Kroki slika našeg predsednika vlade

Tokom dugogodišnje političke karijere sadašnjeg premijera, javnost u Srbiji mogla je podrobno da upozna njegov lik i delo. I u vreme dok se borio za vlast i sada, kao gotovo apsolutni vladar Srbije, odlikovao se demagoškim praznoslovljem, davanjem obećanja koja je zaboravljao, dok se prema političkim protivnicima odnosio bahato i sa nepoštovanjem, a sve u stilu svog nekadašnjeg vođe i učitelja dr Vojislava Šešelja. Kada se pre dve godine konačno našao na vlasti, najavio je odlučnu borbu protiv korupcije, brojna hapšenja i suđenja tajkunima, obilatu finansijsku pomoć svojih prijatelja šeika iz Emirata, otvaranje novih radnih mesta i reforme, reforme i samo reforme koje će preporoditi Srbiju...

No, on se ne zaustavlja samo na rečima. Kad je potrebno premijer zna da ličnim primerom bodri ugroženo stanovništvo, pohita da spasava zavejane ili da na mestu najugroženijem od vodene buice dramatičnim glasom upozori generala zaduženog za odbranu: “Dikoviću, ako Šabac padne, vi znate šta vam je činiti!” Isto tako, on se ne ustručava da reaguje i na druge pojave u društvu, te da i tvrđenje kako je doktorat ministra policije plagijat sažeto oceni: “U životu još nisam čuo veću glupost!”

Ako se pogledaju njegovi odnosi sa vladajućim političarima velikih svetskih sila, očito je da su oni - bar sa premijerove strane – izuzetno učtivi i veoma ponižavajući, što se naročito moglo zapaziti prilikom njegovih sastanaka sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, pri čemu se mora dodati da je u svojoj poniznosti daleko nadmašio svoje prethodnike.

Ni njegovim odnosima sa stranim ambasadorima, pogotovo predstavnicima najmoćnijih država sveta, teško je naći zamerku. Oni mu rado daju savete, a premijer ih prima sa osmehom, uveren kako stranci najbolje znaju šta je najkorisnije za Srbiju (iako ambasadori dele savete iz sasvim drugih razloga – usmeravaju nas prema željama i potrebama zemalja koje su ih poslale u Beograd ). Naizgled, sve je u najboljem redu i bez trzavica, ali se onda pokaže da, ipak, nije baš tako. I pored potpune posvećenosti ispunjavanju zadataka koje mu poštari-ambasadori redovno donose, premijer se pre neki dan našao u velikoj neprilici.

Pošto su i on i njegovi saradnici našoj javnosti dosta dugo, i, oni su mislili – uspešno – punili uši parolom “I EU i Rusija” (prethodnu : “I Kosovo i EU”, odavno su stavili u arhivu), nije uopšte očekivao da će ga ambasador SAD, g. Majkl Kirbi, neuvijeno upozoriti da ta priča spada u bajke. Istina, nije mu to rekao neposredno, već preko intervjua za novopazarski radio 100 plus (Ne mora ništa da znači, ali je uvek razlog za brigu kad se američki ambasadori obraćaju manjinama u Srbiji; setimo se Zimermana i njegovog druženja sa Albancima u Prištini) poručio premijeru :” Iako Srbija jeste izjavila da poštuje teritorijalni integritet svih zemalja članica EU, nije izričito pomenula Ukrajinu i čitavu njenu teritoriju”, a što bi prevedeno na srpski značilo: "Ili ste na putu za Evropsku uniju, koja je uvela kaznene mere Rusiji zbog građanskog rata u Ukrajini i pripajanje Krima ili ste na Putinovoj strani”.

Iznenađen i potresen ovako otvorenom izjavom ambasadora Kirbija, koji je, kako je premijer rekao “inače veliki prijatelj Srbije” (ne znam da li se tako može opisati zvanični predstavnik zemlje koja nam je za poslednje dve i po decenije nanela toliko zla, jer je ambasador, pre svega, službenik Stejt departmenta) što je posumnjao u prave namere Beograda, smesta je iz svog kabineta poslao zvanično obaveštenje. U njemu se navodi da je premijer već više desetina puta izrazio nedvosmisleni stav da Srbija poštuje teritorijalnu celovitost Ukrajine, uključujući i Krim, koji je sastavni deo ukrajinske države. Premijer je naglasio i kako “naši prijatelji ne razgovaraju sa nama jezikom ultimatuma. Pre neću da budem premijer nego što ću to da dozvolim”, izjavio je u svom poznatom stilu krupnih i praznih reči.

Ovo saopštenje bilo je prethodno cenzurisano za javnost u Srbiji. Tek sada je ona iz njega saznala i za Krim, dok je čitav tekst, već odranije bio dostupan čitaocima novina u Nemačkoj, Francuskoj i Austriji.

Tako je ovaj mali nesporazum između “velikog prijatelja Srbije” i predsednika vlade slučajno otkrio da i takozvana transparentnost u koju se premijer često i rado zaklinje, ima neke zatamnjene i neprozirne delove, koji dosad niui bili dostupni većini građana Srbije, te bi takvi i ostali da nije bilo intervjua ambsadora Kirbija za novopazarski Radio 100 plus.

Na premijerovo posipanje pepelom, sam ambasador nije ništa rekao. Jedino je iz njegove beogradske kancelarije stigla izjava da je ambasador pogrešio, i da je, posle obaveštenja iz kabineta A. Vučića, sada sve jasno, a ambasada žali zbog greške. Zatim sledi doslovni citat izjave g. Kirbija: “Srbija je jasno rekla: `Mi podržavamo teritorijalni integritet svih zemalja članica UN`. To je ono što svi govore. Nisu dodali rečenicu: `uključujući Ukrajinu, uključujući čitavu teritoriju Ukrajine`. To je pre podtekst nego što je eksplicitno rečeno”. Na kraju, nije baš potpuno jasno zbog čega je ambasadi uopšte žao i u čemu je, zapravo, ambasadorova greška.

A u čitavoj epizodi, ne mnogo prijatnoj po premijera, ostala je nekako sasvim po strani činjenica da su na vlasti u Kijevu, zapravo, pobunjenici koji su uz obilnu pomoć iz inostranstva srušili legalno izabranu vladu i da oni upravljaju Ukrajinom prema željama i potrebama Sjedinjenih Američkih Država. Što je sve prilično različito od slučaja Krima, gde se stanovništvo bez ikakvih sukoba (a kamoli krvoprolića) ogromnom većinom glasova izjasnilo za povratak svojoj matici od koje je svojevremeno otrgnuto samovoljnom odlukom Nikite Hruščova.