Početna strana > Debate > Istina i pomirenje na ex-YU prostorima > Haško pomilovanje Nasera Orića
Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

Haško pomilovanje Nasera Orića

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Durmanović   
ponedeljak, 07. jul 2008.

Četvrtog jula popodne Naser Orić se vratio iz Haškog tribunala u BiH kao slobodan čovek. Na sarajevskom aerodromu sačekali su ga kao “heroja” njegovi saborci. Oni su sada još uvereniji - neko više, neko manje - kako imaju razloga da budu zadovoljni nakon oslobađajuće presude Oriću koju je donelo petočlano Žalbeno veće Haškog tribunala, tim pre što ni Tužilaštvo BiH do sada nije pokazalo ni najmanje volje da optuži nekog od “Orićevaca” za ratne zločine nad Srbima na području Srebrenice i Bratunca. S druge strane, konačna haška presuda Oriću predstavlja još jedno kopanje po živim ranama porodica žrtava postradalih u “oslobodilačkim” akcijama Orićevih jedinica i srebreničkim zatvorima. I, naravno, to je presuda koja će još dugo ležati na savesti svih onih koji savesti još imaju i koji su mogli da učine više da presuda bude sasvim drugačija. A ključni fragmenti te presude - kojom se poništava prvostepena presuda izrečena jedino zbog Orićevih propusta da spreči zločine nad srpskim zatočenicima u srebreničkim zatvorom kojim je gospodarila lokalna Vojna policija - zastrašujući su i opominjući.

Pomilovanje

“Žalbeno veće primećuje da ni za jednog od glavnih počinilaca nije utvrđeno da je bio pripadnik Vojne policije ili da je bio direktno podređen Naseru Oriću. Pretresno veće je zaključilo da je čovek ‘na čelu' Vojne policije posle 27. novembra 1992., Atif Krdžić, bio njemu podređen. Utvrđeno je da je Atif Krdžić, koji nije bio optužen pred ovim Međunarodnim sudom, odgovoran za krivična dela ubistva i okrutnog postupanja počinjena između decembra 1992. i marta 1993. Iz ovoga sledi da je Pretresno veće zaključilo da je onaj Orićev podređeni koji je odgovoran za krivična dela za koja je Orić proglašen krivim bio Atif Krdžić(…) U ovom predmetu Pretresno veće nije identifikovalo nijednog pripadnika Vojne policije osim Krdžića, koji je sudelovao u počinjenju krivičnih dela za koja je Naser Orić proglašen odgovornim, čak ni pukim pominjanjem da pripadaju Vojnoj policiji (…) Nakon što je razmotrilo prvostepenu presudu u celini, Žalbeno veće našlo je tek manji broj generalnih zaključaka bez bilo kakve indikacije o tome da li se oni i kako se odnose na bilo kakav oblik krivične odgovornosti Atifa Krdžića po Statutu Međunarodnog suda. Ti raštrkani fragmenti ne dozvoljavaju Žalbenom veću da zaključi po kojoj osnovi je Pretresno veće zaključilo da je jedini podređeni Naseru Oriću koji je identifikovan kao odgovorni podređeni i krivično odgovoran. A takav nalaz bio bi potreban kako bi se utvrdila krivica Nasera Orića. Iz tih razloga Žalbeno veće zaključuje da je Pretresno veće pogrešilo kad nije rešilo pitanje toga da li podređeni Naseru Oriću snosi krivičnu odgovornost” - ovako, dakle, glasi jedan od ključnih delova oslobađajuće presude Naseru Oriću (1). Istine radi, ovoj presudi delimično protivljenje izrazila su dvojica od pet sudija,Volfgang Šomburg i Li Dakun, pri čemu je Šomburg izdvojio mišljenje. No, ništa više za sada ne znamo o njihovim razlozima.

U nastavku razmatranja, sudije su zaključile da u inkrimisanom periodu za koji je, da napomenemo, utvrđeno da je Orić bio de jure nadređeni Krdžiću - Orić istovremeno nije i de facto odgovoran po principu tzv. komandne odgovornosti ! “Žalbeno veće primećuje da, iako je takav zaključak bio nužan da bi se Naser Orić proglasio krivim, Pretresno veće nije donelo nikakav eksplicitni zaključak o tome da li je Naser Orić znao ili imao razloga da zna za navodnu krivičnu odgovornost Atifa Krdžića za zlostavljanje srpskih zatočenika. Sveobuhvatno čitanje Prvostepene presude otkriva tek neodređene izjave na temelju kojih se ne mogu izvući nikakvi zaključci. Poteškoća u pronalaženju potrebnih zaključaka Pretresnog veća izgleda da proizlazi iz načina na koji je Pretresno veće pristupilo tom pitanju u Prvostepenoj presudi. Umesto da ispita Orićevo znanje ili razloge da Naser Orić zna za navodno krivično ponašanje vlastitog podređenog, Pretresno veće je celu svoju analizu koncentrisalo na znanje Nasera Orića o samim zločinima, koje nije fizički počinio Atif Krdžić, njegov jedini identifikovan odgovorni podređeni. Žalbeno veće smatra da su znanje o krivičnim delima i znanje o nečijem kažnjivom ponašanju dve različite stvari, i činjenično i pravno gledano. Iako se zaključak o znanju o nečijem kažnjivom ponašanju može, ovisno o okolnostima, izvesti iz znanja o krivičnim delima, Žalbeno veće konstatuje da Pretresno veće nije izvelo takav zaključak. Umesto toga, njegovo ispitivanje ograničilo se na znanje Nasera Orića o zločinima počinjenim u zatočeničkim objektima, baš kao i sam zaključak Pretresnog vijeća. Žalbeno veće smatra da propust Pretresnog veća da donese zaključak o tome da li je Naser Orić znao ili imao razloga da zna da se Atif Krdžić, njegov jedini identifikovani odgovorni podređeni, spremao da izvrši ili je izvršio krivično djelo, predstavlja pravnu pogrešku (…) Ove greške stoga obesnažuju odluku Pretresnog vijeća da Nasera Orića proglasi krivim za propust da spreči navodno kažnjivo ponašanje svog podređenog u vezi sa zločinima počinjenim nad srpskim zatočenicima između decembra 1992. i marta 1993”, zaključilo je Žalbeno veće (2).

Razmatrajući Orićevu odgovornost u pogledu dužnosti da kazni zločine u srebreničkom mučilištu u periodu od 24. septembra do 16. oktobra 1992. godine, Žalbeno veće odbacilo je i tvrdnju Tužilaštva da je Naser Orić mogao biti proglašen krivim na osnovu odnosa nadređeni-podređeni između njega i neidentifikovanih stražara bez obzira na njihovu pripadnost Vojnoj policiji. “Takav odnos ne stavlja se na teret u optužnici (…) Žalbeno veće konstatuje da je jedini pripadnik Vojne policije kojeg je Pretresno veće identifikovalo pre nego što je Naser Orić nad njom preuzeo efektivnu kontrolu, bio njen komandir Mirzet Halilović. Nikada nije zaključeno da je Mirzet Halilović bio Orićev podređeni. Budući da nema nijednog drugog vojnog policajca koji je mogao počiniti neki zločin u pritvorskom objektu pre 27. novembra 1992., čak i ako pretpostavimo da je Orić imao dužnost da kazni, ta se dužnost ni na koga nije odnosila”, zaključilo je Žalbeno veće. Na kraju, sudije su konstatovale i to da ni Tužilaštvo, ni Orićeva odbrana ne pozivaju na ponavljanje sudskog postupka. “ Šta više, Tužilaštvo nije bilo u stanju da ukaže ni na jedan dokaz, dodatni ili već u prvostepenom spisu, koji ide u prilog njegovim tvrdnjama da podređeni Naseru Oriću snose krivičnu odgovornost i da je on znao ili imao razloga da zna da su oni pomagali i podržavali zločine nad zatočenim Srbima”, zaključuje se u presudi (3).

Propusti i/ili mrlje na savesti

Ovako je, dakle, Žalbeno veće “poderalo” ionako “sakatu” optužnicu Haškog tužilaštva, te ozbiljno naružilo Pretresno veće koje se ni samo nije previše trudilo da razjasni nejasnoće koje pred sudije iznelo Tužilaštvo tokom trajanja suđenja. Elem, ko je samo malo pažljivije pratio tok suđenja, mogao je da primeti da dokazi i svedoci koje je Tužilaštvo izabralo, predstavilo i izvelo - nisu tako ubedljivo teretili Orića. Naročito su bile groteskne situacije u kojima su pojedini svedoci Tužilaštva govorili o optuženom u superlativu, a posebno je potresno što su dva svedoka na glavnom pretresu faktički izmenili ključne delove svojih iskaza, u kojima su prvobitno teretili Orića.

Dalje, izgleda da Tužilaštvo nije posvetilo dovoljno vremena pripremi svedoka, a da su sudije Pretresnog veća znale da pokažu višak tolerancije u situacijama kada su Orićevi branioci diskreditovali same žrtve. Upečatljiv primer predstavlja unakrsno ispitivanje Slavke Matić, majke Snežane i Gordane Matić koje su silovane pa ubijene u Bjelovcu u decembru 1992. godine u napadu muslimanskih snaga iz Srebrenice. Orićevi branioci su insistirali u više navrata kako navodno nije reč o civilnim žrtvama samo zato što su se imena dve nesrećne devojke našla u jednom od vojnih spiskova Vojske RS. Nije mnogo pomagalo ni objašnjenje Slavke Matić da one nisu bile vojno angažovane i prostodušno obrazloženje da su se tada mnogi prijavljivali u vojnu evidenciju samo radi sitnih pogodnosti u opštoj neimaštini. No, kao što je poznato, ni razaranje Bjelovca, niti jedna jedina žrtva u tom i u drugim selima - nisu našla mesta u presudi. Možda i zato što se ni neki od haških istražitelja nisu previše trudili da uverljivo obrade dokazni materijal. Jedan od preživelih svedoka napada Orićevih jedinica na Kravicu na Božić 1993. godine, susret sa haškim istražiteljima imao je još 2000. godine. “Rekao sam im sve što sam znao o napadu, ali istražitelje je interesovalo samo da li sam video Orića u Kravici i ništa drugo”, kaže danas Mile Milovčević, meštanin Kravice, koji se spasao tako što se izvukao iz sela neposredno pred masakr, prešavši na levu obalu Drine. “ Zapomaganje meštana čulo se kilometrima, a od vriske i jauka se ledila krv u žilama”, priseća se ovaj čovek (4).

Nije, dakle, veliko čudo ako su na isti način, kao neimenovani haški istražitelj u Kravici, radili i ostali istražitelji: umesto da postepeno grade piramidu odgovornosti ka Naseru Oriću, svoje istrage počinjali su tako što su odmah i na svakom mestu tražili direktne dokaze protiv Orića, brzo odustajući ako ne ostvare svoje namere. Baš kao da je srebrenički “Gazda” ostavljao svedoke žive i zdrave namerno samo da bi ih haški istražitelji kasnije pronašli.

S druge strane, vlasti RS i Srbije dugo su zapostavljale svoje obaveze da dokaze o zločinima Orićevih jedinica dostave mnogo pre nego što je Tribunal privodio kraju istražne radnje. Još nakon izricanja prvostepene presude Nikola Malbaški oporo je primetio na ovom mestu da su “ vlasti RS i Srbije pokazale nedopustivo nizak nivo političke i pravne aktivnosti, iako su svojim delovanjem mogli da, što političkim lobiranjem na strateškom planu, što davanjem valjanijih dokaza, uključujući i manje konfuzne svedoke, ‘pomognu' Tribunalu na taktičkom nivou i primoraju ga da izrekne koliko-toliko pravedniju presudu” (5). Drugim rečima, dok su srpske nadležne institucije očekivale da Haško tužilaštvo stalno drži inicijativu, dotle su se istražitelji tog Tužilaštva ponašali kako je ko mislio da treba: ili ništa nisu radili, ili nisu radili temeljno u vreme kad su nešto činili. Čast retkim izuzecima.

Načelnik Odeljenja za istraživanje ratnih zločina u Sekretarijatu RS za saradnju s Haškim tribunalom Janko Velimirović tvrdi, pak, da su iz Srbije i RS uputili Haškom tužilaštvu verodostojne dokaze protiv Nasera Orića, ali da je ključne dokaze Tužilaštvo odbacilo. “Naš Sekretarijat je dostavio brojne dokaze o komandnoj odgovornosti i direktnom Orićevom učešću u zločinima nad Srbima, ali Haško tužilaštvo je suzilo optužnicu protiv Orića i teretilo ga za događaje za koje je bilo najmanje dokaza. Odmah smo videli da je optužnica na klimavim nogama: ona je svedena na zatvore u Srebrenici. Tužilaštvo nije želelo da uzme svu dokumentaciju i dokaze koje im je dostavio Sekretarijat i druge institucije iz RS, tvrdeći da se radi o falsifikatima. U julu 1995. godine u Srebrenici su pronađeni originalni dokumenti i hard-disk računara preko kojeg su slali sve telegrame i održavali veze sa Tuzlom i komandom u Visokom. Iz tih telegrama se vidi sve što je rađeno, jer se u odluci o dodelama ‘zlatnih ljiljana' podrobno objašnjava zbog čega je neko zaslužio odlikovanje i sve se poklapa sa zločinima na terenu. Ali, to nije bilo dovoljno tužilaštvu. Recimo, Hakija Meholjić je tvrdio da Orić njemu nikada nije bio komandant, a mi smo dostavili dokaze iz kojih se vidi da je Meholjić bio komandir čete podređen Oriću. Tužilaštvo je to odbacilo, tvrdeći da je reč o falsifikatima. Osim toga, u obrazloženju presude stoji i da je poteškoća za sud bila ta što nije prevedena dokazna dokumentacija koju smo dostavili”, kaže danas Velimirović, pitajući se “zašto je Tužilaštvu predstavljao problem da se angažuju prevodioci, koji ionako rade u Tribunalu” (6). No, kao što se moglo videti iz rada Tužilaštva, njima je problem predstavljalo mnogo šta, pa se može postaviti i kontra-pitanje: “zar je problem bio nadležnima u RS da angažuju svoje prevodioce”? Kad su već “odmah videli da je optužnica na klimavim nogama”…

Za razliku od vlasti RS i Srbije, vlasti u Federaciji BiH mnogo ozbiljnije su shvatile svoju “misiju” da po svaku cenu odbrane svog “heroja”. I danas možemo čuti nepotvrđene priče na području Bratunca o tome kako su “tajni emisari” svojevremeno stizali iz Sarajeva i Tuzle do onih koji bi mogli biti potencijalni svedoci protiv Orića, dajući im “prijateljske savete” da “paze šta pričaju”, bez obzira što neki od njih nisu ni učestvovali u akciji zauzimanja Srebrenice u julu 1995. godine, a drugi tom prilikom nisu okrvavili svoje ruke. U čaršijskim pričama moglo se čuti da je tu bilo i neopravdanog straha i “razmene usluga” putem ucena, ali ništa od tih navoda nije zvanično potvrđeno. Dalje, još uvek se mogu čuti čak i priče o navodnoj “kupovini” svedoka, ali ni one, pogađate već - nisu potvrđene. Ipak, ni Haško tužilaštvo, a ni nadležne domaće institucije nisu se previše trudili da ispitaju sve te navode.

S druge strane - na ovom mestu smo već jednom to naveli i sada samo ponavljamo -“nadležni” u Federaciji BiH su budno pazili da neko od Orićevih potčinjenih slučajno ne prekrši svojevrsni “zavet ćutanja” unutar “bratstva” srebreničkih ratnih vođa u kriminalu i zločinima (7). Odbrani je na raspolaganju bila sva infrastruktura koju su kontrolisale vlasti u Sarajevu, a toj vlasti očito je bilo u interesu da Orić bude odbranjen po svaku cenu. Može se reći da na to jasno ukazuje objašnjenje Ibrana Mustafića koje je dobio od posleratnog direktora bošnjačke tajne službe AID Kemala Ademovića. „Ibrane, otvaraš najteže pitanje na zemaljskoj kugli koje se zove Srebrenica. Ne čini to. Ubiće te“, naveo je Mustafić Ademovićeve reči pošto je nameravao da «otvori pitanje Srebrenice» nakon rata. Prema istom izvoru, jasno je i da su neugodni svedoci protiv Orića uklonjeni mnogo ranije, poput visokog vojnog funkcionera i Mustafićevog prijatelja Hameda Salihovića. «Da je Salihović trebao odgovarati za ratne zločine, sigurno ne bi bio u atentatu ubijen. Očito, ubijen je kao jedan od ključnih potencijalnih svedoka», zaključuje Mustafić, podsećajući da je Salihović ubijen iste večeri 11. maja 1995. godine kada je Mustafić čudom preživeo atentat. No, do danas nema ama baš nikakvog objašnjenja iz Haškog tužilaštva o tome zašto Karla del Ponte i njeni saradnici nisu uzeli u obzir Mustafićevo svedočenje u postupku protiv Orića. Iz Tužilaštva se čak nisu udostojili da daju komentar na oslobađajuću presudu Oriću.

«Karla del Ponte je monstrum. Ona je namerno napravila farsu od svega, jer je Nasera Orića optužila za ubistvo šest civila u logoru u Srebrenici i za uništavanje stočnog fonda. Nije htela da ga optuži za 3000 zverski likvidiranih Srba na tom području», kaže danas nekadašnji potpredsednik Saveza logoraša RS Slavko Jovičić-Slavuj, koji je bio među prvima koji su shvatili da nadležni u RS moraju najviše raditi na prikupljanju dokaznog materijala po haškim pravilima, ako se želi sudska kazna za Orića. «Kada je vođen prvostepeni postupak protiv Orića, tadašnji premijer RS Dragan Mikerević nije hteo da pomogne Savezu logoraša RS. Mesec dana sam proveo sa istražiteljima Haškog tribunala u Srebrenici i nisam mogao da nađem pet 'normalnih' svedoka koji bi mogli da potvrde sve ono zbog čega je optužen Orić», priseća se Jovičić (8).

Mikerević danas kaže da Jovičićevi navodi predstavljaju «gluposti» i da je on «potpuno bezvezan čovek» (9). Ostali «nadležni» nisu se uopšte izjašnjavali, sem da, naravno, dignu glas protiv haškog pomilovanja Nasera Orića. « Sada se u RS diže kuka i motika od političara, nevladinih organizacija, udruženja građana i pojedinaca da kažu da je ovo sramno, ali svi bi trebalo da se preispitaju šta su uradili da pomognu da se Orić izvede pred sud i osudi, jer je on ratni zločinac», opominje Jovičić. Pored Jovičića na nedovoljan angažman «nadležnih institucija RS i Srbije» u Orićevom haškom slučaju upozorila je još jedino Boračka organizacija RS.

Umesto zaključka

Pred kraj ove opore priče nije teško zaključiti da, nakon haškog pomilovanja Nasera Orića, put ka međunacionalnom pomirenju Srba i Bošnjaka u BiH nikada nije bio dalji. Takođe, nije teško primetiti da su Srbi u RS izgubili i ono malo poverenja koje su imali u Haški tribunal, posebno u tamošnje Tužilaštvo. Poverenje u institucije RS nadležne za prikupljanje dokaza o ratnim zločinima nad svojim sunarodnicima, Srbi su u velikoj meri povratili u poslednjih tri godine, kada su te institucije znatno ozbiljnije počele da shvataju svoje dužnosti i obaveze. To je, naravno, kasno da bi se moglo značajnije uticati na ishod haških optužnica, ali nije kasno za procesuiranje odgovornih za zločine «Orićevaca» u Sudu BiH, odnosno u Tužilaštvu BiH za ratne zločine. No, kako u tom Tužilaštvu očigledno manjka volje za podizanje optužnica ne samo protiv Orićevih podređenih (10), nego i protiv drugih zločinaca nad Srbima, udruženja porodica srpskih žrtava u poslednjih godinu dana najviše nade u procesuiranje zločina nad Srbima polažu u Tužilaštvo Srbije za ratne zločine.

To Tužilaštvo poseduje profesionalni i moralni kredibilitet za procesuiranje zločina u regionu; primera radi, to Tužilaštvo je prvo i jedino do sada podiglo prvu optužnicu za masakr nad vojnicima JNA prilikom mirnog povlačenja iz Tuzle 15. maja 1992. godine - a predmet «Tuzlanska kolona» jedan je od najznačajnijih za Srbe u RS - a verovatno bi i više učinilo da su im dostupne sve one osobe iz Federacije BiH koje Srbi u RS terete za ratne zočine nad svojim sunarodnicima. Utoliko pre, međutim, javnosti u RS je nerazumljiv - najblaže rečeno - politički zahtev Dragana Markovića zvanog «Palma» da «bude zamrznut rad srpskog Tužilaštva za ratne zločine nakon oslobađajućih presuda Naseru Oriću i Ramušu Haradinaju» (11)!? Umesto da bude obrnuto - da taj novopečeni «relevantan politički faktor» pruži podršku udruženjima srpskih stradalnika iz RS u nameri da pravdu pronađu preko Tužilaštva u Beogradu - od pomenutog Markovića čuli smo «poruku» koja neodoljivo podseća na političku praksu do pre nekoliko godina, čije smo odjeke na haški slučaj Nasera Orića već pomenuli u ovom tekstu.

Zato se valja ponadati da će Markovića urazumiti njegovi politički partneri tako što bi ga, za početak, ljubazno zamolili da se okane «pametnih» izjava poput navedene, a - za kraj - i da se ograde od političkog zahteva na kojem bi mu mogao pozavideti jedino bošnjački politički vrh u Sarajevu. Jer, za taj politički establišment bi, svakako, bilo najpoželjnije da se, nakon Haškog tužilaštva, krivičnim progonom odgovornih pripadnika Izetbegovićeve Armije RBiH za ratne zločine nad Srbima ne bavi više niko, a posebno ne Tužilaštvo Srbije za ratne zločine. Uostalom, bošnjački političari su burno pozdravili oslobađanje Nasera Orića, po ko zna koji put uveravajući svoje sunarodnike kako nije samo Orić «nevin», već i niz drugih «malih» i «velikih» komandanata jedinica ARBiH čiji su pripadnici počinili «male» i «velike» zločine nad Srbima i Hrvatima. Haški tribunal do sada im je uglavnom davao za pravo, ali bi bilo sasvim izopačeno da to (in)direktno čine i srpski političari, pa makar i nerazumevanjem potrebe za pravdom za kojom tragaju udruženja i porodice srpskih stradalnika u poslednjem ratu u BiH.

Fusnote:

1. Sažetak presude Naseru Oriću, objavljen na sajtu www.icty.org

2. Isto.

3. Isto.

4. dnevni list «Fokus», Banjaluka, 4.7.2008.

5. Nikola Malbaški: «Haška farsa s osvrtom na paranoju» objavljen na www.nspm.org.yu

6. intervju Janka Velimirovića za dnevnik «Press RS», 5.7.2008.

7. Slobodan Durmanović: «Slučaj Nasera Orića - novi prilozi» objavljen na www.nspm.org.yu

8. dnevni list «Glas Srpske», Banjaluka, 4.7.2008.

9. Isto.

10. Od više desetina prijavljenih pripadnika ARBiH za zločine nad Srbima na širem području Srebrenice i Bratunca - prema izveštaju koji je MUP RS podneo Tužilaštvu BiH pre dve i po godine - do danas je osuđeno samo jedno lice. Naime, pripadnik TO Vlasenica Veiz Bjelić osuđen je u svojstvu stražara u logoru «Štala» u muslimanskom selu Rovaši - tek nakon što se sporazumeo s Tužialštvom i priznao da je u više navrata silovao jednu srpsku zatočenicu i omogućavao drugim muslimanskim vojnicima da siluju i muče srpske zatočenike u «Štali»( to je i doslovno bila štalska prostorija «preuređena» u «zatvor», a neverovatno je podsećala na zloglasni logor «Lapušnik» koje su držali pripadnici samozvane OVK na Kosmetu, op.a.). Ovaj slučaj obiluje odlično obrađenim dokaznim materijalom, tim pre što je silovana Anđa Obradović više puta svedočila. Zato je presuda Bjeliću izgledala više nego izvesna i čekala ga je kazna veća barem za četiri godine od one koju je dobio nakon sporazuma o priznanju krivice, a kažnjen je na šest godina zatvora. Još je interesantnije što je u svojoj izjavi u sporazumu o priznanju krivice Bjelić gotovo svu krivicu svalio na sebe samog, iako se iz izjave koju je dao u svojstvu osumnjičenog moglo primetiti da je o svemu što se događalo u «Štali» bio dobro obavešten i komandant tog logora Ferid Hodžić, koji je nakon rata obavljao dužnost ministra u nekoliko vlada Tuzlansko-podrinjskog kantona u Federaciji BiH kao istaknuti kadar SDA. Hodžić je optužen zajedno sa Bjelićem, a njegov predmet je razdvojen od Bjelićevog nakon što je ovaj priznao krivicu. Sudski postupak je u toku.

11. Veliki broj štampanih i elektronskih medija u RS i Srbiji prenelo je ovu Markovićevu izjavu, tako da cenimo da je nepotrebno navoditi sve izvore. Uostalom, ni sam Marković nije demantovao tu izjavu; šta više, ponovio je to isto barem još jedanput.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner