понедељак, 06. фебруар 2023.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Правна неупитност и неоспоривост сталног чланства Русије у Савету безбедности УН
Коментар дана

Правна неупитност и неоспоривост сталног чланства Русије у Савету безбедности УН

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Благојевић   
уторак, 27. децембар 2022.

Украјина се 26. децембра 2022. године обратила Уједињеним нацијама (УН) иницијативом да се Русији одузме статус сталног члана Савјета безбједности УН (СБ УН) и да Русија буде искључена из УН. У саопштењу које је тим поводом издало Министарство иностраних послова Украјине наведено је да, како преносе овдашњи медији, “питање статуса Русије у УН и њеног сталног чланства у СБ УН остаје неријешено са тачке гледишта међународног права”, да је “Руска Федерација преузела мјесто сталне чланице СБ УН заобилазећи процедуре дефинисане Повељом УН” те да се наводно све то догодило “на основу обичног писма предсједника Русије Бориса Јељцина, упућеног генералном секретару УН 24. децембра 1991. године”.

Цитиране тврдње званичног Кијева заврјеђују пажњу правне струке и науке, тим прије што ниједна од њих нема упориште у међународном праву. Све оне се, суштински гледано, своде на прву од тих тврдњи, према којој: “питање статуса Русије у УН и њеног сталног чланства у СБ УН остаје неријешено са тачке гледишта међународног права”. За ову тврдњу покушава се наћи ослонац у томе што Повеља УН-а, када у члану 23. прописује ко су стални чланови СБ УН, то чини тако што каже да су то: “Република Кина, Француска, Савез Совјетских Социјалистичких Република, Уједињено Краљевство Велике Британије и Сјеверне Ирске и Сједињене Америчке државе”. Како се види, овај члан Повеље УН-а говори да је Совјетски Савез (СССР) стални члан СБ УН-а, што би онда значило и да је СССР, а не Русија, члан УН-а.

Право се никада не треба сводити само на једну ријеч, или пар њих, будући да је оно знатно више од тога, то јест цијели један систем. Стога се у таквом систему до правог значења које имају одређене ријечи често долази систематским путем, повезивањем два или више правних аката, чиме се рјешава дато питање

Дакле, Украјина у својој иницијативи инсистира на овим језичким детаљима, али се на оваквим примјерима најбоље види како језичко значење не мора нужно да се поклапа са правним значењем одређене правне одредбе. Стога се у оваквим ситуацијама мора истраживати правно, а то значи и право (истинско) значење. Јер, право се никада не треба сводити само на једну ријеч, или пар њих, будући да је оно знатно више од тога, то јест цијели један систем. Стога се у таквом систему до правог значења које имају одређене ријечи често долази систематским путем, повезивањем два или више правних аката, чиме се рјешава дато питање. Тако је и у конкретном случају систематизам од кључне важности у тражењу одговора о томе да ли је баш, како сматра званични Кијев, “питање статуса Русије у УН и њеног сталног чланства у СБ УН остало неријешено са тачке гледишта међународног права”. Оно што слиједи у наставку показаће да је то питање и те како ријешено на правно ваљани начин, и то још прије 31 годину сагласношћу управо Украјине. Због тога, како ћемо видјети, не постоји било каква потреба за ревизијом Повеље УН-а када се ради о статусу Русије у УН и СБ УН. Редови који слиједе су и кратка историја предметног случаја, о којој се могу писати велики трактати и томови књига. Међутим, овај текст је далеко од таквих претензија. Умјесто тога, овдје ћу само у најкраћем подсјетити на најважније детаље који својим садржајем неумољиво говоре о правној неоснованости украјинске иницијативе за избацивање Русије из СБ УН и УН.

За правилну и потпуну слику овог случаја најприје треба подсјетити на Беловешки споразум који су 8. децембра 1991. године потписали Борис Јељцин у својству предсједника Руске Федерације, затим Леонид Кравчук у својству предсједника Украјине, а Витолд Фокин као премијер Украјине, те Станислав Шушкевич као предсједник бјелоруског парламента, а Вјачеслав Кебич као премијер Бјелорусије. Овим споразумом је званично проглашено распуштање СССР-а и формирање Заједнице Независних Држава (ЗНД). У заједничкој декларацији шефова држава, Русије, Украјине и Бјелорусије, која претходи нормативном дијелу Беловешког споразума и потписана је истог дана када и тај споразум, истакнуто је да ЗНД обухвата Бјелорусију, Русију и Украјину, али је наглашено да ЗНД остаје отворена за приступање и осталих држава чланица некадашњег СССР-а.

Управо тај дио декларације биће у правном погледу основ за скуп који је одржан у Алма-Ати 21. децембра 1991. године. Том приликом окупили су се предсједници тадашњих република чланица бившег СССР-а: Азербејџана, Јерменије, Бјелорусије, Казахстана, Киргистана, Молдавије, Русије, Таџикистана, Туркменистана, Узбекистана и Украјине коју је заступао њен тадашњи предсједник Леонид Кравчук. У Алма-Ати је тада закључен низ правних аката, чија суштина је у томе да се њима и остале републике бившег СССР-а придружују ЗНД-у, са изузетком балтичких република Литваније, Летоније и Естоније које су одбиле чланство у тој заједници. А Украјина, Бјелорусија и Русија су актима из Алма-Ате још једном потврдиле своје чланство у ЗНД-у. У правним актима из Алма-Ате од 21. децембра 1991. године има један који је посебно важан у вези са статусом Русије у СБ УН и УН-у.

Тврдње званичног Кијева заврјеђују пажњу правне струке и науке, тим прије што ниједна од њих нема упориште у међународном праву

То је акт под називом “Одлука Савјета шефова држава Заједнице Независних Држава”. Овај акт у име Украјине је потписао њен предсједник Леонид Кравчук, а у одлуци је прописано (тачка 1. Одлуке) да државе чланице ЗНД-а, дакле и Украјина, “подржавају руско настављање чланства умјесто СССР-а у УН-у, укључујући и стално чланство у СБ УН и осталим међународним организацијама”. Тиме је сасвим јасно уговорено, прије више од 30 година, да је умјесто бившег СССР-а Русија та која наставља чланство бившег СССР-а не само у УН него и као стална чланица СБ УН. И управо због тога нису правно основани наводи из најновије иницијативе Украјине да је, наводно, Русија преузела мјесто сталне чланице СБ УН “на основу обичног писма предсједника Русије Бориса Јељцина, упућеног генералном секретару УН 24. децембра 1991. године”. Једино што у овом цитату одговара истини је то да је Борис Јељцин као тадашњи предсједник Русије заиста 24. децембра 1991. године у том својству упутио званично писмо генералном секретару УН, којим га обавјештава да на мјесту бившег СССР-а, који је престао да постоји, Русија продужава чланство у УН умјесто СССР-а, укључујући и стално чланство у СБ УН уз, како је наведено у истом писму, подршку држава чланица ЗНД-а. Дакле, није Јељцин ово писмо послао самовољно у УН 24.12.1991. године, већ тек након што је 21.12.1991. године у Алма-Ати усвојена Одлука Савјета шефова држава ЗНД којом су те државе, укључујући и Украјину, једногласно подржале руско настављање чланства умјесто СССР-а у УН-у, укључујући и стално чланство у СБ УН и осталим међународним организацијама. То су фундаментални разлози због којих како тада, тако ни данас није било потребе за ревизијом Повеље УН, будући да ријеч СССР из те Повеље сада у правном погледу означава искључиво Русију, а све на основу Беловешког споразума и на њему засноване Одлуке Савјета шефова држава ЗНД-а од 21.12.1991. године.

Потоња Одлука из Алма-Ате, у свим њеним дијеловима, па тако и у цитираној тачки 1, је правно ваљана са становишта међународног права, усљед чега Украјина правно неутемељено наводи да “питање статуса Русије у УН и њеног сталног чланства у СБ УН остаје неријешено са тачке гледишта међународног права”. С тим у вези треба поновити да је Одлуку из Алма-Ате у име Украјине потписао њен тадашњи предсједник Леонид Кравчук, чиме је Украјина путем Кравчука као шефа државе на несумњив начин и неопозиво дала правно ваљану подршку Русији у њеном, и само њеном настављању чланства умјесто СССР-а у УН, укључујући и стално чланство Русије у СБ УН, а такву подршку на исти, правно ваљани начин, су дали и шефови осталих држава чланица бившег СССР-а. И због тога је Русија више од 30 година од престанка постојања СССР-а била (и јесте) правно ваљани члан УН и стални члан СБ УН-а. Другим ријечима, није Русија имала такав статус свих протеклих деценија на основу обичаја, већ на основу међународно-правно ваљаних аката на које је претходно указано.

Ове чињенице су од важности имајући у виду и Бечку конвенцију о сукцесији држава у односу на међународне уговоре (Бечка конвенција). У вези с том конвенцијом најприје треба рећи да је Повеља УН, по начину свог настанка, један међународни уговор. Истина, Повеља УН је највиши правни акт у поретку међународног права, али то не може негирати чињеницу да је Повеља уговор. Због тога се и на њу, када то захтијева одређени случај попут овог из најновије иницијативе Украјине, примјењује Бечка конвенција.

Свако настојање да се чланство Русије у УН и њено стално чланство у СБ УН доведе у питање није право, већ насиље над правом

Питање сукцесије држава у погледу међународних уговора може се поставити не само када се један дио територије отцијепи од неке државе и сам постане нова држава, већ и када дотадашња држава у потпуности престане да постоји па умјесто ње буду створене двије државе, или више нових држава као у случају бившег СССР-а. Е за случај какав је и престанак постојања СССР-а чланом 34. став 1. Бечке конвенције је прописано да “када се један или више дијелова територије неке државе одвоји да би створили једну или више држава сваку уговор који је на дан сукцесије држава био на снази за цијелу територију државе претходнице остаје на снази за сваку новостворену државу, без обзира на то да ли ранија држава и даље постоји”. Међутим, одмах затим Бечка конвенција у члану 34. став 2. прописује да се претходно цитирани став 1. тог члана не примјењује “ако се заинтересоване државе друкчије споразумију”. Ово, примијењено на конкретни случај, значи да су се Украјина и остале државе чланице бившег СССР-а, које су 21.12.1991. године у Алма-Ати потписале Одлуку Савјета шефова држава ЗНД којом су једногласно подржале Русију да само она настави чланство умјесто СССР-а у УН, укључујући и стално чланство у СБ УН, на правно ваљани начин споразумјеле и о томе да се одредбе Повеље УН које се односе на стално чланство бившег СССР-а у СБ УН не односе на њих, већ искључиво на Русију.

Управо зато је правно неоспорива ваљаност не само чланства Русије у УН него и њеног сталног чланства у СБ УН. Усљед тога свако настојање да се то чланство доведе у питање није право, већ насиље над правом. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер