четвртак, 21. октобар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Избори у Немачкој - Ко год да победи, у Србији ће тражити новог Недића
Коментар дана

Избори у Немачкој - Ко год да победи, у Србији ће тражити новог Недића

PDF Штампа Ел. пошта
Мирослав Самарџић   
понедељак, 20. септембар 2021.

Редовни парламентарини избори, који ће у Немачкој бити одржани 26. септембра, побуђују највећу пажњу не само у овој држави, већ и у целој Европи. Овако нешто не чуди, будући да је после другог уједињења 1989. Немачка поново постала најмоћнија држава на старом континенту, а њена привреда је једна од најјачих у свету.

Иако аналитичари иситичу да се ради о најнеизвеснијим изборима од настанка Федералне Републике 1949, они се, углавном, слажу да нова влада неће мењати битне унутрашњополитичке и спољнополитичке оријентације Немачке. Владу ће највероватније саставити три од чеитри најмоћније партије, а то су: конзервативна коалиција ЦДУ/ЦСУ (ради се о две странке које на савезним изборима наступају заједно),Социјалдемократска партија (СДП). Зелени и Странка слободних демократа (ФДП). Све ове партије су већ биле на власти, њихови политички програми и амбиције су добро познати. Левичарска странка Линке и десничарска Алтернатива за Немачку (АфД), без обзира на изборни резулатат, биће изоловане. Иако се ове две странка налазе на супротним половима политичког спектра, оне једине од свих парламентарних партија нису подржавале досадашњу немачку агресивну политику према Србији. 

Шеснаестогодишњу владавину Ангеле Меркел карактерисало је прагматично прилагођавање околностима. Иако је владала дуго, неће бити запамћена по великом персоналном учинку. Била је хладни техничар власти, без великих идеја и жеље да се упушта у крупније подухвате. То се нарочито односи на кризу Европске уније. Меркелова није била спремна да прихвати неопходност реформи. Својим тврдим ставовима само је доприносила још већим поделама на Север и Југ. Можда ће ароганција са којом је приступила решавању грчке кризе 2015.бити нешто по чему ће бити упамћена. Тада се видело како воља већине у некој малој земљи не значи ништа у сукобу са моћним империјалним интересима најбогатијих европских држава. ЕУ је све само није заједница равноправних држава и народа.

Шеснаестогодишњу владавину Ангеле Меркел карактерисало је прагматично прилагођавање околностима. Иако је владала дуго, неће бити запамћена по великом персоналном учинку. Била је хладни техничар власти, без великих идеја и жеље да се упушта у крупније подухвате

Европска политика Ангеле Меркел имала је као главни циљ очување еврозоне. Немачка је од заједничке валуте имала највећу корист, због тога је у њој постојао политички консензус о очувању евра. Уступци земљама које су упале у дужничку и економску кризу чињени су само кад је то било неизбежно. Последњи пример је оснивање заједничког „Фонда обнове“ за уклањње кризе узроковане пандемијом вируса ковид -19. Иако ће овај фонд располагати са укупно 750 милијарди евра, износи који ће поједине државе добити неће бити довољни да се оне које су најугроженије извуку из кризе. Осим тога, само део помоћи биће неповратан, други део чиниће позајмице. Фонд ће бити формиран тако што ће се европска Комисија задужити на међународним финансијским тржиштима. Немачка је, прихвативши такво решење, по први пут одустала од свог чврстог става да неће дозволити   заједничко задуживање. Али, овакав уступак био је изнуђен када је било очигледно да Унија није кадра да се супротстави изненадној биолошкој опасности. Иако су државе чланице напокон успеле да се,колико-толико, супротставе пандемији, она је још једном показала колико је ЕУ неефиаксна и рањива. Најзад, све државе учествоваће у отплати заједничког дуга, што ће умањити нето добит. Колико је познато, из овог фонда ниједна држава још није добила ниједан евро.

Брегзит свакако представља највећи неуспех европске политике Ангеле Меркел. До њега није дошло само због незадовољства већег дела становништва Британије начином на који функционишу европске институције. Унутар Конзервативне странке одавно постоји бојазан да у Унији Немачка све више доминира.

Признавање Хрватске и Словеније представљало је први самостални спољнополитички чин немачке владе од 1949. Балканску кризу Немачка је искористила како би се, после поновног уједињања, вратила на међународну сцену као самостални актер. Кључни улогу у утврђивању такве политике имали су Хелмут Кол, први канцелар целе Немачке после Хитлера, и Ханс Дитрих Геншер из ФДП-а, који је, као веома млад, био члан Хитлерјунгена и нацистичке стрнаке

Разлике између странка које ће формирати нову владу нисувелике. Али,када је однос према Балкану и Србији у питању,оне исчезавају. Током ратова у бившој Југославији деведесетих на власти су биле све четири странке. Под вођством канцелара Хелмута Кола ЦДУ/ЦСУ је владала Немачком, у коалицији са ФДП-ом , од 1983. до 1998. Потом долази на власт коалиција СДП са Зеленим, од 1998. до 2005, коју је предводио Герхард Шредер. Између ових групација на власти није било разлике у политици према нашем простору. Странка Ангеле Меркел најагресивније је подржавала разбијање Југославије. Признавање Хрватске и Словеније представљало је први самостални спољнополитички чин немачке владе од 1949. Балканску кризу Немачка је искористила како би се, после поновног уједињања, вратила на међународну сцену као самостални актер. Кључни улогу у утврђивању такве политике имали су Хелмут Кол, први канцелар целе Немачке после Хитлера, и Ханс Дитрих Геншер из ФДП-а, који је, као веома млад, био члан Хитлерјунгена и нацистичке стрнаке. Отпори таквој агресивној стратегији нису постојали ни унутар политичког естаблишмента ни у већем делу јавног мњења.

Шредер и СДП, ус подршку Зелених, увели су Немачку у рат против СР Југославије 1999. Учињен је нови преседан. По први пут после Другог светског рата Немачка је војно интервенисла против неке државе. Њена авијација непосредно је учествовала у бомбардовању СРЈ, а немачки војник поново је крочио на тло Србије после уласка трупа НАТО на Косово. Странка Зелених настала је као антиратна, али, чим је дошла на власт радикално је променила ставове. Иако у политици постоје и континуитети и промене, нама у Србији немачки избори неће донети ништа ново. Вероватно ће влада у којој су и СДП и Зелени бити још агресивнија према Србији него актуелна.

Зашто је Немачка данас поново највећи ервопски проблем? После уједињења 1871. она је постала најмоћнија европска држава и тако је нарушена дотадашња равнотежа снага. Бизмарк је дошао на власт у Пруској 1862. и потом је водио три успешна рата који су довели до уједињења. Али, после 1871,па све до пада с власти 1890. није се више упуштао у ратне подухвате. Историчари сматрају да је он разумео како је Немчка већ освојила толико територија, да би је свако даље проширивање увело у ратове са другим државама, које би она изгубила. И Бизмаркови наследници, све до почетка двадесетог века, делили су тај став. Али, тада долази до промене, Немачка је постајала све агресивнија у међународним односима, што је довело до избијања Првог светског рата. На жалост, један од главних праваца германског империјалног продора је Југоисток Европе, где спада и Србија. Резултати разарајућих немачких напада на Србију и Југолвавију су добро познати.

Због стварања јединственог тржишта и заједничке валуте Немачка је још више ојачала. У време пада Берлинског зида један француски политичар је приметио да толико воли Немачку да му је најдраже кад постоје две, а не једна

После слома 1945. Немачка је окупирана и подељена. Асиметрија моћи која је настала у Европи после 1871. уклоњена је. Немачка је изгубила самосталност у међународним односима, а своје националне циљеве реализовала је заогрнута европским плаштом. Био је то период европске Немачке, а не немачке Европе, како је говорио Томас Ман.

После дргог уједињења 1989. и пропасти СССР-а, поново нестаје равнотежа моћи у Европи. Француска, тада под Митерановим вођством, покушала је да уговором из Мастрихта обузда Немачку. Исход је био супротан од очекиванг. Због стварања јединственог тржишта и заједничке валуте Немачка је још више ојачала. У време пада Берлинског зида један француски политичар је приметио да толико воли Немачку да му је најдраже кад постоје две, а не једна.

И будућа влада водиће европску полтику сличну оној коју је водила Ангела Меркел. То подразумава одржавање статус квоа у ЕУ, док год је то могуће. Немачка ће пристајати на мале уступке како би се очувала постојећа инсистуционална структура ЕУ, све док трошкови њеног одржавања у животу не буду већи од користи коју од ње има Немачка. 

Велики изазаов биће однос Немачке према Кини. Нема никаве дилеме да ће америчко- кинески сукоб доминирати геополитичком динамиком у наредном периоду. Позиција Немачке је амбивалентна. Са једне стране, Кина је већ постала њен најзначајнији трговински партнер. Са друге, пак, и немачка елита је уплашена да ће положај њене државе и привреде у глобализованом капитализму бити ослабљен ако Кина настави да јача досадашњом динамиком

Главна брига нове владе у Берлину биће одржавање проевроспких режима у Француској и Италији. Следећег пролећа су председнички избори у Француској, који по будућност Уније могу имати већи значај од предстојећих у Немачкој. На парламентарним изборима у Италији одржаним 2018. убедљиву већину добиле су популистичке странке које су имале веома подозирв став према Бриселу. Па ипак, то није резултирало променом политике владе у Риму према ЕУ. Почетком ове године на место председника владе доведен је један од најокорелијих неолибералних евротехократа Марио Драги, бивши председник Европске централне банке. Његови ствавови према ЕУ супротни су од оних које је већина бирча исказала на изборима. То само показује, као и у примеру Грчке, колики значај имају избори, уколико се на њима бирачи успротиве вољи европских центара моћи. Али, велико је питање до када ће европске неолибералне елите оваквим маневрима успевати да сузбијају отпоре према ЕУ.

Велики изазаов биће однос Немачке према Кини. Нема никаве дилеме да ће америчко- кинески сукоб доминирати геополитичком динамиком у наредном периоду. Позиција Немачке је амбивалентна. Са једне стране, Кина је већ постала њен најзначајнији трговински партнер. Са друге, пак, и немачка елита је уплашена да ће положај њене државе и привреде у глобализованом капитализму бити ослабљен ако Кина настави да јача досадашњом динамиком. Стратешке одлуке у озбиљним држвавама не доносе се већинским прегласавањем, већ на основу ширег консензуса унутар естаблишмента. Отуда састав нове владе неће бити од велике важности кад је у птању однос према Кини.

Бајденова, и будуће администрације у САД, уложиће максималне напоре да привуку Немачку на своју страну у сукобу са Кином и да је онемогуће да се приближи Русији. Неки амерички стручњаци за међународне односе не подржавају агресивавн притисак САД на Русију. У Немачкој сматрају да је циљ таквог приступа потпуно декласирање Русије, како би се онемогућило њено приближавање ЕУ. У том погледу САД ће имати подршку источноевропских држава, а оне чине простор на коме Немачка жели да оствари своју доминацију. Та чињеница ограничава немачки спољнополитички маневарски простор и везује је за САД.

Државе своје стратешке националне интерсе утврђују на основу снаге своје привреде, војске, културе, историјских искустава и географске локације. У историји кључни немачки национални интерес био је доминација у Централној и Источној Европи. Он је формулиасн још на франкфуртској револуционарној скупштини 1848. Тај циљ оствариван је на различите начине. Најнесупешније је постизан војним агресијама у Првом и Другом светском рату. Методе су се мањале, али трајни циљ немачког империјализма је одувек био исти, да се што више држава у Европи претвори у немачки „допунски привредни простор.“ Треба подсетити како је главна парола бечке пропаганде 1914. била: Serbien muss sterbien (Србија мора умрети).

Ангела Меркел изабрала је да пред крај свог дугог мандата посети Београд. Искористила је ту прилику да упозори овдашњу проевропску либералну опозицију да на може рачунати на немачку, тј западну, подршку. Не трепнувиши, она је на конфернцији за штампу похвалила Вучића “...јер не даје лажна обећања већ покушава да их спроведе у дело и зато захваљујем на сарадњи и охрабрујем да се иде даље ка правној држави и плуралистичком друштву...“ Такође, Меркелова је нагласила да Немачку, као и друге државе, интерсује експлоатација литијума у Србији. Треба јој захвалити на толикој транспарентности. Немачка империјална спољна политика одувек је била вођена привредним интересима. Меркелова штити немачку аутомобилску индустрију која улази у велику технолошку трку за доминацију на тржишту електричних аутомобила. Да би била конкурентна, она мора обезбедити снабдевање литијумом, кога, на нашу несрећу, има у Србији. У Немачкој и Чешкој га има више, али Меркелова неће да дозволи загађивање животне средине у својој земљи. Да би немачка аутомобилска индустрија остала најбоља на свету, Serbien muss sterbien.

Да закључим: ми у Србији не треба много да разбијамо главу око немачких избора. Ко год да победи, у Србији ће тражити новог Недића.

Либерална прозападна опозиција добила је од Меркелове један од највећих шамара до сада. У исто време доживела је и шок због неспремности ЕУ да подржи фер изборе у Србији. Шта још треба да се деси па да наши еврофантаци схвате да је западним силама, као и Кини, у Србији потребан баш онакав режим какав је успоставио Александар Вучић. Последњег дана Берлинског конгреса 1978. Бизмарк је рекао отоманском делгату:“Ово је ваша послендја шанса, и колико вас ја познајем, ви је нећете искористити.“ И после посете Ангеле Меркел еврофанатици у Србији наставиће да се крећу према својој бриселској фатаморгани и да тако губе и оно мало утицаја у бирачком телу.

Да ли се Србија може извући из гвозденог Немачког и западног „загрљаја“. Сама не може. Пројекат стварања заједничке државе јужнословенских народа два пута је неславно пропао. Треба додати да се то оба пута десило у оквиру крајње неповољних међународних околности. Није реално очекивати да ће настати трећа Југославија. Али, криза ЕУ можда отвара неке перспективе. Постојећа Унија не може опстати на дужи рок. Једна од идеја о њеној реоргранизацији је стварање две уније. У једној би биле богате северне државе, а у другој јужне. У овој последњој би, можда, било места за Србију. Али, европске неолибералне елите такво решење неће подржати. У њиховом интересу је да држе европски југ у колонијалном положају.

Да закључим: ми у Србији не треба много да разбијамо главу око немачких избора. Ко год да победи, у Србији ће тражити новог Недића.

(Аутор је политиколог из Зрењанина)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће преузимање власти у Авганистану од стране талибана довести до преливања кризе у околне земље?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер