O Kapetaniji, Kantu i Monti Pajtonu - vulgarni humor i fizičko nasilje

 Volim Montipajtonovce. Mislim da su oni možda čak bili najgenijalnija i najtalentovanija grupa komičara u istoriji televizije. Njihov humor je često bio mračan, groteskan, vulgaran, i svakako ne za svačiji ukus. Po današnjim merilima oni predstavljaju etalon političke nekorektnosti, i često ih zbog toga prozivaju i napadaju.

E, sad, ko se seća urnebesnog apsurdističkog remek-dela „MontiPajtonov smisao života“? Počinje sa izrazito grubom satirom na račun irskih katolika sa njihovim siromašnim i mnogočlanim porodicama i prezirom prema kontracepciji, koja se završava pesmom „Sva je sperma sveta“.

Taj skeč je za mene kao iskrenog obožavaoca uvek prelazio svaku meru ukusa, pogotovo istinski gadna scena u kojoj se trudna Irkinja porađa dok kuva ručak, a beba joj ispod suknje pada na pod kao krpa, dok otac najavljuje deci da ih „opet vodi u laboratoriju“ da budu zamorčad.Ovo je samo najjarkiji primer, a Pajtonovci su imali još mnoštvo uznemirujućih scena i vulgarnog humora, pa opet nema spora da je reč o ljudima koji spadaju u apsolutni vrh svetske komediografije.

I zamislite sad da Pajtonovci gostuju na nekom savremenom festivalu sa svojim „Smislom života“!

Zamislite da se u mejnstrim medijima pojave tekstovi sa naslovima „Festival taj-i-taj pokazuje film sa bacanjem novorođene bebe na pod“, na šta slede javna sablažnjavanja i zahtevi za zabranom. I zamislite da dođu maskirane bitange da isprebijaju Kliza, DŽonsa, Gilijama i društvo.

Pazite, „MontiPajtonov smisao života“ se '90-ih emitovao na 3. kanalu RTS vikendom prepodne, zajedno sa ruskim crtaćima i emisijom „Link“. Ja sam ga gledao kao jedanaestogodišnjak, i umirao sam od smeha. Umirao od smeha i gledajući kako beba Herman puši tompus i mlati Zeku Rodžera džinovskim maljem.Danas su mi te slike već uznemirujuće. Ostario sam, dobio sam svoju decu. Nije mi više smešno. Sporna slika sa izložbe u Staroj kapetaniji izaziva u meni odvratnost, gađenje, i duboku nelagodu. Kao i scena sa Ircima iz „Smisla života“. Kao i Rableov „Gargantua i Pantagruel“, uzgred budi rečeno.

Da li treba da zabranimo svaki vid humora koji nam je ružan i uvredljiv? Ko će da postavlja kriterijume? Gde će da se povuče granica? 

I šta sad da radimo? Da li treba da zabranimo svaki vid humora koji nam je ružan i uvredljiv? Ko će da postavlja kriterijume? Gde će da se povuče granica? A ako za rigoroznu državnu cenzuru javno dostupnih umetničkih sadržaja ne postoji politički konsenzus, treba li da sugrađanima uterujemo dobar ukus batinama i uništavanjem tuđeg rada?

Grupa bitangi ušetala je u Staru Kapetaniju (možda im je to prva izložba u životu, čisto sumnjam da često navraćaju u Narodni muzej) i tamo fizički uništila, pocepala, i izgazila godine rada grupe umetnika zato što je jedan državni tabloid objavio potpaljivački tekst o jednom (i samo jednom) od tih radova. Možemo lako zamisliti kako iste bitange uništavaju kompletnu filmografiju Montipajtonovaca zbog jednog nedvosmisleno neukusnog skeča o Ircima. Možemo ih zamisliti kako pale knjige koje nisu čitali (jer ko se bavi batinanjem uglavnom nema vremena za čitanje) na koje im je skrenuo pažnju „zabrinuti novinar“ tabloida. Postoji ime za to.

Moja prva reakcija na ovaj slučaj bila je zgađenost nad spornim crtežom, i gnev na račun organizatora koji su izložbu sa osetljivim sadržajem postavili pored gradskog šetališta, bez profesionalne komunikacije sa medijima i bez propisnog obezbeđenja za originalne umetničke radove.I dalje mislim da organizatori snose odgovornost, i da je šteta koja je nastala plod tipičnog javašluka naših kulturnih institucija. Ali ono što me je porazilo jeste tihi aplauz, ozbiljno klimanje glavama, i relativizacije kojima je deo javnosti propratio batinaški izgred.

Nešto ozbiljno nije u redu sa savremenim društvom, pa samim tim i sa savremenom Srbijom. A najeklatantniji simptom toga je lakoća sa kojom se odobrava fizičko nasilje protiv neistomišljenika

Nešto ozbiljno nije u redu sa savremenim društvom, pa samim tim i sa savremenom Srbijom, a najeklatantniji simptom toga je lakoća sa kojom se odobrava fizičko nasilje protiv neistomišljenika, do te mere da ćemo pozdraviti (ili ćutke, u sebi odobriti) fizičko uništavanje tuđeg rada.I nije samo problem u tome što ova kombinacija „signaliziranja vrline“ i (ne baš sasvim) vaninstitucionalnog nasilja predstavlja strmu padinu koja se završava sa Kristalnom noći i sletovima u Nirnbergu. Problem je u tome što je suštinski razorna po zajednicu.

Svi hoće da žive u normalnom društvu, u odgovornoj zajednici, svi žele da se „zna red“. Ali za „normalno društvo“ je potrebno da se normalno ponašamo, a to znači da imamo elementarnu empatiju za tuđe fizičko zdravlje, rad i trud, imovinu, za ličnu i profesionalnu bezbednost. Pa ko god to bio.

I da se razumemo, ovo nije problem Srbije, već celog sveta: ljudi se podbadaju jedni na druge, sugrađani i komšije se pretvaraju u neljude i zveri protiv kojih je sve dozvoljeno. Zluradi i neukusni komentari na račun pocepanih crteža u Zemunu i na račun bolesti mitropolita Amfilohija su jedna i ista pojava.

A ako hoćemo „normalno društvo“, moramo početi od lične i profesionalne bezbednosti svakog pojedinca –prolaznika na ulici, profesora na fakultetu, političara u skupštini, NVO-aktiviste koji se zalaže za politiku koju ne podnosimo, kriminalca u zatvoru koji je počinio teško krivično delo, ili — umetnika koji izlaže crteže koji nam se ne dopadaju

Ako hoćemo dobru komediju (a nema ih više), ne smemo gušiti smeh, pa kakav god bio.

Ako hoćemo kulturni procvat (a nema ga nigde), ne smemo gušiti kulturu, pa kakva god bila.

A ako hoćemo „normalno društvo“, moramo početi od lične i profesionalne bezbednosti svakog pojedinca –prolaznika na ulici, profesora na fakultetu, političara u skupštini, NVO-aktiviste koji se zalaže za politiku koju ne podnosimo, kriminalca u zatvoru koji je počinio teško krivično delo, ili — umetnika koji izlaže crteže koji nam se ne dopadaju.

Svi pričaju o moralu, ali niko ne brine o moralu. A Zlatno pravilo kaže „ne čini drugom što ne želiš da čine tebi“. Kategorički imperativ kaže „tretiraj čovečnost u drugome uvek kao cilj, nikad samo kao sredstvo“. A etika vrline nas podseća da vrlinu stičemo tako što u skladu sa vrlinom delamo.

A to isključuje aplauze batinašima, pa koga god da biju.