субота, 16. децембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Бриселски дијалог - политика Приштине и (само)деградација српске државе
Косово и Метохија

Бриселски дијалог - политика Приштине и (само)деградација српске државе

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
петак, 21. октобар 2016.

Раскол у српској јавности око државне политике на Космету

У српској јавности постоје две врсте односа према Косову и Метохији. Један, који диктирају домаћи медији под диригентском палицом премијера и Канцеларије за КиМ, представља наизменичну струју хвалоспева мудрој, умереној, стрпљивој и патриотској „политици јединства“ владе у Покрајини, и гнушања, резигназиције и скандализованости над „провокацијама Приштине“. Овај став, који заузимају они наши суграђани који беспоговорно верују у „напредну“ агенду српске политичке врхушке, понавља заједно за медијима флоскуле о „улагању на Космет“, „заштити огњишта“, „очувању и јединству косовских Срба (под вођством премијера Александра Вучића)“, о Заједници српских општина која само што није формирана, и која ће Србима дати „аутономију, председника и скупштину“ (ма „скоро Републику Српску“), да би се све то зачинило са запаљивом реториком о „шиптарским провокацијама“, „великоалбанском национализму“, да би се „оштро осудили нови инциденти“ усмерени против српског становништва, а помало и припретило да „Србија неће ћутати док се угрожавају њени интереси“.

Ако овај однос према Косову, који подразумева да је стање у Покрајини истовремено „све боље и све горе“, природно оставља утисак шизофреније (или орвеловске „двомисли“, како је коме драго), онда је други став категоричан и непоколебљив, заснован на принципијелном опозиционом ставу да власти „ништа добро нису ни способне, ни спремне да учине за косовске Србе“, да је сваки акт државне политике на Космету „велеиздајнички“, и да празна наклапања државних чиновника не престављају ништа више од испразне политичке реторике и популизма, којим се прикрива да је на Косову „српски цар го“. Одмах да се разумемо, истина о Космету није „негде између“ ова два става. Напротив, други став је принципијелно тачан, док први став представља тенденциозну и дневнополитичку манипулацију чињеницама како би се форсирала агенда једне партије и одржавао мехур од сапунице о „државничкој политици“ Вође.

Истовремено, прича се не исцрпљује у биполарном цепању српске јавности на два дела, условно говорећи – на оне који подржавају, и на оне који не подржавају политику Александра Вучића на Космету (и уопште). Не смемо заборавити – став српских грађана по питању Космета није подељен. Грађани категорично сматрају да државност и суверенитет Србије на Косову мора да се брани „по сваку цену“, па чак и по цену одустајања од „безалтернативног пута у ЕУ“. Застанимо на тренутак над том чињеницом – ако наши суграђани већ скоро па деценијама гутају причу о томе да „ЕУ нема алтернативу“, дакле да евроинтеграције представљају „једини пут“ за Србију („Европа или смрт“), онда упорно и својеглаво инсистирање грађана Србије да се „Косово не сме предати ни по цену ЕУ“ представља безмало одјек Његошеве херојске максиме „нека буде што бити не може“, те највише тачке српског националног етоса. Нажалост, у причи око Косова – то је једина охрабрујућа чињеница.

Баш зато што је став грађана Србије и српског народа у целини (тј. у Црној Гори, Републици Српској итд.) о Косову постојан и непоколебљив, актуелни ешалон компрадора и неоколонијалнепсеудоелите који управља нашом земљом одустао је од насилних метода „преумљавања“ (тј. „ломљења мозга“) јавности по овом питању. У напредњачкој Србији нема више тенденциозних емисија о „патриотској пљачки“, нити нас водећи медији бомбардују питањем „колико кошта Косово“. Уместо тога, по питању Косова усвојена је практично у потпуности патетична патриотска реторика која је раније исмевана, да би се она употребила као димна завеса за све прљаве радње и марифетлуке које власти спроводе у Покрајини. У духу традиције установљене крајем деведесетих под извесним министром информисања, ова отворено издајничка, колаборационистичка и неоколонијална политика се не прикрива, већ се једноставно проглашаваза највиши облик патриотизма и бриге за националне интересе, а сви њени критичари и противници – за издајнике, стране плаћенике и, само понекад, традиције ради – за „снаге прошлости“.

Из тога се, дакако, јавља и шизофрена ситуација о којој смо говорили горе, као и темељна подела српске јавности на два непомирљива (и самим тим политички јалова) дела. Јер колико год њихови ставови били дијаметрално супротни, они имају две важне заједничке особине. Прва је патриотска реторика, коју и једни и други задржавају у идентичним фразама и облицима, али са различитим тачкама референције за појмове као што су „издаја“, „родољуб“, „национални интерес“ и сл. Друга чињеница која обједињује ова два пола српске јавности јесте у томе што су и један и други о ситуацији на Косову фундаментално дезинформисани. Док први слепо верују саопштењима Канцеларије за КиМ и владиних чиновника, други aprioriодбацују та саопштења као лажи и издају, а и за једне, и за друге, догађања на терену и махинације српских власти остају скривене иза медијске димне завесе. Само што први неће да поверују да они постоје, док други знају да постоје, али најчешће немају ни стрпљења, ни пажње, ни интересовања да их прате и раскринкавају.

Неко је рекао „животна питања“?

Потпуно идентична ситуација на српској јавној сцени пратила је и неколиконајновијих рунди тзв. „техничких преговора“ у Бриселу, током којих се, између осталог, и ако је веровати иједној од две стране у дијалогу, разговарало о „слободи кретања“, што је еуфемизам за „српско признавање регистарских ознака Републике Косово“. И опет је пола српске јавности здраво за готово узело изјаву Марка Ђурића да „Србија ништа није признала“, а друга половина је из чистог неповерења према Ђурићу aprioriбила спремна да поверује ЕдитиТахири која је изјавила потпуно супротно, иако су оба ова политичара до сада небројено пута обмањивали јавност манипулативним изјавама, па чак и отвореним лажима.

У том биполарном конфликту око тога „ко је у праву – Марко Ђурић или ЕдитаТахири“ (где је некако саморазумљиво да „само издајници верују ЕдитиТахири“, што јеЂурић недавно безмало и изјавио у скупштини), наша јавност пропушта прилику да постави неколико фундаментално важних питања, и да обрати пажњу на неколико занимљивих нијанси. Прво, може се приметити да је за последњих годину дана тзв. „Бриселски дијалог“ (пун назив: „Дијалог под покровитељством ЕУ о нормализацији односа Београда и Приштине“) скоро потпуно замро. Сусрета Вучића и Мустафе од августа прошле године скоро да није ни било, а када их је било, углавном се само расправљало о „реализацији већ договорених споразума“, што до сада није водило ничему. Зато се веома интензивно наставио тзв. „технички дијалог“, успостављен 2011. годинеуз учешће Борка Стефановића и (опет) ЕдитеТахири, и за чије су се резултате данашње власти заклињале да ће их поништити чим дођу на власт. А у оквиру тог дијалога Србија је ове године прихватила сертификате за превоз опасног терета (ADR) „Републике Косово“ (након што је Приштина блокирала границу – знате ону границу између Косова и Србије, која не постоји, а којом „интегрисано управљају“ Београд и Приштина), прихватила је дипломе „косовских универзитета“, наставила да предаје косовским властима српске катастарске књиге (додуше копије) – истовремено кукајући над конфискацијом српске имовине, и све време се миц-по-миц приближавајући реализацији бриселских споразума, односно, прецизније, оних њихових елемената на које се обавезала Србија. И при свему томе, премијери Србије и Косова су поштеђени непријатних личних сусрета, и могу да пред „својим“ грађанима перу руке од свих тих процеса који се спроводе на основу докумената које су они потписали.

Кад смо већ код тога, сећа ли се неко шта је те давне 2011. године прокламовано за садржај „техничког дијалога“, а касније, 2012-2013 и „Бриселског дијалога“? „Животна питања“ – ту фразу и данас можете да чујете у изјавама српских (али никада косовских званичника), и она по правилу доказује да Србија у Бриселу неће и није спремна да разговара о „статусним питањима“. О „статусним питањима“ Србија одбија да разговара већ петнаестак година, па се од политике „стандарди пре статуса“, преко преговора о „суштинској аутономији“ под Ахтисаријевим вођством до преговора у Бриселу „статус“ Косова све више приближавао статусу одвојене државе, а фраза „животна питања“ у себе укључивала све шири опсег појмова и тема.

Ко се још сећа „победе од 5:0“

Српска јавност се дан-данас сећа тријумфалистичке изјаве Марка Ђурића после потписивања још једног пакета скандалозних споразума у Бриселу у августу 2015. год. о „победи Србије 5:0“. Мало ко, међутим, зна на шта се тачно та „победа“ односила, и за шта се уопште наша власт у Бриселу „изборила“. По речима Ђурића, косовске власти су се тада „обавезале“ да (1) формирају такозвану „Заједницу српских општина“ (на шта су се обавезале још „Бриселским споразумом“ из 2013. и Ахтисаријевим планом из 2007.), (2) дозволе „несметани рад“ „Телекому Србија“ на Космету (тренутно ради „нелегално“, ако се рачунају косовски закони, а очигледно се рачунају), (3) дозволе рад ЕПС у српским општинама и енклавама (који такође ради „нелегално“ по косовским законима), (4) „не дирају имовину ЕПС“ у српском делу Космета (остала имовина ЕПС се не рачуна), као и да омогуће да (5) Северна Митровица добије своју „Кнез Михаилову улицу“. Један, два, три, четири, пет - нула.

На самом делу, реч је била о четири тзв. „бриселска споразума“ која елаборирају и спроводе у дело онај велики „Бриселски споразум“ из 2013. – „о ЗСО“, „о телекомуникацијама“, „о енергетици“, и „о мосту на Ибру“. Први споразум косовске власти су до сада (као и претходне три године, као и претходних осам година) отворено и у потпуности игнорисале. Споразум о телекомуникацијама јесте подразумевао да „Телеком“ добије лиценцу за рад на Космету, али само привремену (!), а заузврат се Србија обавезала да омогући Косову да добије међународни телефонски код +383 – уз одређене уступке косовским Србима, за које је из изјава албанских званичника већ тада било очигледно да не намеравају да их испуне. Споразум о мосту на Ибру подразумевао је уклањање барикаде са централног моста у Косовској Митровици, која је за косовске Србе представљала симбол отпора интеграцији у „косовску државу“. Не звучи тако импресивно, као у оној Ђурићевој изјави, зар не?

Споразум о енергетици је, међутим, најпроблематичнији. Током целих преговора и до дана данашњег српска јавност никада није обавештена о томе шта је тема и садржај тог споразума. Наши званичници су на ту тему само узвикивали „не дамо Газиводе“, а тек из косовске штампе могли смо да сазнамо да је Србија дозволила косовском оператору система преноса електричне енергије (KOSTT) да постане самосталан међународни субјект и члан Европске мреже оператора система преноса ел. енергије (ENTSO-E), да бисмо из европске преговарачке платформе о „поглављу 35“ сазнали да се ту некако затекло и „решавање проблема руководства ХЕ 'Газиводе', које је поставила српска страна“.О овоме у изјавама српских званичника није било ни речи.

Слично је било са једнако скандалозним споразумом о телекомуникацијама. Ђурић и други чиновници Канцеларије за КиМ су нам пре годину дана наглас викали како су се изборили да „Срби остану интегрисани у телефонски систем Србије“, да би се сада испоставило да је реч не само о давању привремене лиценце оператера „Телекому Србија“, већ да косовске власти планирају да „новооснованом српском предузећу“ (јер „Телеком“ из перспективе Приштине на Космету не постоји) зинајмљује његову сопствену имовину, коју би им, разуме се, претходно Србија преписала. Када је овај детаљ процурио у јавност, Ђурић је назвао захтев Приштине неприхватљивим и понудио премијеру своју оставку. Али заиста, како је замишљао да на новоосновану компанију, регистровану по „косовским законима“, пренесе имовину компаније која по тим законима не постоји, већ припада „Пошти и телекому Косово“?

Како се креира „реалност, са којом се треба помирити“

Наравно, централно питање које се овде поставља јесте о каквим „животним питањима“ ми онда разговарамо у Бриселу. Да ли је то грађанима Косова онемогућено да користе телефон, или електричну енергију? Није. Оно што њима треба је међународни субјективитет у области телекомуникација и преноса електроенергије. А тај међународни субјективитет не само да имплицира међународни субјективитет „косовске државе“, већ истовремено defacto(или dejure – не знамо садржај споразума?) преписује косовским властима српску телекомуникациону и енергетску инфраструктуру коју су узурпирали. Јер Ђурић и Вучић углавном и не доводе у питање имовину која се налази ван српске контроле, у јужном делу покрајине, и фиксирају се на „Газиводе“ и „инвестиције од последњих 15 година“.Ко онда може кривити ЕдитуТахири када је, уз увређене реакције Марка Ђурића, изјавила да је „Србија у области телекомуникација и енергетике признала независност Косова“.

При томе, ово је само један мали део комплексног „бриселског процеса“ у коме се Србија, корак по корак, скоро неприметно, одриче једног по једног „микросегмента“ својих надлежности на Космету, и предаје их у руке албанских сепаратиста. Треба нагласити да није реч о надлежностима које су „већ изгубљене“, нити о било каквом „мирењу са стварношћу“ – већ о губљењу елемената државности и политичког ауторитета које су се на Косову одржале деценију и по, и о „креирању стварности“ по мери Брисела и Приштине. Некоме инсистирање на овим детаљима и финесама може деловати досадно или заморно, али пажљиво и минуциозно праћење политичких процеса (не само на Космету, него уопште) једини је начин да се друштво супротстави свеукупној окупацији и узурпацији политичког система од стране полу колонија лнепсеудо технократске псеудоелите која је Србију узјахала.

Неко ће можда нагласити да ниједан од горе поменутих уступака Приштини Србија још није испунила. Без сумње, београдски чиновници су се гласно бусали у груди тиме што Косово неће добити „ни међународни позивни број, ни чланство у ENTSO-E док се не формира ЗСО“. У њиховом игроказу претњи, провокација и увреда са Приштином лако се стекне утисак озбиљног конфликта и спора, али чињенице говоре нешто сасвим друго – да Београд не само да ни за шта не би смео да дозволи доделу Приштини међународног броја, нити осамостаљење њиховог електричног система (бар док се питање имовине дефинитивно не разреши), већ установљење некакве ЗСО – каква год била њена овлашћења – под егидом Приштине, и под окриљем „косовског устава“ не може и не сме да оправда противуставно и незаконито укидање локалних власти косовским Србима, још мање укидање њихових судских, а како је кренуло, и образовних и здравствених органа.

Београдски политичари из године у годину радо причају о „црвеним линијама“ и „националним интересима“, али чињенице остају да њихове црвене линије не постоје, а да нема тог националног интереса који се, попут оног вола из народне изреке, неће приклати због киле меса на „безалтернативном путу у ЕУ“. А оно што је свакако најтрагичније јесте што нашим политичарима лекцију о томе како се бране „национални интереси“ могу да очитају управо косовски Албанци, који свој „устав“, „законе“, „територију“ и „суверенитет“ бране са неупоредиво више жестине и политичког жара од (других) грађана Србије. А то је утолико више апсурдно утолико што Косово као међународно протекторат и defactoокупирана територија и нема никакав суверенитет, док Србија, чији Устав и закони имају неупоредиво већу тежину, те темеље сопственог друштва занемарује, одбацује, а понекад чак и презриво исмева.

Демаркација границе Косова и Црне Горе и улога Срба у косовском парламенту

Погледајмо само циркус који су, у недостатку боље речи, за последњих годину дана организовали Албанци у свом парламенту, како би се блокирала два потпуно банална и симболична споразума, као што су онај о ЗСО, и о демаркацији границе са Црном Гором. Када је Споразум о ЗСО (онај исти из српске „победе 5:0“) требало да буде ратификован у косовској скупштини, опозиција је организовала до тада најмасовније демонстрације у „новијој историји“ Косова, а опозициони посланици су у више наврата заседање парламента прекидали сузавцем у сали за заседања. Далеко од тога да такву врсту понашања треба одобравати, али један аргумент косовских радикала требало би узети у обзир. „Ако власти у Приштини прекрше устав Косова“, говорили су они у више наврата, онда они „подривају комплетан законски поредак“ у „косовској држави“, па самим тим „отпор свим средствима“ постаје политички легитиман. А ако погледамо огромну подршку грађана (и једног дела посланика власти) овим протестима, он из албанске перспективе и јесте добио легитимитет.

Епилог целе приче било је изјашњавање „Уставног суда Косова“ о Споразуму о ЗСО, чије је закључак инсистирао да се „одређени елементи споразума прилагоде уставу“. Иако је свака страна ову одлуку тумачила како је хтела, она је процедуру формирања ЗСО дефинитивно ставила на страну, и Приштина сада инсистира на томе да овај процес (на који су се они конкретно обавезали већ два пута) треба поново да постане тема преговора. А када је „Самоопредељењу“ и осталима пошло за руком да блокирају ЗСО (који су српски политичари прогласили за „готову ствар“ још пре три године(да би нам сада председник Одбора за КиМ Народне Скупштине Милован Дрецун поручио да „не можемо прогнозирати“ када ће ЗСО заживети, али „сигурно хоће“, ако само „међународна заједница ту ствар погура“), они су се са једнаким жаром и еланом обрушили на Споразум о демаркацији, не дозвољавајући да се Црној Гори препише неких „тричавих 5 хиљада хектара“, иако од њих то отворено и директно захтевају и Брисел, и Вашингтон, и страни амбасадори.

Оно што је нарочито перверзно око ове приче са разграничењем „Косова“ и Црне Горе јесте што нико од српских званичника није нашао за сходно ни да протестује око тога што суседна држава мења српску државну границу без икаквих консултација се Београдом, а камо ли да се забрине око тога да ли Црна Гора добија „веће парче“ територије него што јој припада. Они који су отписали 15% територије Србије као „реалност која се не може променити“ свакако неће трошити снагу око „тричавих“ 5 хиљада хектара. И тако Србија долази у апсурдну ситуацију да њену државну границу са Црном Гором бране Висар Имери, Аљбин Курти и њихово „Самоопредељење“, док влада у Београду слеже раменима као да је се то питање не тиче.

При томе је поготово прљава улога коју ту играју тзв. „представници косовских Срба“ у косовској скупштини и влади, који такође не виде никакав проблем око тога да парадржавна структура којој су положили заклетву (дакако, уз благослов и подстицање Београда) потписује „међудржавне споразуме“ и мења границу Србије. Када су улазили у косовски парламент и коалицију са Тачијем и Мустафом, они су се љутили на критичаре и опет заклињали да су они ту да се баве „животним питањима“ косовских Срба – да би испало да су та „животна питања“ укидање српских судова и општина, демаркација с Црном Гором и, како изгледа, формирање „Оружаних снага Косова“.

Adnauseam– шта значи када извршна власт систематски крши сопствени Устав

Многима ова расправа може деловати као досадно понављање једних те истих аргумената и „празних прича“ о Уставу, суверенитету и територијалном интегритету, националној части и „најскупљој српској речи“, које су се већ толико пута чуле, и које сви већ знају напамет. Родољубиво и државотворно оријентисани грађани у Србији и иначе се стално оптужују да су „досадили више са тим Косовом“, и да се „не баве ничим другим“. Проблем је, међутим, у веома перфидној политичкој платформи тренутних власти, која се заснива на националистичкој и популистичкој реторици из деведесетих, апсолутној блокади информација које прелазе „административну границу“ јужне покрајине, апсолутној снисходљивости и попустљивости пред Бриселом и Вашингтоном на Косову, и, што је најважније – апсолутном игнорисању аргумената који се износе против те политике.

На оптужбе за криминално политичко насиље, рушење уставног и законског поретка, жртвовање српског народа на Косову албанским сепаратистима коришћењем антидемократских и безмало тиранских метода, најзад – и на веома озбиљне оптужбе за велеиздају, власти одговарају игнорисањем, као и бахатим, инфантилним и неаргументованим тирадама (типа „е баш није“, „е баш сте ви издајници“), или организовањем отужних парада подршке „политици јединства Александра Вучића“ на којима је обавезно учешће свих запослених у државном сектору на Космету. И шта може да се учини у тој ситуацији, осим да се понавља, да се понавља упорно, неуморно и до изнемоглости, да је у питању криминал, да је у питању политичко самоубиство Србије, да је у питању систематско уништавање двовековне традиције модерне српске државе?

Не будимо, стога, лењи, и понављајмо поново. Када је тренутни политички ешалон дошао на власт 2012. године, Срби на Космету имали су своје општине, своје судове, своје школе и болнице, имали су платни промет и слободан саобраћај са централном Србијом, радили су (бар на северу Космета) у оквирима српског царинског и пореског система, користили су српска документа, прелазили су административну линију без контроле, нормално су трговали, превозили робу итд. Од 2012. године наовамо, спроводећи, између осталог, и противуставне споразуме које је потписала претходна власт, Србима на Косову уведена је („интегрисана“) граница са „Србијом“, угурани су у косовски царински и порески систем, натерани да прихвате косовска документа и регистарске таблице (додуше „старога обрасца“), укинуте су им општине (и замењене „Привременим органима управе“, који су незаконити и противуставни и по косовском, и по српском закону, али су зато слепо лојални Вођи и његовим сатрапима из Београда), натерани су да се региструју у учествују у косовским локалним и парламентарним изборима (док им је укинуто уставом загарантовано право на локалну власт у оквиру Србије), укинута им је Цивилна заштита (и угурана у „Косовску полицију“ – ко је био подобан), укинути су им судови (и поврх тога још „интегрисани са албанским судовима, како ни у оквирима приштинске администрације не би били „српски“), укинуте су им структуре покрајинске аутономије и замењене „легализованим Тачијевим Србима“ који спроводе политику Приштине.

А то су само најкрупнији прекршаји. Да не помињемо да су све то време били жртва све већих и све бројнијих инцидената са физичким насиљем, претњама, уништавањем и конфисковањем имовине и сл. Игнорисање ових чињеница неће их учинити ништа мање реалним, и ништа мање страшним. И њихово упорно наглашавање и понављање је неопходно, док се ови подаци не пробију до наше обесхрабрене, апатичне и анестезиране јавности кроз димну завесу пропаганде и медијске лакировке. Док не буде прекасно. Јер када у озбиљним државама (државама које то јесу) неки политичар прекрши Устав, довољно је указати на ту чињеницу да се тај прекршај одмах отклони. Уколико политичар то свесно одбија да учини, последице су по правилу страшне – било по политичара, било по државу. Али да држава опстане, а да на власти остану политичари који поткопавају и игноришу њен Устав, то не бива.

Фантоми из Савамале су испекли занат на Космету

Баш као што се, у складу са изреком, не може бити „мало трудан“, тако се ни Устав не може „мало кршити“. Удар на основни правни акт је удар на целокупан државни поредак, а његово негирање јесте негирање и укидање целокупног друштвеног и политичког система. А одатле је један корак до сузавца у Скупштини, или до тираније оних који су довољно моћни да „своју политичку вољу учине законом“. У Србији се овај процес друштвене и политичке деградације и декомпозиције одвија на наше очи. „Риба од главе смрди“, а безакоње, тиранија и политичко насиље у Србији смрде – од Косова. Наши политичари су у једном тренутку самовољно и без икакве законске и политичке основе одлучили да више од стотину хиљада косовских Срба „испишу из књиге српских грађана“ и учине их грађанима „Републике Косово“. То значи да су неким нашим суграђанима једноставно укинута њихова Уставом гарантована грађанска права. Држава, узурпирана од стране непоштених и злонамерних политичара, преко ноћи је одлучила да „они за њу не постоје“.

Београђани који се окупљају на протестима око рушења у Савамали морају да схвате, да је ауторитет који су себи приграбиле власти да суспендују закон како им се прохте, и да једноставно игноришу права и имовину српских грађана, установљен на Космету. Непознати „фантоми“ из Савамале пре неколико година су несметано прелазили „административну границу“ КиМ, и доле тукли, претили и вукли за уши свакога ко се Устава и закона Србије држао „као пијан плота“. Они су, „у жељи да учине добру ствар за Србију“, починили неке „несумњиво криминалне радње“ како би косовским Србима обезбедили „бољу и сигурнију будућност“ (и „Кнез Михаилову у Косовској Митровици“). Звучи познато?

Сви грађани Србије морају да схвате да они у Србији имају идентична права као и косовски Срби (и остали лојални грађани покрајине). И да се држава и власт о њиховој добробити брину исто онолико, колико и о косовским Србима. То значи да свако од нас сутра може бити жртвован на олтару „безалтернативног пута у ЕУ“, или „највећег економског развоја у Европи“, или „радикалне промене српског менталитета“ – или нечега толико баналног као што је један приватни грађевински пројекат као што је „Београд на води“. Радници, лекари и учитељи већ осећају на својим леђима како то изгледа. А нису још ништа видели. Нека само погледају косовске Србе, и знаће тачно шта их чека за „две до три године“.

У међувремену, патриотски пси лају, а напредни караван пузајућег признања Косова пролази. Не тиче их се ни Устав, ни закон, ни демократска процедура. А и зашто би се плашили Устава и закона, када се грохотом смеју на Клетву Лазарову? Али зато ми треба да се плашимо. Јер проклетство у облику потпуне деградације државе и друштва, које су наши преци брижљиво и мукотрпно градили двеста година, неће сустићи наше политичаре, већ све нас. Не може отићи Косово, а да не оде Србија. Није у питању никаква празна реторика, никакво поетско заклињање у „свету српску земљу“ и „најскупљу српску реч“. Реч је о најобичнијем правном факту. Србија се круни и разара, почев од Косова. А када се „операција заврши“, ни од Србије, ни од Косова неће остати много више него од других колонизованих територија широм света. Као што је већ речено – тај процес се одвија на наше очи. И затварање очију неће учинити да се он заустави.

Учиниће стрпљива, гласна и категорична критика, која неће напамет понављати „сви су они издајници“, већ која ће се хватати сваког појединачног потеза, сваког документа, сваке правне и политичке инстанце, како би се овај деструктивни тренд у српској политици закочио, зауставио и преокренуо. То је дуг, стрпљив и мукотрпан посао. И ако мислите да Срби нису способни на тако нешто – погледајте само колико дуго, стрпљиво и мукотрпно неки од њих раде на уништењу српске државе и разгради њеног уставног, правног и друштвеног система. Немојте да нам за опомену служе екстремисти из Приштине, нити да се срамотимо када видимо како они свој НАТО-протекторат бране храбрије и бескомпромисније, него ми своју (још увек бар номинално) слободну и суверену Србију. Грађани Србије већ петнаест година немају никаквих дилема око тога шта су њихови национални и државни интереси. Како је онда могуће да политичари све то време воде политику која је тим националним и државним интересима супротна?

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће опозиција на београдске изборе изаћи у
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер