Početna strana > Rubrike > Komentar dana > U društvu najboljih ili Čudesna sudbina Tonija Blera
Komentar dana

U društvu najboljih ili Čudesna sudbina Tonija Blera

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
utorak, 22. decembar 2009.

Ko previše gleda holivudske filmove, ima sklonost ka „velikim očekivanjima“ od sveta koji ih okružuje. I nije problem samo u potrebi da se svet gleda crno-belo, da se „pegla“ i niveliše jedna civilizacija i aksiologija na uštrb drugih, niti da se stvarnost razvodnjava i razgrađuje do neprepoznatljive maskarade. Bivši britanski premijer Toni Bler, na primer, očigledno se pronašao u (krajnje tipičnom i paradigmatskom) prvom delu sage o čarobnjaku Hariju Poteru, u kome jednog izvanrednog dečaka maltretira njegovo tupavo, prosečno i nenadareno okruženje, sve dok ga čarobni štapić ne prenese u začaranu školu u kojoj su svi njemu nalik, poseduju iste kvalitete i vrednosti, pa ga samim tim daleko bolje razumeju nego u domu koji je napustio.

Otprilike tako zvuči tužna priča ovog izvanredno bogatog i taman još toliko neomiljenog čoveka u izjavi koju je dao za Londonski „Tajms“. „Nije tačno da me niko ne voli“, zajaukao je on, požalivši se da je „žrtva novinara“, koji mu „ne pristupaju objektivno“, koji mu se obraćaju samo da bi ga „omalovažili“ ili „ocrnili“, da bi zatim ocenio kako „nije u redu“ to što „mediji“ u Velikoj Britaniji, toj kolevci slobode mišljenja i građanskih prava, rade sa jednim poštenim, marljivim i nadasve izvanredno nadarenim čovekom, kakav je on. „To nije novinarstvo“, nastavlja on, objašnjavajući da celi nesporazum proističe iz toga što ga u otadžbini „ne razumeju“, budući da su tokom cele karijere pokušavali da mu nametnu da (poput drugih) „sedi skrštenih ruku“, što nije primereno „ljudima poput njega“.

Međutim, „izvan zemlje“, kaže Bler, njega okružuje „sasvim drugačija atmosfera“. Ljudi „prihvataju“ ono što radi, podržavaju ga u njegovoj „finansijskoj uspešnosti“ i „dobrom obavljanju poslova“. I ne samo to, on je prešao na „daleko bolje mesto“ od onoga na kome je bio jer, njegovim rečima, sada, kada nije premijer Ujedinjenog Kraljevstva, on može daleko više da učini za Ruandu i Palestinu, nego što je to mogao dok je predstavljao vrhovnu izvršnu vlast svoje zemlje.

Da rezimiramo, Toni Bler je, prema svojim rečima, napredovao kada se izvukao iz samoljubive građanske žabokrečine britanskog „mrtvog mora“, koja ga je politički stvorila. Dok je bio predstavnik svojih sugrađana, koji su ga birali da rešava njihove probleme, njemu su „bile vezane ruke“ da pomaže onima koji, niti su ga birali, niti sa njime imaju ikakve veze. Ne samo to, njega još pozivaju na odgovornost zbog tričavih stotinak hiljada mrtvih građana Iraka, tuđe države, jedne od nekolicine za koje je, ipak, uspeo da „učini koliko može“.

Drugim rečima, bivši britanski premijer je veoma nezadovoljan institucijama demokratije, i to iz više dobrih razloga. Prvo, demokratski mandat njegove vladavine ne daje mu za pravo da čini za građane (pogotovo drugih zemalja sveta, koje imaju svoje predstavnike) ono što je za njih najbolje (a što on, opet, zna daleko bolje od njih); drugo, demokratski izabrani predstavnici država koje usrećuje često imaju sklonost da za njime raspisuju poternice; treće, demokratski izabrani predstavnici njegove sopstvene države (sa čijim je usrećivanjem završio) takođe imaju sklonost da u skorijoj budućnosti za njime raspišu poternicu; i najzad, svoj puni profesionalni i humanitarni potencijal on lično uspeo je da ostvari tek u prijateljskom okruženju dobronamerne i blagorodne transnacionalne političke elite, one iste koja nema svoj narod, koju niko ne bira na izborima, već koja sama sebe bira i postavlja u beskonačnom kruženju funkcija po zodijaku političkog neba Evrope i sveta. (Upravo ovaj večni krug političkog života predstavlja onih dvanaest zvezdica na zastavi EU, dok tamno plava boja predstavlja noćno nebo pod čijom pomrčinom zvezdice zodijaka obavljaju svoja „posla“, za koja ih niko neće pozvati na odgovornost, jer odgovaraju same sebi.)

Zašto je nama ova priča zanimljiva? Svakako ne samo zato što smo i mi neko „inostranstvo“, pa Blera svakako ne mirišemo ništa više od većine njegovih sugrađana (čak naprotiv)? Ne, zanimljivo je što smo u žalostivom tonu bivšeg premijera prepoznali isto ono kukumavčenje kojim nas svakodnevno zasipaju naši domaći politički „usrećitelji“, inače takođe humanitarne i intelektualne gromade, kojima takođe njihova sopstvena sredina „vezuje ruke“, da bi pravo društvo, razumevanje i „dašak svežeg vazduha“ mogli naći tek „u inostranstvu“. Ovo „inostranstvo“ za mnoge predstavlja već Slovenija, Hrvatska i Federacija BiH, gde „dobri ljudi“ takođe ne gledaju ispod oka na njihovu imovinu i aplaudiraju „poslu koji oni tako dobro obavljaju“.

Srbija, dakle, „ne hoda sama“. Čak i za naše pojmove prebogata i presrećna Britanija ima problem otuđene i odnarođene političke elite, kojoj je sve preče od interesa naroda koji ih je birao. U pitanju je globalni problem, koji narode Istoka i Zapada objedinjuje daleko više od farmerki, interneta, ili izvikanih ljudskih prava. Jer naši glasovi, poput glasova Engleza, Škota, Iraca i Velšana, služe samo kao (krajnje relativna i nevažna) stavka u „si-vijevima“ ljudi koji na naše oči razaraju i uništavaju sve ono što su nam naši preci ostavili u amanet. Oni preci, koje smo nekada birali i koji su ukazano poverenje uzimali ozbiljno. „Ali mene su birali tri puta“, reći će Toni Bler. Jesu. Birali su i Miloševića. Birali su i Sadama. A gde su njih dvojica sada?

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će crnogogorski „Zakon o slobodi veroispovesti“ biti povučen?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner