Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

Genocidna rezolucija

PDF Štampa El. pošta
Zoran Grbić   
ponedeljak, 22. jun 2015.

U pogledu čitave ujdurme sa britanskom rezolucijom o Srebrenici, najzanimljivije je bilo pratiti ponašanje vlade. Iako je najava rezolucije doživela osudu javnosti, i dovoljan broj podrške iz sveta, vlast je danima čekala da se povodom nje izjasni. Opreznost sama po sebi nije loša. Ishitrenost često može da bude pogubna, i zbog toga je trezveno promišljeno razmišljanje više nego poželjno. Ali ne u ovakvim slučajevima. Ponekad je potrebno pokazati odlučnost u samom startu, da ne bi bilo zabune oko ozbiljnosti stava. Zbog toga je nejasno šta je premijer čekao i vagao. Da nije možda verovao da bilo kakva rezolucija iz Londona, vezana za dešavanja na Balkanu, može da bude dobronamerna prema Srbiji?

U savremenoj istoriji međunarodnih odnosa postoje i drugačiji primeri, i odlučnije države. Kada su krajem 2011. godine iz Francuske stigle najave (najave!) skupštinskog razmatranja zakona kojim se osuđuje genocid Turske prema Jermenima, i uvode stroge zatvorske i novčane kazne za njegovo negiranje, iz Turske je stigao odlučan odgovor. Tadašnji predsednik Abdulah Gul je pozvao predsednika Sarkozija, i odlučno istakao da je protiv tog zakona. Premijer Erdogan je zapretio teškim posledicama po političke i ekonomske veze dve zemlje. Iz Ankare su u Pariz otputovale dve delegacije poslanika i privrednika, koji su pokušali da lobiraju da se o zakonu ne raspravlja. Nakon što je zakon izglasan u oba doma francuskog parlamenta, povučen je ambasador iz Pariza, a premijer Turske Erdogan je optužio Francusku za genocid u Alžiru, zamrznuo vojnu i političku saradnju i suspendovao bilateralne posete. I pored toga što su zajedničke članice NATO pakta, francuskim vojnicima, avionima i brodovima zabranjen je ulazak u NATO baze u Turskoj, a zbog toga je dovedena u pitanje i trgovinska razmena, koja iznosi 12 milijardi evra godišnje. Daleko, neuporedivo više nego trgovinska razmena između Srbije i Velike Britanije. Treba li skrenuti pažnju i na to da je tako snažna reakcija bila uperena na interni zakon Francuske, znači, na dokument koji nema baš nikakav značaj u međunarodnom pravu?

Dakle, kasno smo reagovali, i slabo. Premijer očigledno ne želi da traži podršku Rusije, jer verovatno očekuje da na smiren način, diplomatskim putem, ublaži tekst najavljene rezolucije. Sigurno je to iz iskustva. Srbija je svetski poznata po tome što je u bliskoj istoriji često uspevala da promeni odluke velikih zapadnih sila.

A nije da ne bi imao podršku u nekom eventualno oštrijem reagovanju. Stizale su one sa raznih strana, ne samo iz Rusije. Verovatno je najjasniju izjavu dao Efraim Zurof, direktor centra, "Simon Vizental": "Voleo bih da su nacisti sklonili jevrejske žene i decu pre svog krvavog pohoda, umesto što su ih ubili, ali to se nije desilo".1

A sumornu, ali odlučnu podršku, Srbija bi imala i u broju ubijenih i proteranih. Neće biti da smo toliko genocidni, da smo sami sebe ubijali i proterivali. Za Oluju niko nije kažnjen, a neće ni biti kažnjen, iako je 250.000 (dvestapedeset hiljada!) ljudi zauvek proterano ih svojih domova. Ne samo proterano, nego proterano pod svakodnevnim napadima i vatrom. Srbija danas ima najviše izbeglica u Evropi. Zar to nije pokazatelj genocida?!

I da pomenemo i dešavanja oko Srebrenice, dok se još to može. Ukoliko se usvoji britanska rezolucija, u narednim godinama usvajaće se i lokalni zakoni, "genocid" više neće smeti da se dovodi u pitanje, i javno se više neće diskutovati o njemu. U zapadnim medijima se uporno forsira tema o "genocidu" nad muslimanima, iako brojni nezavisni izvori tvrde da je brojka od osam hiljada muslimana preterana. I uopšte, kakav je to "genocid", kad "genocidni" spasavaju žene, decu i starce? U isto vreme, bez ikakvog stida se ignorišu srpske žrtve. Kao da one ne postoje, kao da one ne zaslužuju pravdu. Kad se kaže da je pravda slepa, obično se ne misli na tu vrstu slepila. Postoje popisane, imenom i prezimenom 3.280 srpske žrtve u selima oko Srebrenice. Mnogi od njih su upravo žene, mala deca i starci. Zatirana su čitava sela.2

Šta je to, ako nije genocid?! A o njima se na zapadu nikad ne govori. Zbog toga je Mladić u Hagu, a za Orića se odlučno traži oslobađanje. Izvinjavam se što ih stavljam u istu rečenicu, oni nisu ni po čemu slični. Ovaj drugi je krvoločni genocidni psihopata. I još su mnogi iznenađeni kako se neko uopšte usudio da traži njegovo hapšenje. Pa je došlo i do bizarne situacije da neki lokalni vođa Srebrenice ucenjuje premijera Srbije, i odlučuje o njegovom putovanju.

Naser Orić iz zatvora poručuje da on neće živ ići na suđenje u Srbiju. I ja mu verujem. Ili će biti naprasno pušten iz pritvora, pravdajući to nekom zakonskom začkoljicom, ili će se isto tako naglo "smrtno razboleti". Zato što je suviše veliki ulog u igri. Iste one moćne sile koje su stvorile, i godinama održavale, mit o "genocidu" u Srebrenici, vrlo dobro znaju da bi se na suđenju pojavili brojni dokazi koji bi taj "genocid" doveli u pitanje. A teško je poverovati da bi to neko dozvolio, nakon što je toliko toga uloženo u stvaranje mita.

I uzgred, ko je našao da nas prekoreva za genocid, i podučava civilizacijskom ponašanju? Ničim izazvana, nikako deo sukoba, bez poziva na mešanje, Velika Britanija. "Imperija u kojoj Sunce nikad ne zalazi", pod čijom je zastavom osvojen čitav svet, u ime čije krune su čitavi narodi zauvek nestajali s lica zemlje. Kaže se da stanovnici teritorija koje su osvojile kolonijalne sile, danas govore jezikom svojih nekadašnjih osvajača, što važi za sve, osim za teritorije koje je osvojila Britanija - u tim državama danas uglavnom nema lokalnog stanovništva koje bi moglo da govori bilo kojim jezikom. Genocid?

Bilo je genocida na Balkanu ranije. Kad je Broz pravio Jugoslaviju, odlučio je da sve zločine stavi pod tepih. Napravljen je muzej u Jasenovcu, i još neki drugi, ali se malo govorilo o tome. Nikad nije napisana nikakva rezolucija, onako, u humanističkom duhu, tek da se osudi zločin, da se ne zaborave zločinci. Da se slučajno neki narodi ne bi povredili i uvredili. Zločin i nisu napravili Hrvati, nego Ustaše, a oni su bili neki daleki zlikovci, nešto kao Marsovci, skoro da ih nije ni bilo, osim što bi se u Jugoslaviji pojavili povremeno, da tu i tamo postave po koju bombu. Pa se onda sve opet guralo pod tepih, sve zarad mirne, "bratsko-jedinstvene" budućnosti. Imalo je to smisla. Razumem potrebu ozbiljnog vladara, koji pravi veliku državu, da ignoriše zločine zarad stabilne države.

Ovo sad je malo drugačije. Zločini jednih se i dalje guraju pod tepih, ali se ponovo, u ime "zajedničke" mirne budućnosti, zločini drugih ocenjuju u Hagu, i osuđuju rezolucijama. Ali, do tog cilja, mirne budućnosti, može se doći samo na dva načina. Ili osuditi sve, ili ne osuđivati nikoga. Jasno je zbog čega baš Britanija i SAD žele ovaj put do "mirne budućnosti", i jasno je kakvu to budućnost time priželjkuju, ali je nejasno zbog čega su Nemačka i Francuska i dalje toliko uzdržane.

Kad smo već kod istorijskih podsećanja, trebalo bi podsetiti da smo imali iskustva sa tim. Odbacili smo dve rezolucije Informbiroa (to je ona bratska organizacija zbog koje je napravljen Hotel Slavija, kao prvo sedište), iako je tada moćni Sovjetski Savez pretio invazijom sa čitavim Istočnim blokom. Odbacili smo i austrougarski Ultimatum 1914., a i on je bio neka vrsta rezolucije, jer je tamo izrečen stav koji je podrazumevao kao činjenicu da je Srbija kriva za atentat u Sarajevu. Obe rezolucije su odbačene, iako pod pretnjom rata, jer smo tada imali svoj nezavistan put; 1948. nas nije mnogo zanimalo druženje sa Staljinom, a ni 1914. prijateljstvo sa bečkim dvorom i moćnom ''Malom Evropom''. Zbog toga mislim da odluka da li će se izreći oštro protivljenje ovakvoj rezoluciji ili ne, da li će se tražiti pomoć Rusije ili ne, ne zavisi od procene realnih interesa Srbije, nego od procene puta Srbije, od toga da li želimo da budemo deo te ''prijateljske'' Evrope ili ne.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner