недеља, 15. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Колумне Слободана Антонића

Црвена линија једне владе

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Антонић   
петак, 21. септембар 2012.

Био сам решен да напредњачкој влади („Вучић-Дачићевој“, како ју је одмах прозвао један пронапредњачки коментатор) дам 100 дана без критике – да не би испало да сам злобни квариигра, који одмах нешто закера, „не давши времена момцима да нешто ураде“. Али, оно што се дешава после немачког ултиматума од 7 тачака са том владом, учинило је да се предомислим.

А дешава се... Па не дешава се ништа, у томе и јесте проблем! А морало би. Јер, од Србије се тражи – између осталих понижавајућих захтева – и да „са Косовом потпише заједничку правно-обавезујућу изјаву“, која би била попут „уговора о добросуседским односима“ (како нам је лепо прецизирао доносилац ове љубазне листе, Андреас Шокенхоф). Циљ овог „уговора“ биће да се Србија обавеже да неће блокирати улазак Косова у међународне организације – рецимо у УН.

Последице су јасне: Србија, иако неће формално разменити амбасадоре са Приштином, мораће ћутке да посматра како њена сецесионистичка теориторија бива примљена у УН као „независна и суверена држава“, и како је након тога – по одавно обзнањеној Лајчаковој формули – признају све оне земље које су се до сада још уздржавале од тога.

Реакција „Вучић-Дачићеве“ владе на ово била је нојевско забијање главе у песак. Вучић је изјавио да се „Влада Србије није изјашњавала о томе, јер се ради о ставу једне политичке партије, а не Немачке или ЕУ“, и да је „за Владу битније шта о тим условима мисли Европска унија“. А пошто је став шефа Делегације ЕУ у Београду Венсана Дежера, по Вучићу, „да су услови Уније непромењени“, онда – хојла-хојла, идемо даље, као да се ништа није догодило.

Иако су се у први мах у медијима могли чути и (потпуно тачне) оцене да је овим политика „и Еу и Косово“ доживела крај, врло брзо је наступила сложна медијска анестетизација српске јавности. Тема је експресно нестала са видика, и ево већ данас, заиста, „као да се ништа није догодило“. Напредњачки пропагандисти су наставили да славе Вучићев успешан поход на Берлин, а када сам покушао да макар мало алармирам јавност, поредећи ових седам тачака са ултиматумом из 1914, један од тих добричина ме је – ваљда желећи да ме неутралише и исмеје – назвао „ноторним политичким аналитичаром“.

Добро, можда и јесам ноторни, али и даље мислим да је ствар врло озбиљна и да је ултиматум од 13. септембра бедно заташкавати причама „то је само став једне партије“ и „ех ти ноторни политички аналитичари – тај хор београдских дечака – сви сопрани, сви у жутом, сви у дечјем доживљају света“, бла, бла, шта они знају...

Ја вероватно не знам много, али оно што знам јесте да се свака влада суверене државе о оваквој ствари мора изјаснити. И да би свака влада која је стварно патриотска ову прилику свакако искористила да јавно повуче своју црвену линију. Јер, пазите, влади је јавно бачена рукавица у лице. Такво саопштавање „услова“, пред целим светом, не само да није дипломатски пристојно, већ одаје запањујући мањак поштовања за ову државу, па и за њену владу. Српски политичари можда и заслужују овакав третман. Али ова држава је ипак старија и већа и од садашњих политичара, и од „Вучић-Дачићеве владе“. Стога та, једина влада коју ова земља има, свиђала нам се она или не, мора да се испрси и стане у заштиту државног интереса и интегритета.

Дакле, пошто је јавно изазвана, Влада не може да ћути. Она сада мора јавно да реагује. Не због повређене части ове земље – мада суверене државе о томе и те како воде рачуна. Јер, као што лепо рече Вукадиновић, замислите да нека српска делегација усред Анкаре држи конференцију за штампу и позива домаћине да се „храбрије“ суоче са реалношћу независног Курдистана!? Једноставно, јавни изазов је толики да се у овој ствари просто не може надаље „ћутати и радити“. То „ћутање и рађење“, наиме, може водити само до тога да „жаба буде најзад скувана“, а сецесија пузећи прихваћена. Заправо, ћутање Владе после овога има симболички значај пристанка Србије на статус колонијалне територије – и то пристанка који је дат бедним, али заправо знаковитим и зато громогласним ћутањем.

Јер, обратите пажњу, овде се чак више не ради ни о Косову. Овде је сада на столу питање да ли ће нас и даље у Берлину, Бриселу и Вашингтону јавно третирати као колонију, или ће макар глумити да нас у понечему уважавају као суверену земљу. Сада је на столу питање да ли ће Влада својим ћутањем пристати да Срби, после два века независности, добију статус домородаца, којима колонијални господари, с времена на време, издају листу наређења – или ће Влада макар мало протестовати и показати да нам тај статус и није баш пријатан и да ћемо се можда једнога дана чак и наљутити, ако нас и даље буду тако третирали.

Али, чак ни таквог минималистичког потеза нема на видику. То је јасно из чињенице да је између „немачко-америчких“ и „патриотско-напредњачких“ медија у Србији још једном постигнут пуни консензус: око ове ситнице не треба дизати галаму. Но тај консензус између ЕУ/НАТО лобиста и напредњачких пропагандиста – да је "све у реду", да се "није догодило ништа битно", да ова влада неће урадити ништа што би угрозило европске интеграције“ и да не Русија, већ Немачка „треба да буде партнер број један Србије у Европи“ – то је ствар њиховог морала и/или интелигенције. Наше је да такав срамотни консензус раскринкавамо и кваримо. Дакле, питамо „Вучић-Дачићеву“ владу: 1. Која је њена црвена линија када је Косово у питању? 2. Да ли је та линија, са захтевом за потписивањем „уговора о добросуседским односима“ са Приштином, прекорачена? и 3. Шта намеравају поводом тога да предузму? 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер