Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > Vreme stida i jedan (možda) izuzetak
Kolumne Đorđa Vukadinovića

Vreme stida i jedan (možda) izuzetak

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
ponedeljak, 18. februar 2013.

Poznato je da ljudi uglavnom ne vole da gledaju ili da se prisećaju mučnih događaja iz svoje prošlosti i života. Imam utisak da će se na sličan način – razume se, pod ne sasvim izvesnom pretpostavkom da preživimo kao narod – Srbi izuzetno retko i nerado sećati ovog perioda svoje istorije. Pri tom uopšte ne mislim samo na aktuelnu ili prethodnu vladu, mada je, fakat, za njihovog mandata došlo do akceleracije pojava i tendencija kojih će se, uveren sam, u budućnosti potomci sećati sa nelagodom i stidom. Oni pametniji i senzitivniji tu nelagodu i stid osećaju već sada.       

Kada sam prvi put čuo da se zahtev za potpunim odustajanjem od srpskog suvereniteta nad Kosovom i Metohijom poredi sa De Golovim povlačenjem iz Alžira, bilo mi je smešno. Nisu bez razloga stari majstori ratne i političke veštine upozoravali da kada vam se učini da je neprijatelj jako glup – to samo znači da niste dobro razumeli njegove planove i namere. Tako sam i ja ubrzo shvatio da je đavo odneo šalu i da je tu, zapravo, reč o ozbiljnom projektu, koji se nudi kao smokvin list za ovdašnje političare kvislinške provinijencije. Pomenuo mi je to u nekoj TV emisiji, najpre, jedan sagovornik obično dobro obavešten u zbivanja i razmišljanja po zapadnim ambasadama u Beogradu. Pa, za njim drugi, treći... (S vremenom je poziv srpskim političarima da – poput De Gola – naprave taj „hrabar iskorak“ postajao omiljena mantra u ovim krugovima, postepeno potiskujući onaj prethodni „prijateljski savet“ srpskim kolegama da što češće i energičnije naglašavaju kako je „Milošević izgubio Kosovo“, te da na taj način otklanjaju odgovornost sa sebe i svojih kapitulantskih postupaka.)

U skladu sa svojim položajem i renomeom, Vesna Pešić je u tom pogledu otišla i korak dalje – poredeći Ivicu Dačića ne samo sa De Golom nego i sa Čerčilom, što je teza koju je lakše navesti nego i pokušati smisleno i ozbiljno komentarisati. No, poučen prethodnim iskustvom, ne mislim ni da bi je trebalo samo olako ismevati i ignorisati.

Na stranu što su, a što je posebna i posebno tužna tema, Francuzi teže podneli odustajanje od svoje omiljene kolonije nego što, plašim se, najveći deo srpske tzv. elite danas žali za gubitkom svoje istorijske i simboličke postojbine.

No, ostavimo se Čerčila i de Gola. Pošteno govoreći, kako god inače vrednovali njegovu istorijsku odgovornost i  ulogu, gotovo da nema sumnje da je za naše postpetooktobarske političare (pa i za najveći broj onih koji o politici javno govore i pišu) general Nedić, takoreći, moralna gromada i nacionalna veličina. Pri čemu je posebno simpatično – i simptomatično –  što je niko drugi do upravo Ivica Dačić svojevremeno energično zahtevao uklanjanje slike  („kvislinga“) Milana Nedića iz zgrade vlade Srbije.

I da ne bude nesporazuma, ne radi se ovde ni o kakvom novom pledoajeu za prevrednovanje Nedićevog lika i dela (mada je prilično jasno da će barem deo posleratnih optužbi na njegov račun svakako morati da bude preispitan i revidiran). Mislim da, uz sve njihove ozbiljne mane, slepe mrlje i ideološka ograničenja, a naročito njihovu vezanost za interesne centre u Londonu i Moskvi, Srbija ipak treba da bude ponosna na oba svoja oslobodilačka pokreta u Drugom svetskom ratu i da se ne gura među one koji danas moraju da falsifikuju i izmišljaju svoju više-manje nepostojeću antifašističku tradiciju. Dakle, ne radi se ovde o Nediću, već onima koji se dan-danas, tobože, zgražavaju nad njegovom „izdajom“, a nisu svesni da – u najboljem slučaju i u po njih ubedljivo najpovoljnijoj interpretaciji – sprovode upravo nedićevsku  politiku „realizma“  i „pragmatizma“. I da to čine u mnogo manje apokaliptičnim okolnostima – pa onda i sa mnogo manje opravdanja – nego što su bile one u kojima je delovao nesrećni general. 

Sticajem okolnosti, ovde je opet u fokusu Ivica Dačić. Ali, pravde radi, nije tu u pitanju samo on. Zato i jeste pomalo otužno kad vidim kako se razne „velike“ i „beskompromisne“ patriote, a najviše oni koji su do juče najviše i napadali NSPM, srbovali i „rusovali“, danas ostrvljuju samo na Dačića, pri tome veoma pažljivo i u širokom luku zaobilazeći (ili čak otvoreno hvaleći) „prvog potpredsednika“ vlade.  Iako već i vrapci znaju da je zapravo on, Aleksandar Vučić, alfa i omega svih trenutnih političkih procesa u Srbiji, uključujući tu i ovo poslednje „evrointegracijsko ubrzanje“,  a da je premijer – mada ga to, razume se, nimalo ne amnestira – tu uglavnom samo (ne)voljni izvršilac, koji povećanom kooperativnošću odlaže svoju političku egzekuciju.     

Sve se, zapravo, vrti oko EU i njene „bezalternativnosti“. Zato ne mogu a da ne podelim čuđenje direktora moskovskog Insituta za strateška istraživanja Leonida Rešetnjikova (što je, uzgred rečeno, samo poslednja u nizu njegovih „strateških“ funkcija) kada se pita i konstatuje kako „Rusiji nije najjasnija ogromna želja većeg dela srpskog političkog establišmenta da po svaku cenu postane član Evropske unije... Kakvu ulogu Srbija može da igra u jedinstvenoj Evropi? Očigledno je da će najkonkurentnije grane srpske privrede biti razrušene... Evropa puca po svim šavovima, a uporna želja srpske vlade, uključujući i predsednika Nikolića, da uđe u EU, liči mi na pokušaj da se ukrca na brod koji tone“.

Ovim rečima se nema mnogo šta dodati. Ali ipak ostaju neke nedoumice vezane za ruski stav po tom pitanju, i naročito dilema oko ruskih poteza i, eventualno, konkretnije ruske podrške ukoliko bi, kojim čudom, srpska politika poprimila drugačiji smer. Situacija je ovako gotovo idealna za (ne)osnovano uzajamno sumnjičenje i nedovoljno iskreni pristup onome što bi moglo i moralo biti stratreško partnerstvo u punom i pravom smislu. Rusi nam daju „principijelnu podršku“ i napominju da oni ne mogu biti „veći Srbi od Srba“ (što je, naravno, tačno, ali takođe može biti i dobar izgovor za smanjeni i nedovoljan angažman). Dok se, s druge strane, srpska politička rukovodstva ispotiha, a njihove medijske filijale na sav glas, vajkaju kako nam, avaj, „Rusi nikada nisu pomogli“ (što je apsolutno zlonamerno i netačno) i samo nas „guraju da se za njihov račun kačimo sa Zapadom“.

I tako i jedni i drugi imaju savršen izgovor i alibi – oni za svoje nečinjenje i polovičnu podršku, a srpske vlasti za nastavak dosadašnjeg prozapadnog kursa.      

I dok se srpska politička kriza polako raspliće i sa njom razne domaće i strane političke zverke ostavljaju svoj trag, jedna druga srpska država, odnosno „entitet“, već godinama relativno uspešno bije tešku bitku za svoj opstanak.  I primer te borbe bi u nekom smislu mogao biti poučan slučaj i putokaz nacionalnim snagama sa obe strane Drine. Milorad Dodik je, naime, pokazao da je moguće reći „ne“ i politički preživeti – pa se čak  i izboriti za neke nacionalne interese u uslovima (faktičkog) međunarodnog protektorata, da ne kažemo, strane okupacije. Naravno da je i tamo bilo propusta i grešaka. Ali, uz povremeno nerazumevanje i negodovanje sopstvene javnosti i nekih ovdašnjih patriota, rukovodstvo RS je poslednjih godina vešto kombinovalo rusku spoljnopolitičku i ekonomsku podršku, kao i (ne)principijelno taktičko savezništvo sa Be-Ha Hrvatima, Izraelom i nekim konzervativnim (antiislamskim) američkim krugovima.

Da li će i koliko dugo u tome uspevati – videćemo. Dodik, što je posebno upečatljivo s obzirom na njegov pozamašni gabarit, podseća na hodača po žici razvučenoj iznad duboke provalije. Deluje trapavo, izgleda kao da mu tu nije mesto – ali na neki čudan način opstaje i ne pada, bez obzira na to što ima mnogo zainteresovanih da tu žicu intenzivno ljuljaju. Nada(j)mo se samo da odlučni i mučki udarac neće stići iz Beograda!?

 

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner