trošiti reči (možda samo podsetiti da je to paradržava koja nema granice ni popis stanovništva, isti dakle kao tzv. nezavisno Kosovo, koje takođe nije država. Kao ni Srbija).

Neko mi je jednom rekao da ništa na Kosovu i u ratu uopšte nije „sporadično“m u šta sam se delom i lično uverila i ta naizgled sporadična dešavanja i nasilje na jugu mogla bi da izazovu nešto što bi na trenutak moglo da zaliči na rat na severu. Srbija će tada, treba li reći, imati preča posla.

Nekoj eventualnoj (a koja se, doduše, ne nazire) novoj Srbiji možda bi jednog dana pomogao podatak da je predsednik te stvari koju zovu Kosova Republjik jedan Tači, kriminalac, doslovni ubica, trgovac stvarima koje nisu baš legalne, a ni humane. Po principu „što gore, to bolje“, ali bez šale, po principu dakle „neću da predsednik dela otete mi teritorije bude intelektualac čiste biografije nego baš kako i dolikuje – razbojnik i ubica“.  Srbija možda i nema razloga da se raduje što Tačija puštaju niz vodu. Nema razloga da se raduje što je EU odlučila da uljudi Kosovo i namesto Tačija i utamničenog Haradinaja dovede nekog Suroija, Malićija ili Vlasija – jer teže će ova naša nikakva i kupljena vlast dokazati da je to Kosovo (beše) oteto, da su ga otele ubice UČK, a uz pomoć mirovnih misija koje su mudro ignorisale stvar sa nestalima, stvar sa paljenjem baštine i rušenjem grobova (čitaj, brisanja tragova). Naša država Srbija sa sve Tačijem i kriminalom albanske „političke elite“ ne može (ili neće) da objasni svetu da to tamo Kosovo nije država nego crna rupa u kojoj će u međuvremenu nestati i srpski narod sa sve svojim tragovima postojanja. Kako će se tek nositi sa obrazovanim albanskim političarima, sa ljudima koji nisu prljali ruke i koji su, poput intelektualca Vetona Surojia, za onaj 17. mart 2004. rekli da je to najtragičniji dan u istoriji Albanaca?

A kada Kosova Republjik bude legitimisana (pošto je očiste šljama koji je odradio najteži i najkrvaviji deo posla) kao jedna državica pristojnih ljudi čiji nacionalizam, jer je školovan i sofisticiran, nećemo primećivati i na čija se nedela nećemo moći da pozivamo – ta će nova država imati sva prava da uredi svoju državu, što će reći da upitomi i integriše onaj neposlušni sever (mi ćemo se tada praviti da imamo preča posla, ili ćemo imati problem već nekog Sandžaka, i nećemo imati vremena da se izvinjavamo braći Srbima što smo ih onako dugo držali u zabludi).

U tom međuprostoru između šumskih i pristojno vaspitanih albanskih političara na Kosovu, u tom metežu može da se desi puno „sporadičnih“ sukoba i nasilja nad Srbima posebno južno od Ibra. Neko mi je jednom rekao da ništa na Kosovu i u ratu uopšte nije „sporadično“m u šta sam se delom i lično uverila i ta naizgled sporadična dešavanja i nasilje na jugu mogla bi da izazovu nešto što bi na trenutak moglo da zaliči na rat na severu. Srbija će tada, treba li reći, imati preča posla.

I, na kraju, o eventualnim razlozima za radost zbog Martijevog izveštaja o gadostima (nema druge reči – to je gadost) koje je albanska kosovska vrhuška činila nad uistinu nezaštićenim Srbima.

Prvi i za Srbe južno od Ibra najvažniji razlog za optimizam oko puštanja Tačija i njegovih kriminalaca niz vodu jeste taj što će sa Tačijem nestati i Tačijevi Srbi za koje me je neko nedavno optužio da sam ih preterano grubo diskvalifikovala kao predstavnike Srba na Kosovu. Ne može se biti dovoljno grub u opisu ljudi koji su spremni da rade za ljude poput Tačija. Kada oni nestanu zajedno sa Tačijem na Kosovu se možda nađe mesta za nekakvu srpsku politiku koja bi račune polagala, ako ne neozbiljnoj Srbiji, ono barem međunarodnoj zajednici i Srbima koji su na Kosovu ostali.

Dobra vest bi u celoj ovoj tragičnoj priči bila možda i ta da albanski kriminalci i ubice s Kosova ne bi više kupovali Srbiju ako bi na njihovo mesto došao neko ko 17. mart 2004. smatra najtužnijim danom za Albance, i to da možda taj novi, obrazovani i lepo vaspitani albanski političar s Kosova ne bi gušio ionako male i slabe srpske pokrete i stranke. Možda.

Drugi, i za sve Srbe dobar, razlog za optimizam je to što će nestanak Tačija s političke scene sprečiti našeg neozbiljnog predsednika da za vjek i vjekova obruka naciju pregovarajući s kriminalcem i ubicom oko „tehničkih pitanja“.

Treći, mada malo sraman za Srbiju, razlog za sreću oko odlaska Tačija je i taj što Tači preko pojedinih srpskih organizacija i individualnih posrednika ne bi više mogao da kupuje Beograd, odnosno vladu Srbije. Odnosno državu Srbiju. Kada se, recimo, ispostavi da predstavnici pojedinih stranaka koje su deo vlasti u Srbiji imaju rođačke i druge veze sa Tačijevim liberalima – postaje manje čudno kako to „Tači kupuje Srbiju“. Ili, kada imate podatak da je zakupljene termine pred kosovske izbore plaćala organizacija Sonje Biserko, a da su u istim terminima promovisani ti Tačijevi liberali koje, prirodno, plaća Tači –o nda je jasno da se ne radi ni o kakvoj metafori. Tači je doslovno kupovao Srbiju i nek nam je na čast.

Dakle, dobra vest bi u celoj ovoj tragičnoj priči bila možda i ta da albanski kriminalci i ubice s Kosova ne bi više kupovali Srbiju ako bi na njihovo mesto došao neko ko 17. mart 2004. smatra najtužnijim danom za Albance, i to da možda taj novi, obrazovani i lepo vaspitani albanski političar s Kosova ne bi gušio ionako male i slabe srpske pokrete i stranke. Možda.

Možda bi i Beograd te Srbe ostavio na miru (jer to je najbolje što za njih posle svega može da uradi) i pustio ih da sami biraj svoje puteve, jer kada nema Tačija i kriminala što na jugu, što na severu, Beograd nema neki interes da se bakće Kosovom. Nema para od Kosova – nema priča o Kosovu.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner