четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Звезде прелазног рока

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
понедељак, 17. јануар 2011.

Претходну колумну сам завршио констатацијом да поделе, без сумње, јесу лоша ствар, али да су лажни, привидни или наметнути консензуси још много гори.

О једном од тих, делом лажних, а делом наметнутих консензуса, оном о „Европи без алтернативе“, писао сам већ доста на овим страницама, и то знатно пре него што је у условима актуелне кризе почела да се љуља, бледи и расплињује ова фатаморгана земаљског раја оивиченог жутим звездама на плавој подлози. Али сада бих се позабавио неким другим, мање атрактивним „консензусима“, који не ангажују толико политичких страсти и енергије, али иза којих се крије ништа мања количина сумњивог подразумевања, заташкавања и манипулације.

Ево, на пример, прича о „бланко оставкама“, том „мрачном“, „антиевропском“ реликту недемократске парламентарне прошлости, тако рећи, последњој – добро, не рачунајући вазда актуелног Ратка Младића – препреци која се испречила између Србије и њене евро-будућности. Институција је, сложићемо се, доста ружна, као што су непривлачне и све друге институције које почивају на песимистичкој претпоставци о људској природи и карактеру, али то још увек не значи да би без њих било боље.

Данима и месецима медији брује о томе и славодобитно најављују како је „бланко оставкама коначно одзвонило“ и како „Европа тражи“ њихово укидање. Понављам и наглашавам, институција је ружна и заиста посланика ставља у положај некога ко је суштински подређен и зависан од воље партијског врха. Али, поштено говорећи, тај посланик се на листи и нашао и изабран је захваљујући том партијском врху (нешто је другачија ствар тамо где се бира по већинском принципу и заокружује име конкретног кандидата).

Да подсетимо, реч је о институционализованој могућности, односно „праву“ посланика да свој мандат „стави на располагање“ странци на чијој листи је изабран, а што у преводу значи да посланици са странкама потписују „уговоре“ које ове према потреби могу да активирају и тако се ратосиљају неподобног посланика. Додуше, после неколико скандала у вези са тим, ова институција се користи ретко и више представља претњу него што се примењује.

Данима и месецима медији брује о томе и славодобитно најављују како је „бланко оставкама коначно одзвонило“ и како „Европа тражи“ њихово укидање. Понављам и наглашавам, институција је ружна и заиста посланика ставља у положај некога ко је суштински подређен и зависан од воље партијског врха. Али, поштено говорећи, тај посланик се на листи и нашао и изабран је захваљујући том партијском врху (нешто је другачија ствар тамо где се бира по већинском принципу и заокружује име конкретног кандидата). Елем, не гласају грађани за одређену листу због онога ко се на њој нашао на 5. 15. или 115. месту, него због – пре свега – поверења у страначког лидера, његову харизму, убедљивост, изглед и политику коју он оличава. Редослед критеријума при избору може бити и нешто другачији од овог наведеног, али у основи гласа се за „Слобу“, „Воју“, „Вељу“, „Бориса“, „Тому“, а не за написане партијске програме или личности са листе.

Да ли је могуће да се више нико не сећа како је 2005. агилни Богољуб Карић за тили час саставио читав посланички клуб у тадашњем парламенту (и ко зна докле би догурао да га у том бизнису нису омели), иако ни он као политичар нити његова странка нису уопште ни постојали у време избора за тадашњи скупштински сазив? И зна ли ико да и данас у покрајинском парламенту, једва две и по године после од избора, седи посланик који је изабран као члан ДСС-а (додуше, по већинском принципу, али уз њихов „бренд“ и логистику), да би одмах потом прешао у клуб ДС, а сада је, ваљда, у посланичкој групи Маје Гојковић и „Региона Србије“?! Али то очигледно није интересантна тема за наше реформске медије.

Узгред, није то много другачије ни у тзв. „развијеном демократијама“, само се о томе ретко говори, ваљда да се не би „урушавало поверење“. Није ли се пре неколико дана, приликом гласања о поверењу влади Силвија Берлусконија у италијанском парламенту, неколико посланика опозиције такође напрасно и мистериозно „предомислило“ у последњем тренутку? А о злогласној пракси и појму „лобирања“ у америчком Конгресу, да и не говоримо.

Није ли се пре неколико дана, приликом гласања о поверењу влади Силвија Берлусконија у италијанском парламенту, неколико посланика опозиције такође напрасно и мистериозно „предомислило“ у последњем тренутку? А о злогласној пракси и појму „лобирања“ у америчком Конгресу, да и не говоримо.

И пустимо квазиаргументе типа како ће, наводно, оне који се буду непринципијелно понашали „грађани казнити“ на наредним изборима. Чак и независно од кратког народног памћења (које се још скраћује спиновањем и разним медијским кампањама), ови хероји „слободног посланичког мандата“ прилику да реше све своје егзистенцијалне проблеме ионако добијају само једном у каријери. Главна лото-премија (не говоримо о оним периодичним, ситним и рутинским „томболама“) страшно се тешко добија, а готово да је математички искључена могућност да би се то могло догодити чак два пута.

Наравно да нису и да не би сви били такви. Али ланац је чврст онолико колико је чврста његова најслабија карика – а то исто важи и за институције.

Укратко, укидање „бланко оставке“ или неког сличног облика посланичког обавезивања не да не би јачало „демократију“ и политичку одговорност, него би то (наглашавам: не говорим ванвремено, него о Србији овде и сада) увођење потпуно слободног посланичког мандата било буквално (прет)последњи корак у потпуном урушавању самог смисла демократских избора и каквог-таквог народног представништва. Наиме, овде посланици представљају партијске врхове и лидере, а ови, опет, представљају неки, мада често деформисан, израз воље грађана. С друге стране, посланици ослобођени бланко оставки, а при том не везани императивним („делегатским“) мандатом сопствене базе, не би представљали баш никога.

Укидање „бланко оставке“ или неког сличног облика посланичког обавезивања не да не би јачало „демократију“ и политичку одговорност, него би то  увођење потпуно слободног посланичког мандата било буквално (прет)последњи корак у потпуном урушавању самог смисла демократских избора и каквог-таквог народног представништва.

Странке јесу непривлачна „политичка предузећа“, али овакви посланици би били „самостални угоститељи“ и „индивидуални политички предузимачи“ у трагању за заинтересованим купцима њихове „робе“, односно скупштинског гласа. А са таквима се много лакше нађе „заједнички језик“ и „повољна цена“, него са страначким лидерима који ипак морају да се брину за цело предузеће, а и да воде рачуна о сопственом имиџу и добром гласу. Далеко од тога да се и са странкама, односно лидерима, не може „договорити“, али је то ипак знатно теже, компликованије, па и скупље, него када се прави једнократни дил са неком усамљеном „звездом прелазног рока“, или два-три посланика који у неком моменту представљају језичак на политичкој ваги.

И зато апелујем да се нипошто не срља у промене изборног законодавства, чак ни када је реч о овој, наизглед, ситној ствари као што су оставке, а камоли неке важније теме, попут изборног система и сл. Има ова земља неупоредиво већих проблема и брига. А што се „бланко оставки“ тиче, има ту сигурно доста политичко-медијске инерције и нешто од синдрома оне балканске жабе у јурњави за „европским стандардима“. Али верујем да се у овом актуелном и необичном консензусу у галами против „бланко оставки“ барем једним делом ради и о томе да заинтересовани купци – у првом реду, крупни бизнис и страни политички чиниоци – процењују да ће на овај начин, уситњавањем „понуде“ и спречавањем партијске „картелизације“, домаћа политичка роба постати још знатно јефтинија и доступнија.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер