четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > Време стида и један (можда) изузетак
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Време стида и један (можда) изузетак

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
понедељак, 18. фебруар 2013.

Познато је да људи углавном не воле да гледају или да се присећају мучних догађаја из своје прошлости и живота. Имам утисак да ће се на сличан начин – разуме се, под не сасвим извесном претпоставком да преживимо као народ – Срби изузетно ретко и нерадо сећати овог периода своје историје. При том уопште не мислим само на актуелну или претходну владу, мада је, факат, за њиховог мандата дошло до акцелерације појава и тенденција којих ће се, уверен сам, у будућности потомци сећати са нелагодом и стидом. Они паметнији и сензитивнији ту нелагоду и стид осећају већ сада.       

Када сам први пут чуо да се захтев за потпуним одустајањем од српског суверенитета над Косовом и Метохијом пореди са Де Головим повлачењем из Алжира, било ми је смешно. Нису без разлога стари мајстори ратне и политичке вештине упозоравали да када вам се учини да је непријатељ јако глуп – то само значи да нисте добро разумели његове планове и намере. Тако сам и ја убрзо схватио да је ђаво однео шалу и да је ту, заправо, реч о озбиљном пројекту, који се нуди као смоквин лист за овдашње политичаре квислиншке провинијенције. Поменуо ми је то у некој ТВ емисији, најпре, један саговорник обично добро обавештен у збивања и размишљања по западним амбасадама у Београду. Па, за њим други, трећи... (С временом је позив српским политичарима да – попут Де Гола – направе тај „храбар искорак“ постајао омиљена мантра у овим круговима, постепено потискујући онај претходни „пријатељски савет“ српским колегама да што чешће и енергичније наглашавају како је „Милошевић изгубио Косово“, те да на тај начин отклањају одговорност са себе и својих капитулантских поступака.)

У складу са својим положајем и реномеом, Весна Пешић је у том погледу отишла и корак даље – поредећи Ивицу Дачића не само са Де Голом него и са Черчилом, што је теза коју је лакше навести него и покушати смислено и озбиљно коментарисати. Но, поучен претходним искуством, не мислим ни да би је требало само олако исмевати и игнорисати.

На страну што су, а што је посебна и посебно тужна тема, Французи теже поднели одустајање од своје омиљене колоније него што, плашим се, највећи део српске тзв. елите данас жали за губитком своје историјске и симболичке постојбине.

Но, оставимо се Черчила и де Гола. Поштено говорећи, како год иначе вредновали његову историјску одговорност и  улогу, готово да нема сумње да је за наше постпетооктобарске политичаре (па и за највећи број оних који о политици јавно говоре и пишу) генерал Недић, такорећи, морална громада и национална величина. При чему је посебно симпатично – и симптоматично –  што је нико други до управо Ивица Дачић својевремено енергично захтевао уклањање слике  („квислинга“) Милана Недића из зграде владе Србије.

И да не буде неспоразума, не ради се овде ни о каквом новом пледоајеу за превредновање Недићевог лика и дела (мада је прилично јасно да ће барем део послератних оптужби на његов рачун свакако морати да буде преиспитан и ревидиран). Мислим да, уз све њихове озбиљне мане, слепе мрље и идеолошка ограничења, а нарочито њихову везаност за интересне центре у Лондону и Москви, Србија ипак треба да буде поносна на оба своја ослободилачка покрета у Другом светском рату и да се не гура међу оне који данас морају да фалсификују и измишљају своју више-мање непостојећу антифашистичку традицију. Дакле, не ради се овде о Недићу, већ онима који се дан-данас, тобоже, згражавају над његовом „издајом“, а нису свесни да – у најбољем случају и у по њих убедљиво најповољнијој интерпретацији – спроводе управо недићевску  политику „реализма“  и „прагматизма“. И да то чине у много мање апокалиптичним околностима – па онда и са много мање оправдања – него што су биле оне у којима је деловао несрећни генерал. 

Стицајем околности, овде је опет у фокусу Ивица Дачић. Али, правде ради, није ту у питању само он. Зато и јесте помало отужно кад видим како се разне „велике“ и „бескомпромисне“ патриоте, а највише они који су до јуче највише и нападали НСПМ, србовали и „русовали“, данас острвљују само на Дачића, при томе веома пажљиво и у широком луку заобилазећи (или чак отворено хвалећи) „првог потпредседника“ владе.  Иако већ и врапци знају да је заправо он, Александар Вучић, алфа и омега свих тренутних политичких процеса у Србији, укључујући ту и ово последње „евроинтеграцијско убрзање“,  а да је премијер – мада га то, разуме се, нимало не амнестира – ту углавном само (не)вољни извршилац, који повећаном кооперативношћу одлаже своју политичку егзекуцију.     

Све се, заправо, врти око ЕУ и њене „безалтернативности“. Зато не могу а да не поделим чуђење директора московског Инситута за стратешка истраживања Леонида Решетњикова (што је, узгред речено, само последња у низу његових „стратешких“ функција) када се пита и констатује како „Русији није најјаснија огромна жеља већег дела српског политичког естаблишмента да по сваку цену постане члан Европске уније... Какву улогу Србија може да игра у јединственој Европи? Очигледно је да ће најконкурентније гране српске привреде бити разрушене... Европа пуца по свим шавовима, а упорна жеља српске владе, укључујући и председника Николића, да уђе у ЕУ, личи ми на покушај да се укрца на брод који тоне“.

Овим речима се нема много шта додати. Али ипак остају неке недоумице везане за руски став по том питању, и нарочито дилема око руских потеза и, евентуално, конкретније руске подршке уколико би, којим чудом, српска политика попримила другачији смер. Ситуација је овако готово идеална за (не)основано узајамно сумњичење и недовољно искрени приступ ономе што би могло и морало бити стратрешко партнерство у пуном и правом смислу. Руси нам дају „принципијелну подршку“ и напомињу да они не могу бити „већи Срби од Срба“ (што је, наравно, тачно, али такође може бити и добар изговор за смањени и недовољан ангажман). Док се, с друге стране, српска политичка руководства испотиха, а њихове медијске филијале на сав глас, вајкају како нам, авај, „Руси никада нису помогли“ (што је апсолутно злонамерно и нетачно) и само нас „гурају да се за њихов рачун качимо са Западом“.

И тако и једни и други имају савршен изговор и алиби – они за своје нечињење и половичну подршку, а српске власти за наставак досадашњег прозападног курса.      

И док се српска политичка криза полако расплиће и са њом разне домаће и стране политичке зверке остављају свој траг, једна друга српска држава, односно „ентитет“, већ годинама релативно успешно бије тешку битку за свој опстанак.  И пример те борбе би у неком смислу могао бити поучан случај и путоказ националним снагама са обе стране Дрине. Милорад Додик је, наиме, показао да је могуће рећи „не“ и политички преживети – па се чак  и изборити за неке националне интересе у условима (фактичког) међународног протектората, да не кажемо, стране окупације. Наравно да је и тамо било пропуста и грешака. Али, уз повремено неразумевање и негодовање сопствене јавности и неких овдашњих патриота, руководство РС је последњих година вешто комбиновало руску спољнополитичку и економску подршку, као и (не)принципијелно тактичко савезништво са Бе-Ха Хрватима, Израелом и неким конзервативним (антиисламским) америчким круговима.

Да ли ће и колико дуго у томе успевати – видећемо. Додик, што је посебно упечатљиво с обзиром на његов позамашни габарит, подсећа на ходача по жици развученој изнад дубоке провалије. Делује трапаво, изгледа као да му ту није место – али на неки чудан начин опстаје и не пада, без обзира на то што има много заинтересованих да ту жицу интензивно љуљају. Нада(ј)мо се само да одлучни и мучки ударац неће стићи из Београда!?

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер