Početna strana > Rubrike > Kolumne Slobodana Antonića > Crvena linija jedne vlade
Kolumne Slobodana Antonića

Crvena linija jedne vlade

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
petak, 21. septembar 2012.

Bio sam rešen da naprednjačkoj vladi („Vučić-Dačićevoj“, kako ju je odmah prozvao jedan pronaprednjački komentator) dam 100 dana bez kritike – da ne bi ispalo da sam zlobni kvariigra, koji odmah nešto zakera, „ne davši vremena momcima da nešto urade“. Ali, ono što se dešava posle nemačkog ultimatuma od 7 tačaka sa tom vladom, učinilo je da se predomislim.

A dešava se... Pa ne dešava se ništa, u tome i jeste problem! A moralo bi. Jer, od Srbije se traži – između ostalih ponižavajućih zahteva – i da „sa Kosovom potpiše zajedničku pravno-obavezujuću izjavu“, koja bi bila poput „ugovora o dobrosusedskim odnosima“ (kako nam je lepo precizirao donosilac ove ljubazne liste, Andreas Šokenhof). Cilj ovog „ugovora“ biće da se Srbija obaveže da neće blokirati ulazak Kosova u međunarodne organizacije – recimo u UN.

Posledice su jasne: Srbija, iako neće formalno razmeniti ambasadore sa Prištinom, moraće ćutke da posmatra kako njena secesionistička teoritorija biva primljena u UN kao „nezavisna i suverena država“, i kako je nakon toga – po odavno obznanjenoj Lajčakovoj formuli – priznaju sve one zemlje koje su se do sada još uzdržavale od toga.

Reakcija „Vučić-Dačićeve“ vlade na ovo bila je nojevsko zabijanje glave u pesak. Vučić je izjavio da se „Vlada Srbije nije izjašnjavala o tome, jer se radi o stavu jedne političke partije, a ne Nemačke ili EU“, i da je „za Vladu bitnije šta o tim uslovima misli Evropska unija“. A pošto je stav šefa Delegacije EU u Beogradu Vensana Dežera, po Vučiću, „da su uslovi Unije nepromenjeni“, onda – hojla-hojla, idemo dalje, kao da se ništa nije dogodilo.

Iako su se u prvi mah u medijima mogli čuti i (potpuno tačne) ocene da je ovim politika „i Eu i Kosovo“ doživela kraj, vrlo brzo je nastupila složna medijska anestetizacija srpske javnosti. Tema je ekspresno nestala sa vidika, i evo već danas, zaista, „kao da se ništa nije dogodilo“. Naprednjački propagandisti su nastavili da slave Vučićev uspešan pohod na Berlin, a kada sam pokušao da makar malo alarmiram javnost, poredeći ovih sedam tačaka sa ultimatumom iz 1914, jedan od tih dobričina me je – valjda želeći da me neutrališe i ismeje – nazvao „notornim političkim analitičarom“.

Dobro, možda i jesam notorni, ali i dalje mislim da je stvar vrlo ozbiljna i da je ultimatum od 13. septembra bedno zataškavati pričama „to je samo stav jedne partije“ i „eh ti notorni politički analitičari – taj hor beogradskih dečaka – svi soprani, svi u žutom, svi u dečjem doživljaju sveta“, bla, bla, šta oni znaju...

Ja verovatno ne znam mnogo, ali ono što znam jeste da se svaka vlada suverene države o ovakvoj stvari mora izjasniti. I da bi svaka vlada koja je stvarno patriotska ovu priliku svakako iskoristila da javno povuče svoju crvenu liniju. Jer, pazite, vladi je javno bačena rukavica u lice. Takvo saopštavanje „uslova“, pred celim svetom, ne samo da nije diplomatski pristojno, već odaje zapanjujući manjak poštovanja za ovu državu, pa i za njenu vladu. Srpski političari možda i zaslužuju ovakav tretman. Ali ova država je ipak starija i veća i od sadašnjih političara, i od „Vučić-Dačićeve vlade“. Stoga ta, jedina vlada koju ova zemlja ima, sviđala nam se ona ili ne, mora da se isprsi i stane u zaštitu državnog interesa i integriteta.

Dakle, pošto je javno izazvana, Vlada ne može da ćuti. Ona sada mora javno da reaguje. Ne zbog povređene časti ove zemlje – mada suverene države o tome i te kako vode računa. Jer, kao što lepo reče Vukadinović, zamislite da neka srpska delegacija usred Ankare drži konferenciju za štampu i poziva domaćine da se „hrabrije“ suoče sa realnošću nezavisnog Kurdistana!? Jednostavno, javni izazov je toliki da se u ovoj stvari prosto ne može nadalje „ćutati i raditi“. To „ćutanje i rađenje“, naime, može voditi samo do toga da „žaba bude najzad skuvana“, a secesija puzeći prihvaćena. Zapravo, ćutanje Vlade posle ovoga ima simbolički značaj pristanka Srbije na status kolonijalne teritorije – i to pristanka koji je dat bednim, ali zapravo znakovitim i zato gromoglasnim ćutanjem.

Jer, obratite pažnju, ovde se čak više ne radi ni o Kosovu. Ovde je sada na stolu pitanje da li će nas i dalje u Berlinu, Briselu i Vašingtonu javno tretirati kao koloniju, ili će makar glumiti da nas u ponečemu uvažavaju kao suverenu zemlju. Sada je na stolu pitanje da li će Vlada svojim ćutanjem pristati da Srbi, posle dva veka nezavisnosti, dobiju status domorodaca, kojima kolonijalni gospodari, s vremena na vreme, izdaju listu naređenja – ili će Vlada makar malo protestovati i pokazati da nam taj status i nije baš prijatan i da ćemo se možda jednoga dana čak i naljutiti, ako nas i dalje budu tako tretirali.

Ali, čak ni takvog minimalističkog poteza nema na vidiku. To je jasno iz činjenice da je između „nemačko-američkih“ i „patriotsko-naprednjačkih“ medija u Srbiji još jednom postignut puni konsenzus: oko ove sitnice ne treba dizati galamu. No taj konsenzus između EU/NATO lobista i naprednjačkih propagandista – da je "sve u redu", da se "nije dogodilo ništa bitno", da ova vlada neće uraditi ništa što bi ugrozilo evropske integracije“ i da ne Rusija, već Nemačka „treba da bude partner broj jedan Srbije u Evropi“ – to je stvar njihovog morala i/ili inteligencije. Naše je da takav sramotni konsenzus raskrinkavamo i kvarimo. Dakle, pitamo „Vučić-Dačićevu“ vladu: 1. Koja je njena crvena linija kada je Kosovo u pitanju? 2. Da li je ta linija, sa zahtevom za potpisivanjem „ugovora o dobrosusedskim odnosima“ sa Prištinom, prekoračena? i 3. Šta nameravaju povodom toga da preduzmu? 

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će na referendumu 16. januara biti usvojene izmene Ustava?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner