уторак, 17. јануар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Истина и помирење на ex-YU просторима > Извињења и помирења, или ко коме стварно дугује
Истина и помирење на ex-YU просторима

Извињења и помирења, или ко коме стварно дугује

PDF Штампа Ел. пошта
Ненад Кецмановић   
уторак, 11. август 2015.

(Пресс)

Да извињења не завршавају неминовно у помирењима, него постају повод заоштравања већ постојећих сукоба, показало је обиљежавање двадесете и седамдесете годишњица значајних датума у историји народа на Западном Балкану. Усљед бројних локалних и међународних политичких манипулација, Сребреница је послужила као детонатор.

Премијер Србије каменован је од Бошњака у Поточарима. На хрватској прослави "Олује" није се чуло извињење Србима прогнаним из завичаја. У Пребиловцима није било никог од позваних хрватских и бошњачких званичника. Дан касније хрватски премијер је одбио предлог београдског колеге да се утврди датум заједничке жалости због свих жртава.  “Не иде нам некако са извињењима и помирењима”, рекао је лидер Српске у Пребиловцима, иако је подржао или није оспоравао мировне иницијативе премијера у матици.      

А зашто нам не иде ? Према јединственој стручној оцјени мировњака и миролога, нема извињење и помирења ако се актери не врате на почетак приче. Као што нема ратних злочина без рата, тако нема ни рата без претходних политичког сукоба. У конкретном БиХ случају, непосредан узрок грађанског рата, па и злочина лежи у муслиманско-хрватском негирању суверености и равноправности српског народа по виталном националном питању будућег статуса БиХ. Дакле, извињавање би морало да прати узрочно-посљедични ланац и почне са друге стране због понижавања Српског народа првих 90-их. 

Према савременим студијама мира, не би, такође, смијела да се занемари ни даља прошлост фашистичке НДХ, у чијем програму за “коначно рјешење српског питања” је до `43. активно или пасивно партиципирала већина муслимана. Па чак ни далеко даља прошлост османског уништења хришћанске Краљевине Босне, вјековне окупације земље и конверзија дијела хришћана на вјеру окупатора због економских и политичких привилегија.

То је, према стручњацима, најтежи дио пута до помирења, а да је тако, свједочи чињеница да су се историчари упркос братству-јединству и заједништву и у социјалистичкој БиХ спорили да ли је османски период био окупација или само “турска управа”.

Затим, миротворци и миролози кажу да је, ма колико то било тешко, неопходно егзактно утврдити чињенице и “истином доћи до помирења”. Комунистичка власт је од 1945. у име помирења и заједничке будућности много тога гурала под тепих, производила вјештачке симетрије у националним жртвама и заслугама и глорификовала примјере међунационалне солидарности. Актуелне демократске власти чине супротно. Примјер младића Срђана Алексића из Требиња, који је убијен од национално својих јер је заштитио свога друга Муслимана, достојно је забиљежен као јединствен, иако сигурно није био једини.

Даље, струка каже да посредници не могу да буду историјске или савремене велике силе, оптерећене властитим колонизаторским и неоколонизаторским хипотетакама за које се ни саме ником нису извиниле. Поготово ако су још инволвиране у локалне сукобе, као Холанђани који за дежурства у демилитаризованој зони нит су спречили казнене екпедиције Насера Орића по околним српским селима, нит су заштитили муслимане у енклави.

Па онда, често се истиче Вили Брант, иако је тек изузетак који потврђује супротно правило, а таквих као он у БиХ би требало чак тројица. Политичари генерално, сем изузетни, у одредјеном периоду и постхумно, не уживају за живота дуго и стабилно повјерење народа. Приписују им се демагогија, недосљедност и неискреност чак и када се ради о извињењима, па нису најбољи промотори помирења и много је боље да то иде одоздо. Мајке Сребренице са мајкама Братунца које су, такође, врло бројне и мајкама Возуће које у медијима и данас гледају одрубљене главе својих синова, сигурно би се најбоље разумјеле.

Напокон, у студијама мира увијек се истиче да извињења не воде помирењу ако не долазе изнутра, спонтано и постепено него су под спољним притиском и спољним разлогом. Брисел притишће Србију на извињење Хрватима и Бошњацима јер је нормализација односа са сусједима проглашена за услов напредовања ка ЕУ. Али, Хрватима то не треба јер су већ тамо, а Бошњаци су увјерени да су апсолутни праведници којима су сви криви и дужни. Вашингтон, који је од Алије “наручио” спектакуларну жртву од најмање пет хиљада Муслимана како би анимирао јавно мњење за интервенцију и зато је и блокирао подршку авијације холандском батаљону, хоће српским извињавањем да запечати сва даља истраживања о “геноциду у Сребреници”.   

Најбоље би било да Бошњаци, Хрвати и Срби, и прије међусобног извињавања и мирења, заједно темељито истраже улогу “међународне заједнице” у избијању и дугом трајању рата у БиХ. Вјероватно би открили да се све догађало по прастаром систему “Завади па владај”.  Тако би не само сазнали цијелу истину, него би се и лакше међусобно измирили када би правог кривца идентификовали у неком четвртом.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Банер

Анкета

Да ли мислите да ће Доналд Трамп поправити односе са Русијом?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер