уторак, 06. децембар 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > „Војвођанска нација“, или српски национални идентитет и насиље поједин(а)ца над њим
Коментар дана

„Војвођанска нација“, или српски национални идентитет и насиље поједин(а)ца над њим

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Благојевић   
недеља, 02. октобар 2022.

Читам београдску Политику од 30. септембра ове године и чланак под насловом „Хоће ли Војвођани на попису бити посебна националност“. У чланку између осталог пише: “У Републичком заводу за статистику истичу да грађани имају могућност да се потпуно слободно изјасне о својој националној припадности и пописивач је дужан да одговор испитаника прецизно унесе у електронски упитник”.

Дио претходног цитата, у којем се каже да је пописивач „дужан да одговор испитаника прецизно унесе у електронски упитник“ побудио је моје интересовање за проблем који се изнова жели наметнути српском националном корпусу, због чега осјећам потребу за текстом који слиједи у наставку.

Слобода изражавања националне припадности у уставноправној теорији сврстава у групу индивидуалних личних људских права. Међутим, легитимна потреба појединца да се и у том погледу формира у личност, није апсолутна. Јер, цитирани члан 47. став 1. Устава Републике Србије, да је национално изражавање слободно, нема значење да појединац може да измишља као своје национално опредјељење нешто што не постоји у стварности као нација

Национално изјашњавањe је parexcellence правна тема, због чега желим да укажем на, по мени, једно добрано укоријењено погрешно схватање, које нема упориште у Уставу Републике Србије. Суштина тог схватања, које се често чује у јавности невезано само за пројекат покушаја стварања вјештачке војвођанске нације, обично се изражава ријечима да је право човјека не само да се национално не изјасни, већ и да се, када се национално изјашњава, изјасни тако што ће рећи да је он нешто што као нација не постоји у стварности. Тако се обично воли рећи да је наводно уставно право човјека да се национално изјасни као марсовац и да том праву наводно кореспондира уставна обавеза државе, оличене у оном пописивачу с почетка овог текста, да то само констатује у одговарајући пописни лист приликом пописа становништва. Досљедно таквом схватању, држава би имала и обавезу да потом дозволи постојање такве “нације”.

Остављајући по страни политиколошки и социолошки моменат у појму нације као политички организоване друштвене заједнице, као и психолошке моменте тог појма изграђене од увјерења њених припадника у заједничко поријекло и судбину у прошлости те осјећаја међусобне солидарности (нарочито у кризним тренуцима по нацију), чему треба додати и колективну свијест о посебности свог језика, религије, културе, традиције и обичаја, у овом тексту пажња је усредсређена само на (уставно)правни моменат, односно аргументацију о правној погрешности и неодрживости схватања да је наводно право човјека да се национално изјасни нечим што не постоји.

С тим у вези од важности је члан 47. став 1. Устава Републике Србије. У њему је прописано: “Изражавање националне припадности је слободно”. Не само лаици, већ и бројни правници склони су да из цитиране уставне одредбе закључују како она ријеч “слободно” значи и наводно право човјека да се изјасни национално непостојећим одредницама, односно појмовима. У чему је погрешност тог схватања?

Да би се она доказала, подсјетићу да се слобода изражавања националне припадности у уставноправној теорији сврстава у групу индивидуалних личних људских права. Иако чину изражавања (или неизражавања) националне припадности претходи психичка обрада тог питања, кроз процес мишљења и изражавања мисли појединца о свим оним моментима из појма нације, ипак се ово право није утопило у уставном праву слободе мишљења и изражавања мисли, које се у уставној науци одређује као политичко право. Умјесто тога, слободом изражавања националне припадности као личног права жели се обезбиједити појединцу да се формира као личност и на том пољу.

Међутим, легитимна потреба појединца да се и у том погледу формира у личност, није апсолутна. Јер, цитирани члан 47. став 1. Устава Републике Србије, да је национално изражавање слободно, нема значење да појединац може да измишља као своје национално опредјељење нешто што не постоји у стварности као нација. Умјесто тога, једино значење и циљ који има цитирана одредба је да се појединцу мора омогућити слобода од свих других када се изјашњава о томе, то јест да нико други не смије на било који начин да утиче на њега да се не изјасни или да се о својој националној припадности изјасни онако како то одговара ономе ко врши утицај на њега. Тако схваћена слобода појединцу припада и у односу на државу, и то не само у односу на извршно-управну власт и судску власт, већ и у односу на уставно-законодавну власт. Другим ријечима, не само извршно-управни и судски органи, већ ни уставотворац и законодавац немају право да својим актима (рјешењима, пресудама, уставом и законима) креирају нације нити да намећу обавезу појединцу у ком правцу треба да се национално изјасни.

То не би била слобода изражавања мисли, већ њена злоупотреба која би представљала обрнути процес, од насиља државе над појединцима у насиље појединаца над другим појединцима и државом,

Када би цитирана уставна одредба имала значење слободе поједин(а)ца на измишљање нација приликом националног изјашњавања, она би за собом повлачила обавезу државе да све то онда expressisverbis буде гарантовано у уставу као индивидуално лично право. А није гарантовано не само у Уставу Републике Србије, већ ни у уставу било које друге државе на свијету. Није то ни могло бити учињено, јер би у супротном, кад би слободно изражавање значило слободу измишљања нечега што у стварности не постоји као нација, то било не само противно циљу те уставне одредбе, а то је да се појединац слободно, без било чијег притиска, изјасни да припада овој или оној нацији која постоји, или да не припада ниједној таквој нацији, већ би омогућило појединцима да измисле нешто што њима лично треба као нација, па да онда то намећу другима као морање.

То не би била слобода изражавања мисли, већ њена злоупотреба која би представљала обрнути процес, од насиља државе над појединцима у насиље појединаца над другим појединцима и државом, у конкретном случају у насиље појединаца над српским националним идентитетом. Омогућити такво нешто није ништа друго до пут у хаос и разградњу како српског националног идентитета, тако и српске државе.

(Аутор је редовни професор уставног права из Бањалуке)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер