Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > Lovci, lovina i plen ili o tankoj liniji između moćnog predatora i plačljive kukavice
Kolumne Đorđa Vukadinovića

Lovci, lovina i plen ili o tankoj liniji između moćnog predatora i plačljive kukavice

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
četvrtak, 22. mart 2018.

Realno gledano, pobeda SNS na gradskim izborima nije (pre)veliko iznenađenje – mada jeste izvesno iznenađenje njena preterana i, iskreno govoreći, sumnjiva ubedljivost, s jedne, kao i totalni debakl većine „tradicionalnih“ opozicionih i parlamentarnih stranaka, s druge strane.

U suštini, već u trenutku kada se videlo da opozicija na izbore izlazi u 5-6 kolona (plus 17-18 manje više fantomskih lista, koje su tu bile samo da malo prave gužvu na listiću i da u predizbornom blokovima prekriju ono malo prave opozicije) bilo je jasno da će SNS imati većinu za formiranje vlasti – samo nije bilo jasno da li će je imati samostalno, ili će mu možda ipak trebati pomoć socijalista. I slično kao i nakon prošlogodišnjih predsedničkih izbora, možemo reći da bi ta pobeda, makar i sa kojim procentom manje, bila mnogo sjajnija i časnija da je postignuta u iole ravnopravnijim medijskim i političkim uslovima. 

Jer ma koliko procenat od (prebrojanih) 45 odsto glasova bio impresivan, njegov realan domet treba sagledavati i iz ugla činjenice da je na Vučića i SNS otišlo preko 60 odsto ukupno utrošenih sredstava za marketing u kampanji za ove izbore, kao i gotovo 80 odsto vremena na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. A o količini negativne kampanje i tabloidnog blata izlivenog na glavne opozicione takmace (Đilasa, Jeremića i Jankovića), kao i o „fantomskim beograđanima“ koji su 4. marta, po obavljenoj „građanskoj dužnosti“, pomalo zbunjeno lunjali ulicama prestonice, da i ne govorimo.  

Bilo kako bilo, još jednom se pokazalo da opozicija jedino udruženo može da napravi iole ozbiljniji rezultat, a da onda kada izlaze pojedinačno predstavljaju samo glinene golubove i lak plen za naprednjačke lovce.

Bilo kako bilo, još jednom se pokazalo da opozicija jedino udruženo može da napravi iole ozbiljniji rezultat, a da onda kada izlaze pojedinačno predstavljaju samo glinene golubove i lak plen za naprednjačke lovce. To se, doduše, znalo i ranije – i upravo na ovim stranicama o tome je dosta pisano – ali su neki (DS, DJB, Dveri, SRS, DSS, NDBD...) izabrali da se u to uvere tek nakon izbornog brodoloma, od kojeg se, uzgred rečeno, mnogi više nikada neće oporaviti. I to je, naravno, apsolutno pravedno. Tim pre što, pošteno govoreći, makar za neke od ovih „palih“ (i propalih) opozicionih anđela već duže vreme gotovo da nema nikakve dileme da nisu nikakva opozicija (a ni anđeli, razume se), već, zapravo, Vučićevi rezervni igrači, koje on u medijima i skupštini koristi radi privida „demokratskog pluralizma“, da se, tobože, malo međusobno prepucavaju, a zajednički napadaju onu pravu, antivučićevsku opoziciju.

Ne mislim, naravno, da su svi sa ovog spiska takvi. Ali su, u svakom slučaju, svojom nepromišljenom i nepametnom odlukom da idu odvojeno na beogradske izbore, uprkos upozorenjima da im je cenzus neizvestan ili malo verovatan, realno Vučiću dosta pomogli i poslužili kao „korisni idioti“.     

U trenutku dok se ovaj tekst završava, u Briselu bi upravo trebalo da počne nova runda pregovora između „Beograda“ i „Prištine“. (A kada ga budete čitali, ona će već biti završena.) I to više ne bi trebalo da bude vest – skoro kao ni to da bi u petak, u okviru istog dijaloga, trebalo da se sastanu i „predsednici“ Aleksandar Vučić i Hašim Tači (koji su se, prema nezvaničnim, ili barem u ovom trenutku još zvanično nepotvrđenim izvorima, već sastali prošle nedelje u Parizu, a možda i u Njujorku). Ali sve to vest – i to loša i otužna vest – postaje s obzirom na činjenicu da je glavni srpski pregovarač Marko Đurić pre dva meseca rekao da se pregovori prekidaju i da se neće nastaviti sve dok ne budu otkrivene ubice Olivera Ivanovića. A te ubice, bar koliko je meni i javnosti poznato, do danas nisu otkrivene – iako se briselski pregovori nastavljaju. Toliko o kredibilnosti i doslednosti.

Nije strašno što Aleksandar Vučić po ko zna koji put dezavuiše i ponižava svoje saradnike. Oni na to pristaju i u tome verovatno ne vide nikakav problem. (A većina njih, u najvećoj meri, to i zaslužuje.)  Problem je, međutim, što se na taj način dezavuiše i faktički ponižava i država Srbija. Setimo se samo farse sa slanjem i povlačenjem Đurićevog „okićenog voza“ za Kosovsku Mitrovicu, ili, pak, onih „diplomatskih sankcija“ koje smo početkom prošle godine uvodili Francuskoj zbog toga što je francuski sud, posle višemesečnog zadržavanja, pustio na slobodu Ramuša Haradinaja (sa kojim su nekoliko meseci kasnije Beograd i „srpska lista“ napravili koaliciju i formirali zajednički vlast u Prištini).

Sve mi se nekako čini (a živi bili pa videli), da će nam taj provizorijum od ZSO na kraju još biti predstavljen kao neki „veliki uspeh“ i (buduća?!) nagrada za potpisivanje onog „pravnoobavezujućeg sporazuma“ sa Prištinom koji nas očekuje u narednim mesecima

I, povrh svega, prve tačke tog ovonedeljnog „dijaloga“ izgleda da će opet biti neke još ne sasvim ispunjene srpske obaveze iz energetskog dela tzv. „Briselskog sporazuma“,  a ne ona famozna „zajednica srpskih opština“ kojom nam naša vlast već pola decenije zamazuje oči i pravda svoju briselsku veleizdaju i kapitulaciju. I sve mi se nekako čini (a živi bili pa videli), da će nam taj provizorijum od ZSO na kraju još biti predstavljen kao neki „veliki uspeh“ i (buduća?!) nagrada za potpisivanje onog „pravnoobavezujućeg sporazuma“ sa Prištinom koji nas očekuje u narednim mesecima. Drugim rečima, sns-sps-ovska vlast je, najpre, olako potpisala sramni Briselski sporazum i primenila sve njegove katastrofalne odredbe (od ukidanja srpskih institucija i isterivanja Srba sa severa KiM na kosovske izbore, do dodele „Kosovu“ međunarodnog telefonskog broja). A zauzvrat nije dobila ništa, sem obećanja da će, bez  preciznog roka i sadržaja – a u skladu sa kosovskim ustavom i zakonima – biti formirana neka labava „asocijacija srpskih opština“. Od koje već šest godina nema ništa. I onda će nam, slutim, sada taj nesrećni ZSO ponovo vaskrsnuti i biti objavljen kao veliki „uspeh“  koji su naši hrabri pregovarači na čelu sa Vučićem i Đurićem, uspeli u poslednji čas da izbore i izmole od tvrdih i nepopustljivih stranaca i Albanaca – u zamenu za, na primer, „pravno-obavezujući“ sporazum i stolicu za Kosovo u UN?!

Bez obzira da li ste vlast, opozicija, ili „nezainteresovani posmatrač“, mučno je i neprijatno gledati kako se tvoja vlada i tvoja država blamira i ponižava na međunarodnom planu. Bez obzira što zaista ima izvesne „kosmičke“ pravde u tome što se surovi i samouvereni unutrašnjepolitički predator i moćnik preko noći pretvara u „Kalimera“, slabića i, takoreći, plačljivu žrtvu (spoljno)političkog mobinga. A najveći je blam kada se taj objektivni politički mobing, kapitulacija, izdaja i samoponiženje, uz pomoć nekritičkih i udvoričkih medija, pokušava predstaviti kao bog zna kakav spoljnopolitički uspeh i postignuće. A rekao bih da je upravo to ono što nam predstoji i što nas sa Aleksandrom Vučićem i ovom „naprednom“ vlašću čeka u narednom periodu.

(urednik NSPM i narodni poslanik)

 

Ostali članci u rubrici

Od istog autora

Anketa

Da li verujete da će se saznati ko je ubio Olivera Ivanovića?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner