У животу писца ових редова било је седам или осам председника, туце „демократских избора“ двадесетак влада – и само три патријарха

Светиње је одбранио. Грешке исправио. Зло победио. Слободу дочекао – и не само дочекао, него јој и најдиректније допринео. Одлази омиљен од многобројних поштовалаца и поштован од оних којима из различитих разлога није био омиљен

А када се све то састави и стекне (и уколико се, наравно, икада стекне), онда ће одлука о једној или више колона бити оно што и треба да буде – само ствар тактике и процене у конкретним околностима. И обрнуто, уколико се горе наведени услови и претпоставке не стекну, никакво бајање, слагање и преслагање колона неће бити од помоћи 

Над читавим изборним циклусом надвио се таман облак нелегитимности и он ће остати да лебди током трајања овог скупштинског сазива све и када би у њему седело 250 Пашића или Слободана Јовановића – а не ово што је неки дан преко црвеног тепиха ушетало у Дом Народне скупштине

И можда се, само наизглед парадоксално, управо у том „преубијању“ – не само опозиције, него и читавог политичког живота у Србији – крије и одређена шанса, односно могућност да се овај галопирајући пут у ауторитарну пропаст заустави и преокрене