Истина се заиста најчешће крије „негде између крајности”. А скоро никад у екстрему, ма колико ти екстреми – и екстремизми – повремено деловали атрактивно и  привлачно у односу на сивило „обичности”, просека и здравог разума

Ипак, неупоредиво највећи терет ове промене изнела је СПЦ у Црној Гори.  Пре свега, митрополит Амфилохије лично (кога његови сарадници од миља зову „Ђедо“), као и владика Јоаникије, њихово свештенство и монаштво, у заједништву са народом

И баш зато сви они који су ИСТИНСКИ за промену власти у Црној Гори (а нарочито Срби – како они из Србије, тако и из Црне Горе), не би смели да му неком непромишљеном изјавом, гестом или чином у томе пођу на руку.  

Када готово преполовите цензус и опет га не пређе нико од какаве-такве опозиције, то онда више није – или није само – проблем те опозиције, него и симптом увелико урушеног политичког система. Вучић то, наравно, веома добро зна, иако то, разуме се, никада неће признати

Вучић наизглед као да је пребринуо све своје непосредне бриге. Остаје му још „само“ проблем излазности, односно очигледно непостојање било каквог изборног ентузијазма у друштву и ниска изборна мотивација код великог дела грађана, које сада треба некако убедити да је (поново!) реч о „судбинским“ изборима, на којима ће трчати „сви против једног“. Иако, поштено, говорећи, на њима против ЊЕГА неће трчати буквално нико