субота, 21. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Истина и помирење на ex-YU просторима > Како су нас однарођавали - мало подсећање на неке чињенице из историје "толерантне" и "мултикултуралне" Аустро-Угарске монархије
Истина и помирење на ex-YU просторима

Како су нас однарођавали - мало подсећање на неке чињенице из историје "толерантне" и "мултикултуралне" Аустро-Угарске монархије

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Антонић   
недеља, 08. септембар 2019.

Када је пут Обреновац-Чачак назван „Милош Велики“, Гордана Чомић, потпредседница Скупштине и генсек ДС, нашла је за сходно да то прокоментарише овако: „Не би шкодио ни дијалог или сећање на Аустроугарску, којој никако није била драга државност Србије, али је градила канале, школе, путеве, шуме, правила катастар“. 

Твитер публика је лоше примила ову објаву. „Да нешто назовемо по Аустро-Угарској? Можда неку школу у Подрињу или Мачви?“; „А да брзој прузи до Будимпеште дамо име `надвојвода Франц `“?; „По истој логици, и немачки мост у Београду из 1942, преко ког сад иду трамваји, требало би назвати: `Адолф Хитлер`“, итд.

Чомићева је схватила да је претерала, па је покушала да се исправи. „Постоји невероватна деструктивна воља да се историја Срба у Аустругарској не спомиње у култури сећања“. „Презиремо Србе из Аустругарске и све што су стварали, градили, за шта су се борили“, а што је све „део презира према култури сећања на стварање, градитељство, достигнућа, борбу Срба из Аустроугарске“.

Тиме је Чомићка, с покушаја рехабилитације Аустроугарске, прешла на резервну позицију – осуде презира који, наводно, постоји, у српској јавности, према борби Срба у АУ.

Ваља приметити да хваљење АУ данас у Србији није ретко, поготово северно од Саве и Дунава. Сто година после њене пропасти, аутономашки и аутоколонијални кругови, наиме, покушавају да рехабилитују KuK монархију у циљу конструисања некаквог псеудонационалног „војвођанског идентитета“ (о томе више у мом тексту овде). 

Рецимо, у књизи Мултиетнички идентитет Војводине, чији је издавач Хелсиншки одбор за људска права у Србији, тврди се да је Војводина заправо једина права наследница Аустроугарске. Она је од АУ, наводно, преузела праксу вишенационалности и мултикултуралности: „Већ веома дуго, готово 90 година, трају покушаји да се оспори супранационална идеја коју је Војводина, од свих делова бивше аустријске империје, односно Аустро-Угарске, најуспешније прихватила као модел за будућност“ (стр. 205).

Тобожњу АУ политику мултинационалности имамо и у „историјској традицији Војводине“, како стоји на страници Слободне Војводине, као „европске регије оформљене као засебне целине у оквирима Аустро-Угарске“.

Ништа од тога није тачно (укључив и правопис). Од укупно 362 године, колико је трајала Хабсбуршка монархија (1556-1918), нешто тако као што је „Војводина” постојало је свега неких 12 (и словима: дванаест) година (1848-1860), или тек 3,3% њене фантазмичне инклузивно-екслузивне мулти-култи историје.

Током револуције 1848, наиме, Срби су прогласили Војводину Српску, као етничку територијалну јединицу у оквиру Царства. Беч је то само делимично прихватио, образујући 1849. провинцију Војводство Србија и тамишки Банат, да би је укинуо после свега 11 година (1860). Од тада, па до 1945. године, никаква „Војводина“ више није постојала.

Толико о „историјској традицији“ Војводине као „европске регије у Аустроугарској“. (Дванаест година у четири века? Озбиљна традиција!).

Што се пак тиче „аустроугарске мултикултуралности“, у ту бајку може да поверује само неко ко из историје слабо да ишта зна. Нашим старима из прека – мом деда Цветку Лукачевићу, рецимо – такву причу нико није могао да прода. Јер, они су живели ту АУ мултикултуралност и инклузију. 

Но, нажалост, стижу нам нова поколења која слабо шта из историје познају, будући да их, они који су за то задужени, мало тога уче. 

Рецимо, можемо се запитати, шта збиља знају наша деца о томе какав је био положај Срба у, наводно, мултикулти-ЕУ-инклузивној Аустроугарској?

Погледао сам два актуелна уџбеника историје за осми разред. У првом сам нашао тек три речнице о однарођивању наших пречана: „Почетком XX века мађаризација је све оштрије спровођена и мађарски језик уведен је у школе и државне установе. (…) Угарска је 1912. укинула и српску народно-црквену аутономију. Отпор је био благ и неуспешан“ (стр. 47). 

А у другом је стајало: „политика мађаризације спровођена је низом закона, из области просвете, употребе језика, судства итд. Према плану угарске владе, асимилацију је требало окончати за 40 година, Отпор тој политици у јужној Угарској пружало је српско грађанство“ (стр. 37). 

То је, ипак, одвећ мало, благо и неубедљиво. Али, за то не треба кривити писце ових уџбеника, већ школски програм и Министарство просвете.

Стога, да бисмо, суштински, могли да разумемо дубину опасности у којој су се нашли пречански Срби у АУ, као и њихову огорчену борбу да се сачувају као народ, ми наше ђаке морамо да учимо шта је значило и како је конкретно изгледало систематско однарођивање Срба у АУ. 

  * *

Најважније што нашу децу морамо учити јесте: Аустроугарска је била недемократска и асимилаторска држава, нарочито од 1867, када је, у њеном угарском делу, мађаризација постала државна политика. Ту је направљен план да Срби (и остали) буду помађарени до 1947. године. На том плану се својски радило, и то, ваља знати, с доста успеха. А питање је шта би с нашим пречанским Србима на крају и било, да српска војска, 1918, није поставила границу северно од Суботице.

 Аустроугарска је била недемократска и асимилаторска држава, нарочито од 1867, када је, у њеном угарском делу, мађаризација постала државна политика. Ту је направљен план да Срби (и остали) буду помађарени до 1947. године. На том плану се својски радило, и то, ваља знати, с доста успеха

Хајде да погледамо чињенице. 

Када је реч о недемократичности, Угарска је била типична олигархијска, етнички екслузивна држава. У њој је право гласа имало, по уделу у становништву, четири пута мање бирача него у тадашњој Србији. 

У Србији је, практично, сваки пунолетан мушкарац могао да гласа (овде, стр. 46-47, 57-58, 96-97, 124). У Угарској, пак, чак три четвртине мушкараца било је искључено из изборне процедуре (овде, стр. 190; овде, стр. 256; овде, стр. 396; 603; у то време жене још нигде нису имале право гласа).

У Угарској је владао високи имовински ценз: само су најбогатији гласали. Губитак имовине аутоматски је доводио до губитка изборног права. Неком трговцу свињама помор је преполовио крдо, па на следећим изборима више није могао да гласа. Бирачком одбору, који га је вратио, зачуђено је рекао: „Па ко овде има прво гласа, ја или моје свиње?“ (овде, стр. 7).

Тако високи ценз био је, уз све протесте, намерно одржаван, јер су најбогатији људи у Угарској – земљопоседници, велетрговци, индустријалци, високи чиновници – били првенствено Мађари.

У Угарској (без Хрватске), наиме, Мађари су чинили тек половину живља. Другу половину чинили су Румуни, Словаци, Немци, Срби, Русини и остали. Али, захваљаујући дискриминаторском изборном систему, у угарском парламенту, међу четири стотине посланика, од заступника странака националних мањина било је, 1866. године, тек 18 Румуна, 8 Срба и 1 Русин (укупно 25; овде, стр. 156); а 1878. године, од 409 посланика тек њих 24 нису припадали мађарским странкама – или 5,9% – (исто, 189). 

То је  девет пута мања заступљеност Румуна, Словака, Срба, Русина и других од њиховог стварног удела у становништву. 

Малобројни представници српских мањинских странака у угарском сабору (никада их није било више од 10; исто, 163) током заседања су се, према сведочењима савременика, осећали „као у непријатељском логору“ (225). Говори у којима су протестовали против мађаризације онемогућавани су галамом и добацивањем („Ко једе мађарски лебац, мора бити Мађар!“; 146); а после наступа, српски посланици често нису смели да изађу из зграде мађарског парламента, у страху да ће их будимпештанска светина линчовати (226).

Када је о мађаризацији реч, основна средства су била ова. 

 Мађарске жупанијске (тј. локалне) власти су већ од 1832. тражиле да СПЦ своје матичне књиге, па чак и службену преписку, води на мађарском, да би 1842. то постала и општа законска обавеза (60). Управо због насилног увођења мађарског језика у СПЦ, српска побуна 1848. почела је спаљивањем црквених књига у Новом Саду, Србобрану, Зрењанину, Вршцу… (79; дати су данашњи називи места).

Мађарски постаје обавезни наставни језик у свим државним школама 1844. године (63), а једини службени језик у администрацији и судству 1874. (175). Следеће године је забрањено да књижевна и културно-просветна друштва имају у свом називу националну припадност (179). 

Исте године укинуте су субвенције из јавних фондова мањинским школама, укључив и српску гимназију у Новом Саду. Светозар Милетић је због тога у парламенту протестовао с аргументом: „зашто да Срби, Румуни или Словаци плаћају порез који ће се трошити искључиво на мађарске школе“, на шта му је одговорено да „ако се он (Милетић) не осећа као члан мађарског народа, зашто уопште седи у мађарском сабору?“ (179).

Обавезно учење мађарског језика одређено је 1879. године и за приватне (мањинске) основне школе (данашњи 1-4. разред). Већина мањинских учитеља је, наравно, знала мађарски на колоквијалном нивоу, али ипак се постављало питање да ли га знају у тој мери да могу и да га предају (то би било исто као када би се данас од учитељица тражило да деци предају енглески). Мањинци су подозревали да то може практично да значи да нико ко не зна билингвално мађарски неће више моћи да буде примљен у службу, док су се већ запослени бојали да им мађарска просветна инспекција може да прави проблеме због „нестручности“ (217-18).

Исте године уведено је обавезно учење мађарског језика и у свим приватним (мањинским) средњим школама, при чему се још захтевало да се у два завршна разреда гимназија искључиво на мађарском изводи настава мађарске књижевности. На мађарском се полагала и државна матура из овог предмета. То је практично значило да српски гимназијалац који није био у стању да на мађарском интерпретира све нијансе Петефијеве поезије, ризикује да због тога буде оборен на матури. Једини начин да мањински студенти избегну малициозне матурске комисије за мађарску књижевност био је да уписују првенствено мађарске средње школе (222-3).

Такође је, 1879. године, уведено да сви кандидати за средњошколске професоре – укључив и оне из школа на језицима мањина – професорски државни испит морају да полажу на мађарском језику (224). Обавезно учење мађарског језика одређено је исте године чак  и за приватна (мањинска) обданишта (245).

Следио је закон из 1907. године, којим су учитељи и у приватним (мањинским) школама обавезани да код деце стварају „свест о припадности мађарском народу“. То је практично значило да када просветна инспекција пита децу шта су, она има да одговоре: „Мађари!“ (268). Исти закон донет је и 1913. када је реч о приватним (мањинским) обдаништима (268).

Срби и други „мањинци“ (који су чинили половину становништва:) били су трајно искључени и из свих средњих или виших чиновничких позиција у управи и судству. Никада Србин није могао да буде не само министар, него чак не ни чиновник у неком будипештанском министарству  (75). И на локалном новоу, не само да су готово сва чиновничка звања припадала Мађарима, већ су и по чисто српским крајевима били постављани чиновници који ниједну реч српског нису знали (173). Од свих куријалних судија (Врховни суд у Пешти), свега двојица нису били Мађари (269). 

Чак и сам назив по коме ми знамо ову савезну државу – Угарска, заправо је дошао као учинак дефанзивног инсистирања мањинаца на овом имену, које им се чинило етнички неутралним. Али, заправо, званичан мађарски назив државе био је Magyarország (Мађарска), тачније Magyar Királyság (Краљевина Мађарска), као конфедерални део Osztrák–Magyar Monarchia (АУ монархије; 190).

Пошто су Срби после 1860. у Угарској остали без сваке регионалне или локалне аутономије, све што им је у Magyar Királyság остало била је црквена аутономија. Међутим, заправо је мађарска влада одређивала (а Беч потврђивао), да ли ће се и када одржавати српски Црквено-народни сабори, одређивала је комесара за надзор рада сабора, а Беч је потврђивао или мењао саборске одлуке (247). 

Рецимо, сабор је 1881. изабрао једног владику за патријарха, али је за поглавара постављен ипак онај владика који је изгубио на гласању (237). Прешло се на то да је краљевски комесар отварао српски Црквено-народни сабор на мађарском језику (238), а све се завршило тако што је и таква „аутономија“ била „превелика“, па је укинута 1912. године (247; 276-7).

Срби су на крају, почетком 20. века, остали без икакве заштите, изложени систематској мађаризацији. А таква асимилација се чинила као ефикасна и неумитна. То се види из податка да је у Угарској (без Хрватске), 1851. године, Мађара било тек 36,8%, док је њихов удео до 1910. порастао чак на 54,4%! (213). 

Осокољени тако брзом мађаризацијом, будипештанска елита је 1907. направила план да се потпуна мађаризација целе Magyar Királyság изврши до 1947. године (268).

Ваља рећи да су припадници мађарске политичке елите били сложни око мађаризације – без обзира да ли су били десничари или левичари, конзервативци или либерали. 

Рецимо, мађарски „леви“ револуционар, Лајош Кошут, по коме су назване многе улице у варошима Србије северно од Саве и Дунава, имао је, током револуције 1848, прилично одбојан став према Србима. 

Ево дијалога између Кошута и представника Срба, Ђорђа Стратимитовића, 9. априла 1848:

– (Кошут): „У Угарској може да постоји само један политички народ – мађарски. Испод свете мађарске круне, други народи не могу да постоје, осим Мађара“.

– (Стратимировић): Ако се Србима у Пожуну (месту тадашњег заседања угарског сабора) одбију све њихове представке, Срби онда неће имати другог избора него да се обрате и на друге адресе“ (алудира се на Беч).

– (Кошут): „У том случају, све што могу да Вам кажем јесте да ће мач морати да реши наш спор!“

– (Стратимировић): „Господине Кошут, па сви знају да се Срби мача не боје!“ (78).

Када је имао моћ, Кошут је Србе газио. „Он је јасно рекао да ће Војводину уништити чим скупи довољно војске за то: `Ови Срби и Раци зову се народ, а то је гомила разбојника – а за разбојнике је само преки суд!`“ (88). Срба се Кошут сетио тек када је изгубио власт, те је, 1851, допустио могућност стварања Српске Војводине (135). Али, било је касно. 

Однос мађарских „револуционара“ према Србима види се и из писма које је тзв. Комитет за заштиту отаџбине (1848) упутио генералу Аналу Фетеру; у њему се позива да се рат против Срба води „с пуном неумољивошћу“ и „без гриже савести“, те напомиње да „за ову сорту (тј. за Србе – СА) нема милости“, јер с њима „може бити само рат до истребљења“! (100-101).

И био је рат до истребљења. Мађари су, 12. јуна 1848, из Петроварадинске тврђаве топовима тукли Нови Сад док га свог нису уништили (97), а следећг месеца забележени су страшни покољи Срба у Молу и Старој Кањижи (99). Срби су се жалили да су кошутовци масовно спаљивали српске куће и цркве (више од педесет), да је Мађар „скоро све српске куће по Бачкој и Банату опљачкао, попалио и са земљом сравнио“, „децу је српску по школама давио, жене и девојке обешчастивао“, летину однео и остало попалио… Више од пола народа српског у Војводинин је без крова, без хране и одела“ (99). 

Ти „многобројни злочини извршени  над српским народом“ (99), током леве мађарске револуције одавно су названи „геноцидом над Србима“ (овде).

* * *

То је оно што морамо да учимо нашу децу, како нам не би продавали рог за свећу, те како не би од дискриминаторске и асимилаторске KuK монархије правили узорну мултикулти-ЕУ-заједницу.

То је оно што морамо да учимо нашу децу, како нам не би продавали рог за свећу, те како не би од дискриминаторске и асимилаторске KuK монархије правили узорну мултикулти-ЕУ-заједницу.
Ако нашој деци ових пар чињеница наставници не предају у школама, наша је дужност као родитеља, да их томе подучимо.
А ако нас то мрзи – онда, добро. 

Гоца Чомић и други учиће нашу децу да је Аустроугарска „градила канале, школе, путеве, шуме, правила катастар“, те да је у АУ настала Војводина као „европска регија“ у којој се оваплотила аустрогарска „супранационална идеја“.

Хоћемо ли то?

Искра

 
Пошаљите коментар

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер