понедељак, 27. септембар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Друга Србија и монопол на антифашизам
Коментар дана

Друга Србија и монопол на антифашизам

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
недеља, 23. мај 2021.

У последњих неколико дана посебно је дошла до изражаја позната тежња најважнијих идеолога (новинара, историчара, тзв. истакнутих јавних личности) који припадају политичкој групацији Друге Србије, да укажу на преовлађујућу појаву надирућег српског фашизма. Он, по њима, буја на све стране и све више прожима и угрожава наше друштво. У њиховој изведби никада превладани српски национализам (узрок свих зала на простору Балкана) као константни реметилачки фактор сада задобија злоћудније форме и прераста у отворене манифестације српског фашизма. Користи се свака прилика да се говори о превредновању и ревизији прошлости са посебном назнаком да се Србија све више одриче свог изузетно значајног антифашистичког наслеђа из Другог светског рата. Оваква, пре свега идеолошки условљена настојања не могу постићи свој основни циљ да Србију стигматизују као земљу и друштво у којима се јављају манифестације фашизма. Ова тенденција нарочито је дошла до изражаја поводом обележавања Дана победе, 9. маја ове године, тако што је свечана академија одржана тим поводом у Народном позоришту, искоришћена да се до крајњих граница истакне теза о постојању апсолутне негације антифашизма у Србији. За то је посебно послужило навођење песама и корачница које су повезиване са покретом Димитрија Љотића, као најистакнутијег заговорника српског фашизма. Из оваквог оправданог критичког односа према овом делу програма изведеној на овој академији (иначе програмски стереотипној, недоследној и превазиђеној) уследиле су салве оптужби о потпуној негацији антифашизма у Србији. То се најбоље могло видети у ставовима лиценцираних заступника и бранитеља антифашизма у Србији, који иначе себи дају неосновано право да одређују судбину и досег антифашизма у нашој земљи. Тако Бранка Прпа изјављује „да није изненађена, јер и раније нису спомињани југословенски партизани, јер је на делу, већ тридесет година перманентна и комплетна девастација свих антифашистичких порука. Довољно је што смо имали ратове у којима су се људи убијали само због националног и верског порекла па да знамо да смо имали, не ревизију историје, већ ризорђименто, препород фашизма и расистичке идеологије“. За Бранком Прпом никако не заостаје ни увек будни „истинољубиви“ и објективни историчар Миливој Бешлин. „Додају ли се томе љотићевске песме које су се на антифашистичкој академији изводиле, а љотићевство је прочишћени облик српског фашизма, потпуно је јасно и 9. маја обзнањено: у данашњој Србији антифашизам је дефинитивно побеђен“. Овако изречена оцена о дефинитивној победи фашизма у Србији није могла да прође без оглашавања незаобилазне боркиње против српског национализма Дубравке Стојановић. „Е сад смо у новој радикалној фази ревизионизма- сад се не само рехабилитује фашиста Љотић, већ и слави. Титова и Дражина слика су једна до друге, то је значи завршено, сад идемо даље, тачније дубље у пропаст. Ми смо једина земља која се кроз партизански покрет борила од почетка, имала слободну територију, а данас се упињемо да будемо на страни поражених на којој смо сами, нема већег пораза за српско друштво“. Да ли се моженаћи објективна и сувисла аргументација за оцену Д.Радосављевића, председника Савеза антифашиста Војводине, који је у разговору за Данас рекао да је у Србији доминантан четничко-љотићевско-недићки дискурс?

Посебно оштро реагују на сваки спомен српских жртава, Јасеновца и великог учешћа Срба у партизанским јединицама. То се проглашава неприхватљивом етнификацијом антифашистичке борбе, јер се,по њима, у први план стављају српске жртве и осведочени допринос српског народа у антифашистичком покрету

Ово је само део исказа које су похитали да нам пласирају осведочени идеолози Друге Србије која се не мири са злочином, како је ову, пре свега, политичку и идеолошку групацију профилисао Р. Константиновић. У чему је проблем са оваквим острашћеним и секташким приступом најзначајнијим питањима везаним за тумачење догађаја из Другог светског рата, суштину фашистичке идеологије, југословенству и природи антифашизма? Они очито пренебрегавају елементарну чињеницу да југословенска држава више не постоји, зато су и њихова реаговања условљена превазиђеном реториком братства и јединства и југословенским карактером Народно- ослободилачке борбе. Посебно оштро реагују на сваки спомен српских жртава, Јасеновца и великог учешћа Срба у партизанским јединицама. То се проглашава неприхватљивом етнификацијом антифашистичке борбе, јер се,по њима, у први план стављају српске жртве и осведочени допринос српског народа у антифашистичком покрету. О томе је на овој академији, говорио В. Ковачевић, председник СУБНОР-а Србије, наглашавајући југословенски карактер народно-ослободилачке борбе. Ово излагање није било за њих важно, јер се мора задовољити задата идеолошка матрица да се у Србији говори само о српским жртвама, искључивом учешћу Срба у антифашистичкој борби и спроводи огољена ревизија историје Другог светског рата, која завршава у апсурдној негацији антифашизма у Србији.

 

Занимљиво је навести неколико цитата из текста Владе Вурушића о годишњици ослобођења Загреба, објављеног 8.5.2020.године у Јутарњем листу. „Управо је Посавском одреду на састанку у Великој Буни, дан пре, заповедник операције Коча Поповић, дао предност рекавши „Ви сте Загрепчани, па добро знате улице и распоред“. Први су у град ушли борци Посавског партизанског одреда који су претежно чинили Хрвати и у добром делу Загрепчани. У партизански покрет било је укључено више од 50 тисућа Загрепчана што је у односу на тадашњи број становника највећи број судионика, јер је то значило сваки шести грађанин. Хрватски покрет био је један од најмасовнијих у Другом светском рату. Иво Голштајн је навео да је Хрвата из Хрватске било у партизанима 40% више у односу на југословенски просек“. Да ли је ово пример објективног приступа у обележавању годишњице ослобођења Загреба на који бисмо и ми могли да се угледамо? Наравно да се нико од дежурних бораца и боркиња против српског национализма и ревизије историје није осврнуо на овакав панегерик хрватском антифашистичком покрету. Оштрица њихове критике уперена је само у једном смеру. 

Да ли би ови борци против ревизије историје оценили да је у савременој Немачкој преовладао фашизам, узимајући у обзир њихову званичну статистику да је политички криминал од 2016. године, када је земљу запљуснуо мигрантски талас порастао за 40%?

Да ли би ови борци против ревизије историје оценили да је у савременој Немачкој преовладао фашизам, узимајући у обзир њихову званичну статистику да је политички криминал од 2016. године, када је земљу запљуснуо мигрантски талас порастао за 40%? Прошле године забележено је 23.604 кривичних дела крајње десничарске природе, што је скок од чак 8% у односу на 2019. годину. То је највиши број случајева ове врсте насиља у последњих 20 година.

Као један од круцијалних аргумената у тврдњи о негацији антифашизма у Србији наводи се да су на овој академији слике Тита и Драже Михајловића стајале равноправно једна поред друге. А ради се о познатој историјској чињеници да су Немци расписали потернице и за Титом и за Дражом Михајловићем. То је само једна у низу једностраности и симплификација, којима се служе ови острашћени идеолошки јуришници Друге Србије, говорећи о српском фашизму и Димитрију Љотићу, као његовом најистакнутијем представнику. Јасно је да њих не интересују чињенице, већ њихово идеолошко харангирање, јер Д.Љотић и његов покрет Збор никада нису имали, нити данас имају, озбиљно упориште у српском народу.

Овакав начин говора о ревизији историје Другог светског рата и традицији антифашизма у Србији у својој основи има заглибљеност у превазиђени југословенски наратив из доба постојања СФРЈ.

Овакав начин говора о ревизији историје Другог светског рата и традицији антифашизма у Србији у својој основи има заглибљеност у превазиђени југословенски наратив из доба постојања СФРЈ. Има упориште још само у грађанистички орјентисаним тзв.интелектуалним елитама које имају и даљеважан утицај на формирање, не само, наше културне политике, али што је још погубније на токове културе сећања. Сасвим је логично да се нестанком СФРЈ драстично мења и начин обележавања Дана победе, јер је створена потпуно измењена историјска ситуација настанком нових држава након разбијања Савезне државе. Такође је неопходно се суочити са нужношћу да се о догађајима из Другог светског рата не може више говорити на превазиђен идеолошки начин. О суштини ове врсте југословенства, Слободан Антонић је записао следећу оцену.“ Наравно сви смо (Срби) пре 1992. били Југословени. Али, ово није то – ово данас је аутоколонијално југословенство. Југославизам је сада дистинктивни знак овдашње компрадорске елите у односу на „Србе“ и неопходна улазница за више хијерархијске положаје у реалној надвласти (у НВО сектору, „независним медијима“, култури).

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће преузимање власти у Авганистану од стране талибана довести до преливања кризе у околне земље?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер