четвртак, 05. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Два једанаеста септембра и зашто је први у темељима другог
Коментар дана

Два једанаеста септембра и зашто је први у темељима другог

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
среда, 11. септембар 2019.

Историјски датуми служе за сећање, али и за наук.

На данашњи дан генерал Аугусто Пиноче извршио је пуч и свргао демократски изабраног председника Чилеа Салвадора Аљендеа, уз свесрдну подршку и аплаузе Вашингтона.

Данас се често чују коментари "и нека је, спасао је Чиле од комуњара".

Глобални хегемон имао је деценије да нам објасни како "Аљенде није ваљао за свој народ"; као што нам данас објашњавају како не ваљају Мадуро, Асад, Рохани, или Ким. У Венецуели данас аплаудирају и навијају за сличан развој догађаја као у Чилеу 1973. И спремају новог Пиночеа.

Живимо у циничном свету у коме глобалне силеџије намећу орвеловску флексибилност етичког речника, чији је главни циљ да увек правда њихово насилништво, и насилништво њихових сатрапа. Њихово је добро — речима Трасимаха из прве књиге Платонове Државе — „оно што служи јачем“ (τὸ τοῦ κρείττονος συμφέρον), и уопште их не занима их дубинска парадоксалност тог става.

Као последицу имамо данашњу Србију, већ 30 година на „пословном крају“ америчке батине, у којој све чешће гледамо гротескно усвајање овог брендираног америчког утилитаризма. Људи су себе убедили не само да „циљ оправдава средство“, него да циљ силеџије оправдава силеџијство. Овде није реч само о Случајним СрбимаTM и аутошовинистима, већ и о сасвим добронамерним, интелигентним, и образованим српским патриотама, који су интериоризовали америчке интересе као моралну вертикалу и тачку ослонца у односу на коју се све у свету окреће и врти.

„То је нормално“, „а шта су очекивали“, „наравно да Америка гледа своје интересе“, „шта нас брига за неког комуњару из Латинске Америке“ итд., све су то аргументи које све чешће слушамо у нашој јавности. И мали је корак од „то је нормално“ до „то је морално“ (што је, узгред буди речено и главна тачка спора традиционалиста са ЛГБТ активистима).

Ако америчка империјалистичка/неоколонијална хегемонија можда и јесте нешто уобичајено од времена Делског савеза наовамо, да бисмо је назвали нормалном потребна је ипак одређена доза нормативности, то јест — моралног одобравања. А управо то је нешто што они никада и ни од кога не треба да добију, понајмање од Срба.

Зато је свргавање Салвадора Аљендеа важнији 11. септембар од терористичких напада на Њујорк и Вашингтон. Зато што овај први 11. септембар стоји у корену другог.

Јер ако „циљ опрадава средство“, а „поступке вреднујемо по последицама“, колико је на крају баладе (занемаримо тренутак ноторну чињеницу и основни проблем консеквенцијлизма да балада нема крај) била морална и оправдана америчка подршка муџахединима у Авганистану? Или другим речима, ако су правда и добро „оно што служи јачем“, да ли је онда успостављање, обучавање, и финансирање Ал-Каиде (или „Исламске државе“) „служило јачем“ када су почели да гину амерички држављани и савезници на Блиском Истоку, и да падају зграде у Њујорку и Вашингтону? Уосталом, да ли је и совјетска интервенција у Авганистану „служила јачем“ када је десетак година касније пропала држава која ју је спровела, и консеквенцијалистичка идеологија „светске револуције“ којом се она том приликом руководила?

Прича о „два 11. септембра“ је стога диван емпиријско-историјски прилог Платоновом аргументу против горе наведене Трасимахове тезе. Да би „јачи“ могао да зна шта му служи, а шта му не служи, требало би прво да зна шта је добро, а онда да се у складу са тим и понаша.

Добро никада није изашло „из зла“. Силеџијски пуч против Аљендеа уз подршку САД није био никакав благослов за народ који је „ослобођен од комуњара“. Америчка геополитика у Авганистану донела им је победу у Хладном рату, али и један од најтрауматичнијих догађаја у целој националној историји.

Ово данас веома добро разумеју Срби, који дан-данас уживају благодати једног другог преврата који су финансирале и подржале САД, а у коме је свргнут „режим који није ваљао за народ“. Грађани Либије, Ирака, и Авганистана то разумеју, вероватно, још боље, јер је америчка батина код њих радила знатно бруталније.

Ово је вероватно јасно и грађанима Сирије и Венецуеле, који су се данас поделили на оне који одбијају да неко други — макар то био и глобални хегемон — одлучује шта је добро за њих, и на оне који се надају да ће „служећи јачем“ и за њих изаћи неко „добро“. 11. септембар је дан када се подсећамо да такво „добро“ никада не изађе на добро ни за кога.

Као народ који је већ имао много прилике да окуси слатко-киселе плодове консеквенцијалистичке етике, али и као народ који је због своје историјске и геополитичке принципијелности можда и највише страдао у Европи, Срби имају моралну обавезу да се према овим догађајима постављају часно и људски.

У поређењу са полуколонијама и колонијама у Африци, Азији, и на Блиском Истоку, ми смо „још добро и прошли“, и ту нема превише простора за кукњаву. Такође, нема ни илузија да смо ми некаква војна и политичка „сила у Европи". На узроке и последице, на „средства“ и „циљеве“ не можемо утицати.

Једина сила којом ми као народ располажемо јесте сила правде и правичности, једина снага коју имамо је снага да ствари назовемо својим именом, добро добрим, а зло злом. Наши преци су ту привилегију скупо платили, и ми немамо право да је продамо. То је оно у чему смо јаки. И то је оно по чему нас у свету препознају и цене.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер