четвртак, 09. април 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Брана Газиводе "надгледа независност" Косова
Косово и Метохија

Брана Газиводе "надгледа независност" Косова

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Б. Ђикић   
среда, 19. септембар 2012.

Многи Срби нису до скора чули за Ибарски Колашин. То је један од најпиторескнијих крајева наше земље. Питом крај смештен у долини горњег тока реке Ибар, ушушкан између планина Мокре горе и Рогозне. Крај у коме Срби живе од памтивека.

Срби Ибарског Колашина последњих 100 година представљају етничку тампон зону између Шиптара све присутнијих у 20. веку на Косову и у Метохији, и Муслимана из Рашке области и северне Црне Горе, који како видимо то и ових дана у изјавама неких тамошњих челника, у најмању руку не негирају своје албанско порекло. Другим речима ти Срби су још једина преостала брана укључивању Рашке области у све комплетнији пројекат звани „Велика Албанија“.

У току Другог светског рата, Ибарски Колашин је два пута спаљиван до темеља, од стране балистичких банди, састављених од Шиптара из Дренице и муслимана из Рашке области, чијим се командантима, како видимо ових дана и споменици подижу. Најстарији становници, који још памте збегове имају обичај да кажу да у тим одмаздама „ни кокошињци нису били поштеђивани“. Број пострадалих никад није утврђен. Ипак Ибарски Колашин је преживео погром, и живот се вратио у долину Ибра.

Што није урадила ватра, урадила је вода.

7. јул 1972: Друг Џемо[1] држи говор у Ибарском Колашину, поводом почетка градње бране „Газиводе“. То је био након Ђердапа вероватно најамбициознији  хидрорегулациони објект у СФРЈ. Изградња се завршила 1977. године. Брзина којом је језеро напуњено је све одреда задивила. Наиме у том делу, слив Ибра је пребогат чистом планинском водом. Размотримо шта су биле последице ове грађевинске „победе свих наших народа и народности“? 

Српски народ Ибарског Колашина је тада десеткован. Трећина села је збрисана, јер су  потопљена језером; 1/3 је остала на десној обали језера, одсечена од остатка света, јер преко језера (да ли баш случајно у тако минуциозно планираном пројекту?) није био предвиђен никакав мост који би повезивао леву и десну страну језера, чиме је становништво десне обале било принуђено на егзодус. Последња 1/3 је преостала да живи у ономе што се данас зове општином Зубин Поток, а што западне земље и непријатељи Србије третирају као опасност по „глобални мир“, а по „најмлађу државу Европе“ да и не говоримо.

Ми о тим тортурама 40-их, а ни 70-их, не знамо ништа. Ни ја који ово пишем, а ни Ви који ово читате. Не знамо ништа, јер је то и тада, а и данас једна строго чувана тајна, чији покушај  разоткривања би Вас изложио поспрдној оптужби, омиљеној нашим непријатељима, да се бавите „теоријом завере“.

Чему овако велики увод? Сведоци смо страшних притисака који се врше на нашу државу и народ да се одрекне Косова и Метохије. Ти притисци никада нису довољно јаки, да не би могли бити јачи. Нарочито се појачавају од момента објављивања намера појединих западних сила и њихових челника, који су се острвили на природна и привредна богатства Косова и Метохије, али у првом реду Косова. Све је видљивија нервоза да се та страница затвори, односно да се Србија заувек одрекне Косова. Зашто заувек? Па зато што је постојећи статус, статус класичне окупације: војне, економске, политичке... А добра страна окупације је та да кад-тад престаје. Добровољним одрицањем од територије, односно предајом, престаје  њена окупација, али и било какво полагање права на њу.

Тренутно највећи притисци се врше на Србију да укине, како то окупатор каже, „паралелне институције“ на северу Косова. Ако би Србија то урадила, односно укинула школство и здравство на пример, Срби би се нашли у изузетно тешком положају.  Па што онда цивилизованом западу сметају српске школе и болнице? Не сметају им, а и зашто би? То је само изговор да се прикрије главна тачка напада. А главна стратешка тачка напада је акумулација Газиводе, и њених 370.000.000 м3 чисте, планинске воде. Њу морају да контролишу шиптарске власти. Зашто?

На Косову данас живи око 80% становништва Косова и Метохије. Приближно 80% привредних капацитета се такође ту налази. Око 80% природних богатстава, на које су мерак бацили првоборци „Милосрдног анђела“, је погађате, такође ту. Но, овде има једно „али“, што Веслију срећу квари. Косово нема довољно воде ни за 20% свега набројаног. А време тече, капитал притиска, нервозан да се заврти. Косово нема довољно воде али Ибарски Колашин има! Без воде из Газивода, нема ни Кларкових шкриљаца, ни немачког злата из Трепче, а ни милионске Приштине. И долазимо до суштине.

Уколико Србија изручи север Косова Приштини и Тирани, а претходна власт се ту поприлично „фемкала“, натовариће себи велико бреме проблема (видећемо докле нова власт може да иде у предаји, али преко стратешких тачака не би смела), изгубиће стратешку тачку, која је прилично јак адут у рукама. Газиводе су нешто аналогно Книну 90-их. Док је Книн био у рукама Срба, и Београд је био безбедан. Падом Книна, Београд је остао на ветрометини, која се окончала, жртвама разарањем и окупацијом дела државе.

Да се не заваравамо, исувише је велика сила притисла Косово да би Србија у овом тренутку могла нешто значајније и дугорочније да постигне оружаном акцијом, нарочито што (још) није искристалисала листу потенцијалних савезника.  Но, оно што Србија може је да постане напокон свесна фактичког стања, да је део њене територије окупиран. Дакле привремено запоседнут. Ни по коју цену не сме да мења став. Она тиме никога не угрожава и никоме не прети. Србија није окупатор. Замена тезе, да она то јесте јер плаћа стотинак наставника и неколико стотина здравствених радника на Косову и у Метохији, више говори о онима који су се упецали на такав нонсенс, него о заиста аргументованој тези.

Оно што Србија може није тако мало. Да јесте, не би белосветски квазиполитичари свакодневно претили нама и нашој деци. Једноставно би нас игнорисали, тј. „Лаки не би био тако нервозан“. Нико и не помишља да сад заврне вентил на Газиводама, па да народ на Косову буде жедан, нешто слично ономе што се већ годинама ради народу Косова северно од Ибра. Не, нипошто. Међутим, ако Приштина и Тирана не успоставе пуну контролу над Газиводама, доводе се у питање многи планови поменутих првобораца из 1999. Сваки нормалан инвеститор би се запитао: „А шта ако?..“ Или: „што бих ја инвестирао у рудник, ако не могу да контролишем читав његов процес и ресурсе“? А докле год је овакво стање, питају се (и) Срби. Из Америке се може послати: новац, оружје или „бомбончићи“, али воде нема без Газивода.

Ипак, буде ли Србија ирационално попустљива и предала, продала или уступила овај део територије последице ће бити врло неповољне. Запоседањем Газивода, Шиптари ће постати неприкосновени господари судбина, преосталих Срба на Косову. Какви су они господари је већ пословично. Е тада се са великом сигурношћу може предвидети нови егзодус Срба, па и оних из Ибарског Колашина. Њиховим егзодусом нестаће и оног танког етничког тампон филма, који још увек спречава спајање Велике Албаније и Рашке области, у чијим се политичким круговима овакав сценарио већ увелико прижељкује. Остварењем овог сценарија, биће снажно притиснути и Краљево на истоку и Пријепоље и Прибој на западу. Уз све агресивније суделовање све моћније Турске, уз бес који ври у босанским муслиманима због пораза у рату 90-их, ни ономе што остане од Србије неће бити лако. Тако да они који заговарају предају Косова, севера Косова, или било ког дела наше државе, или не знају шта говоре, или намерно саучествују у сатирању Србије.

Да ли је друг Џемо, познат по сентенци „Убит ће ме, много знам“, пре 40 година када је у Газиводама држао говор знао о каквом се стратешком објекту ради, то не знамо. Али је врло вероватно неко из тадашње власти то знао. Можда нам је требало 40 година да то схватимо, али више не сме проћи ниједан дан а да се понашамо као да нисмо схватили.  


[1]  Џемал Биједић, председник СИВ СФРЈ (1971-1977)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Колико ће по вашем мишљењу трајати ванредно стање у Србији?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер