Први пораз већ се десио и поражени је избачен из трке, а то је Тачијева влада, која је показала слабост и импотентност да интегрише остатак српске заједнице северно од Ибра, иако је у предизборној кампањи обећавала повратак прогнаних.

Повратници у Осојану буквално су месецима  живели у кавезу. Добијање дозволе за њихов обилазак било је право умеће, а толико година после они кажу да се и даље осећају као екперимент. Њихов повратак, нажалост, није донео бољи и мирнији живот Србима у Метохији.

Ваљда смо довољно искусан народ да можемо сагледати да тамо где нема институција државе Србије, нема више ни српског народа. Ко може да живи у заблуди да ће Срби тражити  помоћ од шиптарских лекара, или да ће дозволити деци да уче о јунаштву Адема Јашарија.

Сигурно да пада у очи изузетно ангажовање Немачке у последњим догађајима на Косову. Те командант КФОРа – Немац, те додатни контингент немачких војника, те портпарол КФОР-а са проблематичним изјавама – Немац, те спречавање одржавања седнице СБ УН.

С обзиром на географске карактеристике, Косовска Митровица је још од најраније прошлости сматрана косовском капијом на Ибру и Ситници. Природном капијом која је била својеврсни заштитни бедем од непријатеqских упада ка северним српским поседима у Рашкој.

На централном делу Косова поља је монументални Споменик косовским јунацима. Нешто северније, али у непосредној близини, Муратово и Газиместан турбе, а непосредно уз реку Ситницу налази се велико рударско насеље Обилић.

Ђинђић се у погледу поделе углавном ослањао на предлоге Добрице Ћосића, који тврди да се Ђинђић са њим, око тога, у потпуности слагао. Ђинђић га је обавештавао и о писмима која је послао међународним званичницима апелујући да се приступи правичном решавању питања Косова.

И лаицима је сада јасно у каквим условима се приступило преговорима. Издиктирано је шта не сме бити предмет разговора, дакле све оно што би могло на било који начин да задире у независност, суверенитет и територијалну целовитост тзв. државе Косова.

 Косово је наш Вели Форџ и Јорктаун, наш Аламо и Гетисбург, наш Перл Харбур и Иво Џима - све у једном. О њему ноћу сањамо, и за њега се молимо у цркви. Оно је зеница нашег ока, и наш Јерусалим.