Filmska ofanziva

Istoriju našeg „partizanskog“ filma posebno su obeležili Veljko Bulajić i Hajrudin Krvavac.

Prvi zapamćen po megadržavnim projektima (tada zvanim „epopeje“) posebno filmovima „Kozara“ (1962) i „Neretva“(1969) i sposobnosti da sve teme dovede u vezu sa partizanskim pobedama (kao u čudesnoj transformaciji filma „Sarajevski atentat“ u partizanski film). Oblikujući našu prošlost po meri vladajuće partije uspeo je da u svest generacija utisne karakterističan lik razularenih „bulaićevih četnika“ sa karakterističnim dugim masnim bradama. Umetniku se nema šta zameriti, radio je u vreme jednopartijskog sistema u institucijama koje je kontrolisala jedna partija i on se na tom poslu dobro snašao. Na kraju krajeva Veljko je za svoj rad dobio više ordena pa i nagradu AVNOJ-a 1970. godine.

Hajrudin Krvavac postao je najpoznatiji autor „partizanskih vesterna“, posebnog akcionog žanra u kome je klasične akcione matrice smeštao u ambijent partizanskog rata. Posebno zapaženi su njegovi filmovi „Diverzanti“(1967), „Most“(1969) i „Valter brani Sarajevo“ (1972). Naravno i on se kao značajan društveno-politički radnik ovenčao sa više ordena i „dvadesetsedmojulskom nagradom“ BiH 1960. godine.

Da je ovo normalna zemlja tu bi i bio kraj priče. „Umetnici“ su stvarali svoje filmove, oni su bili deo državne propagandne mašinerije koja je kroz njih veličala vlastitu borbu a diskreditovala svoje stvarne ili potencijalne protivnike. Na kraju krajeva nije to samo naš specijalitet. Svaki američki film je mali propagandni „Top gan“. Filmovi bi o prigodama bili izvađeni iz naftalina i prikazani u nekom noćnom termini sa oznakom „ne preporučuje se mlađima od 18 godina“.

Ali pošto Srbija nije normalna zemlja u njoj smo svedoci prave „ofanzive partizanskog filma“. Svake sedmice u udarnim terminima smenjuju se „Neretva“, „Sutjeska“ i „Valter brani Sarajevo“. Praznine popunjavaju „Pertizanske eskadrile“, „Klopka za generala“, „Užičke republike“ i desetine drugih filmova snimljenih i upakovanih da glorifikuju jedan pokret, jednu ideju i jednog čoveka. Ne smeta nam što su Bata i Smoki pobili tolike Nemce jer znamo mi da film „nije odistinski“ ali nam smeta što se u tim filmovima i danas pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini tretiraju ne samo kao izdajnici već isključivo kao zločinci.

Verujemo da se ne može smatrati neumerenom naša želja da se ova „ofanziva“ obustavi a broj emitovanja ovih filmova smanjite te da pre emitovanja filma u trajanju od 15-20 sekundi prikažete natpis kojim bi se jasno i nedvosmisleno navelo da prikazani sadržaj ne predstavlja istorijski verifikovan prikaz događaja već slobodno autorovo tumačenje događaja u prošlosti gledanih iz ugla komunističke propagande.

Ovakva napomena pre prikazivanja bila bi u potpunosti u skladu sa odredbama Zakona o izmenama i dopunama zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica koji je Skupština republike Srbije usvojila u decembru 2004. godine a kojim su prava pripadnika oba antifašistička pokreta izjednačena.

ato je lakše sa „crtaćima“. Bar se zna ko je „dobrica“ a ko „lošica“. Mrtvi lako vaskrsavaju a glavni lik je nepobediv.

Najgori su oni „crtaći“ za koje se misli da su stvarni filmovi.