понедељак, 23. октобар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Ердоганизација Србије
Коментар дана

Ердоганизација Србије

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
четвртак, 23. фебруар 2017.

Једна од најизразитијих одлика које обележавају демагогију у политичком животу садржана је у отвореном и безобзирном вређању и потцењивању елементарне људске памети и здравог разума. Она се огледа и у стварању  лажне слике о стању у друштву која се намеће упорно као једина и неупитна истина. Ради се о континуираном  настојању  да се обзнани поседовање  спасоносне формуле за  покретање и остваривање никад до сада досегнутих епохалних историјских догађаја и резултата у преобликовању  српског  друштва и свести нашег народа.

 Намеће се истрајно слика о обзнањивању саме суштине стварања историје - јединствене и никада виђене. То је дубоко посуновраћено политичко и идеолошко деловање, а све у циљу да се лаж претвара у истину, вербално насиље у прихватљив и једино могући начин комуникације, а бахатост и осионост се приказују као сасвим легитиман и  прихваћен  начин понашања у односу на  поданике и оне који  се усуђују да  доведу у питање овакав начин конструисања  слике о нашем друштву. Месијанство је  посебно опасно у политици јер оно једино  признаје постојање  тог погубног месијанског заноса који  се веома лако претвара у политичко опсенарство, а често се у историји сурвавало у отворени  терор.

 Све  ово смо могли да  пратимо као неку  врсту показне вежбе приликом кандидовања Александра Вучића на предстојећим  председничким изборима. Ако је и било неке дилеме каква је природа напредњачког режима сада је,  након овог акламаторског игроказа,  сасвим јасно да се ради о огољеном популизму  и успостављању  система апсолутне и ауторитарне владавине једног човека који  уноси раздор и озбиљне  поделе у наше друштво. О томе најбоље сведочи  његов претећи говор одржан на Главном одбору владајуће странке на коме се могла веома јасно видети манифестација стварања  култа вође и неприкосновеног арбитра у политичком животу Србије. То је позната формула - апсолутна партијска  подршке за  апсолутизацију власти и политичке моћи напредњачког вође. При томе је инсистирање на јединству и једногласности у подршци  Александру Вучићу на овом  скупу представљено као једини гарант стабилности и опстанка Србије.

Следећи месијански жар свога вође владајућа странка је себе поистоветила са Србијом и  њеном  судбином, што је већ толико пута виђано у нашој политичкој историји. Ниједна странка не може имати монопол  на Србију, нити представљати једини гарант  њеног опстанка, а то свакако важи и за Српску напредну странку,  без обзира што  она сада има највећу подршку у бирачком телу. Али то не значи да председник СНС-а може да у свом говору  изриче најтеже  оптужбе и  дисквалификације припадницима опозиционих странака и људима који не деле његов месијански занос. За њега су то „мрзитељи свега“, „досовски кандидати“, „љубитељи слатког живота“, „ленштине, критизери и пљачкаши“, они који хоће да „деру кожу са леђа народа“, желе да „победе Србију“ итд. Зато је нужно да да СНС и њен кандидат победе већ у првом кругу избора, јер се једино тако отклања  могућа неизвесност, али, што је још важније, одржава се победнички изборни низ  који је у основи стварања  утиска о неограниченом моћи напредњачког режима и њеног вође. Зато се мора преузети власт и у најзабаченијој месној заједници јер  апсолутизација власти не трпи изузетке, у њеном средишту је стално инсистирање на монолитности и изузетној историјској улози напредњачког режима. Зато се Александара Вучић и јавља као јединствени и једногласно подржани заштитник  и  чувар Србије, спреман да себе неприлично и мегаломански пореди са Милошем Обреновићем који му  је открио тајну, зашто га Срби не воле. Он је обезбедио напредак у свим областима што је довело до тога да смо „почели да побеђујемо“. А „успех се у Србији не прашта“ – то је једна од омиљених флоскула Александра Вучића и једна од много пута поновљених реченица, у којима се огледа неприкривен презир према сопственом народу који ипак није спреман да без резерве прихвати овај отворени покушај ердоганизације  Србије.

У свом говору на главном одбору СНС-а смо могли да чујемо и позивање на Платона јер постоји могућност да ће нас и ову земљу стићи она најтежа казна. На власт ће доћи гори, упозорава нас Александар Вучић, и „вратиће Србију у прошлост“. Коришћење ове добро познате политичке метафоре сасвим је неприлично јер је добро познато да је Платон говорио  да се демократија неминовно изрођава у владавину охлократије (олоша), а у начину политичког деловања и управљања државним пословима у многим елементима може се јасно препознавати управо  овакав начин  напредњачке охлократске владавине.

 Потреба и неопходност непрестаног исказивања јединства и једногласности само је још један доказ да се враћамо у неку врсту политичког каменог доба  (драстичног оживљавања култа личности и ауторитарности)

 Потреба и неопходност непрестаног исказивања јединства и једногласности само је још један доказ да се враћамо у неку врсту политичког каменог доба  (драстичног оживљавања култа личности и ауторитарности) у коме су акламације, илуминације, изрази обожавања  вође и безрезервне подршке били незаобилазни. Посебно је било занимљиво  (али и застрашујуће)  гледати огољено подаништво вођиних најближих сарадника, трбухозбораца  и гласоговорника, његово тврдо олигархијско језгро, који су  предњачили у изразима акламацијске подршке и изливима оданости.

Већ сада је јасно да Александар Вучић неће напустити положај председника владајуће  странке иако је то најављивао у неколико наврата (знамо како се испуњавању његова многобројна  обећања), јер је то основно извориште власти и политичке моћи, а њих се он неће тако лако одрећи. Партијска клијентела  напредњака зна добро ко је стварни гарант њиховог политичког опстанка и учешћа у власти и зато је било потпуно бесмислено очекивати било какав расцеп и поделе у овој странци. Она дисциплиновано одржава своје јединство и монолитност  што је и основни услов за  учвршћивање апсолутистичког облика владавине, у чијој је основи њихов партијски вођа. Без њега они би се брзо вратили у анонимност јер су из ње измилели управо захваљујући свом подаништву, рајетинству, удворишту и спремношћу да  изгубе своје лично достојанство. Они се чврсто држе  политичке поруке  Винстона Черчила. „Политичке партије су као коњи, бираш оно седло које ће те одвести најдаље и најбрже“.

Лицемерство и хипокризија  спадају у  главно обележје  напредњачког облика  ауторитарне владавине. Њих не пропушта да да  осино и безобзирно демонстрира Александар Вучић,  а то се посебно може видети  на његовим тзв.конференцијама за штампу

Лицемерство и хипокризија  спадају у  главно обележје  напредњачког облика  ауторитарне владавине. Њих не пропушта да да  осино и безобзирно демонстрира Александар Вучић,  а то се посебно може видети  на његовим тзв.конференцијама за штампу( свакодневним и ли ванредним) а могло се чути и у његовом наступу на главном Одбору СНС-а.  Јуначећи се у свом  познатом  бахатом начину обраћања   он је говорио да се не боји медијских  напада а сва истраживања  показују да је успостављена готово апсолутна медијска контрола( гора и перфиднија него у време С. Милошевића, да ће изборној кампањи посветити тек неколико дана (користећи годишњи одмор од пет дана), а непрестано је отвореној изборној кампањи користећи све расположиве државне ресурсе, себе представља као  незаобилазни фактор стабилности српске државе а својим ауторитарним политичким деловањем ствара  све отворенији раздор и поделе у нашем политичком животу и друштву.

Зато се улог у овим председничким изборима сваким даном  драматично увећава, јер смо доведени у ситуацију да у плебисцитарној атмосфери (омиљеном политичком средству свих ауторитарних вођа), уз изузетно неповољне и ограничавајуће услове за вођење равноправне изборне трке одговоримо на питање? Да ли смо спремни да дозволимо успостављање отвореног ауторитарног система владавине који веома лако може да испољи и своју тоталитарну природу. Од одговора на ово питање зависиће и судбина демократије и одбрана нашег  људског достојанства, моралног интегритета и националних интереса српске државе.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће заједно са београдским бити расписани и ванредни парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер