Оставимо ли по страни усаглашене нападе који очито смерају на елиминацију „неподобног“ аутора, најопаснији је, ипак, био покушај да се легитимна расправa о грађанској непослушности и стању у медијима доведе у везу са хулиганским испадима.

Ако нас, наиме, овако обмањују поводом релативно неважне ствари и догађаја којем је присуствовало најмање педесет хиљада непосредних сведока, можемо само претпоставити шта се све ради и како се манипулише онда када је сведока много мање, а улог много већи.

Иако себе махом виде као политичке и духовне наследнике или четника или партизана, постпетооктобарске српске власти, а још више владајућа српска идеологија, највише личе управо на ону недићевску. И зато је својеврстан цинизам што му баш они, сада, скидају слику и избацују име.

Предлагачима статута се мора одати признање да су заиста све покушали – сем, наравно, да одустану од свог наума – уколико је наум уопште био њихов. После неуспелог „блицкрига“ прошле јесени, прешло се на позициони рат и тактику исцрпљивања противника.

По мом скромном мишљењу, ту негде са белим шенгеном „европски пут Србије“ се углавном и завршава. Било зато што ми нећемо моћи, умети или хтети да испунимо све постављене услове, било зато што се можда неће повољно расплести клупко изукрштаних спољних и унутрашњих интереса који одређују политику ЕУ.