недеља, 28. мај 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Хашки трибунал после пресуда Караџићу и Шешељу - перпетуирање „природног стања“ на Балкану
Коментар дана

Хашки трибунал после пресуда Караџићу и Шешељу - перпетуирање „природног стања“ на Балкану

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
субота, 02. април 2016.

Вест о ослобођењу Војислава Шешеља на јавној сцени региона одјекнула је као слика у искривљеном огледалу вести о пресуди Радовану Караџићу. Недељу дана након прве пресуде улоге су се промениле, па сада Загреб и Сарајево (и њихове идеолошке испоставе у српским медијима и НВО) наглас јаучу због „извитоперене хашке правде“ и „политичке одлуке“, док се у Србији наглас узвикује о (најзад) „зрнцу правде“ за (бар) једног од српских оптуженика. Наравно, нема никакве сумње да је оптужница против Шешеља била један празан и политикантски документ, заснован више на миту о Војиславу Шешељу који је брижљиво неговала муслиманска и хрватска штампа, него на реалном учинку лидера радикала на политичка и ратна дејства деведесетих. То, међутим, раније није спречавало Хаг да по истим таквим оптужницама осуди низ српских политичких вођа (и ниједног политичког вођу других народа у конфликту), као и низ српских генерала, од којих је за многе једини злочин био бриљантан резултат и херојско држање које су показали у одбрани СР Југославије од нелегалне агресије НАТО. То је проблем са монтираним судовима – они могу да осуде било кога за било шта, и Шешељево ослобађање је данас једнако арбитрарно, произвољно и морално и политички ништавно, колико и осуда Караџића пре недељу дана.

Наравно, у условима када једна политичка институција попут Хага своје одлуке доноси искључиво на основу своје политичке и идеолошке агенде, природно се поставља питање „шта они добијају ослобађањем Шешеља“. Могли су га, без сумње, осудити и на доживотну робију, и та пресуда не би била ништа мање основана него пресуде Караџићу, Крајишнику, Шаиновићу или генералу Лазаревићу. Одговор на ово питање није лак, али се, не узимајући у обзир дневнополитичке шпекулације, може подвући неколико кључних момената.

Прво, суђење Шешељу је било чак и већа правна и политичка смејурија него што смо навикли од Хашког трибунала. Заиста, лидеру радикала мора се признати заслуга да је током своје одбране веома вешто избацио у први плане све оне дубинске мане ове институције, које су се са мање или више успеха гурале под тепих у другим процесима – јавашлук, некомпетентност, непрофесионализам, политиканство, идеологизованост и грубу пристрасност, да не говоримо о низу чисто правних нелогичности и апсурда о којима су људи из правничке струке до сада небројено пута говорили. У том смислу, политикантска природа процеса против Шешеља била је толико очигледна да су је видели практично сви, осим острашћених „хашких навијача“ у Сарајеву, Загребу и београдском „Кругу двојке“.

Утолико је ослобађање Шешеља послужило као идеалан повод да се „ублажи шок“ у српској јавности не само због осуде првог председника Републике Српске на 40 година у затвору, већ и због кудикамо скандалознијих идеолошких оцена да је у покољ у Сребреници представљао „геноцид“, а српско учешће у рату – „удружени злочиначки подухват“. Наравно, илузорно је очекивати да се пресудом Шешељу (поготово после онако скандалозног процеса) Хаг може опрати од оцене да је реч о чисто политичкој институцији чији је основни циљ да наметне једну историјску парадигму, у складу са којом Срби треба да добију улогу „сурогат нациста“ и „Другог“ на коме се утемељује идентитет нове „уједињене Европе“ под америчким војним, економским и политичким кишобраном.Отоме мање-више постоји недвосмислен консензус на српској јавној сцени са обе стране Дрине, и чак у доброј мери и на прозападном делу политичког спектра. Али без обзира на то, ова пресуда даје бескрајан маневарски простор за гурање пресуде Караџићу у други план и спиновању ове арбитрарне политичке одлуке као доказа „да се мења однос Запада према Србима“, односно да „влада повећава рејтинг Србије у свету“. У питању је пропаганда кратког даха, али у српском јавном мњењу које и тако живи „од данас до сутра“, у стању вечите перцептивне свести, и то је довољно да се нанесе значајна политичка штета, и отупи оштрица антизападне критике – бар до краја овог изборног циклуса.

Истовремено, не сме се изгубити из вида и оно најважније, а то је да се Хаг својим досадашњим деловањем показао као сушта супротност онога што би требало да представља – независне међународне институције која би требало да обезбеди „правду и помирење“ за завађене народе Балкана. Да у хашку правду не верује нико може се видети на основу хистеричних реакција Сарајева и Загреба на ослобађање Шешеља, као и на чињеницу да је Караџић осуђен на „само 40 година“, баш као што свака нова хашка пресуда без изузетка доводи до тога да се колико-толико пристојни међудржавни односи у региону месецима избацују из колосека, а таблоидизована штампа на свим странама пада у шовинистички транс који се може поредити и са мрачнијим ратним временима.

А то је управо основна функција Хашког трибунала – не да доприноси „помирењу“, већ да упорно и континуирано подгрева подозрење и тињајући конфликт у региону, да стално подсећа народе Балкана на опасност од „оних других“ (који се радују нашој несрећи, ликују над нашим жртвама, и траже главе на коцу наших „хероја“), као и на неопходност сталног присуства старатеља, полицајца и Великог Брата из ЕУ и НАТО, који је „једини који може да нам гарантује безбедност“ док смо „са свих страна окружени непријатељима“. И док Хашки трибунал диже прашину, гурајући непрестано регионалне политичаре у „контролисано природно стање“ у коме на безбедан и политички безопасан начин могу својим изгладнелим електоратима да доказују сопствени патриотизам, иза димне завесе спроводи се тиха колонизација Балкана, од које и Србија, и Хрватска, и Босна трпе неупоредиво већу штету, него што су у стању да нанесу једна другој.

Пресуда Шешељу нам је показала да је за одржавање овог статуса регионалног „природног стања“ и „вечитог рата“ потпуно свеједно да ли је неко осуђен или ослобођен. Реакције штампе и јавности у Сарајеву, Загребу и Београду једва да се разликују у случајевима Караџића и Шешеља, јер корупција, јавашлук и страшна некомпетенција једног надрисуда некако увек заврши у другом плану да би отворила простор за старе и изанђале етничке увреде и пребацивање кривице „на оне друге“. А прави кривци? Челницима НАТО и ратним хушкачима из међународне заједнице и даље нема ко да суди, иако је њихова моћ и утицај у ратовима деведесетих била неупоредиво већа од Шешељеве, Караџићеве, па чак и Милошевићеве.

Зато Србија, Српска и српски народ ни по коју цену не смеју да пристану на улогу коју им је наменио Хашки трибунал, и који их у њу једнако гура својим осуђујућим, и ослобађајућим пресудама. Отпор овим манипулацијама, и дисквалификовање Хашког суда и сличних институција лажне „међународне заједнице“, чак и тада када нам оне наизглед „бацају коску“ и „раде на нашу корист“, не само да је неопходна за политички и физички опстанак српског народа на Балакану, него је и једини пут да се и Србија, и Српска, и регион (укључујући наше невољне комшије и „бившу браћу“), извуку из спирале неоколонијализма и узму властиту политичку судбину у своје руке.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да су протекли председнички избори били фер и демократски?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер