Početna strana > Debate > Istina i pomirenje na ex-YU prostorima > Draža kao - još jedna - šarena laža
Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

Draža kao - još jedna - šarena laža

PDF Štampa El. pošta
Nenad Pivaš   
utorak, 26. maj 2015.

Iako naslov zvuči tako, ovo nije tekst u kome imam nameru da se bavim analizom istorijske uloge Dragoljuba Mihailovića, a još manje pokušaj da osporavam ono što teško može biti sporno - sam čin rehabilitacije. Cilj mi dakle nije istorijski već politički i sociološki, a to je analiza toga šta Dražina rehabilitacija, ma šta mislili o njoj i samom Draži, znači danas za naše društvo i ko od toga može imati koristi.

Višedecenijska praksa je pokazala da rehabilitacije kao takve kod nas nikada nisu čisto pravno pitanje niti odluka koju donosi samo ona grana vlasti kojoj je to u nadležnosti. One su uvek bile rezultat volje onih koji su glavni nosioci moći u državi, bilo da formalno obavljaju ulogu predsednika ili premijera. Ko je to danas mislim da je svima jasno.

Za snagu i stabilnost Vučićevog režima bitne su dve tačke. Prva podrazumeva istovremeno udovoljavanje centrima moći na Zapadu i građanima Srbije, uz bitnu napomenu da prvima udovoljava tako što ispunjava njihove naloge a drugima tako što se udvara njihovim srcima. Druga se nadovezuje na onaj deo prve koji se odnosi na građane i podrazumeva stvaranje više različitih lica samog Vučića kako bi se on mogao predstaviti kao pravi izbor za što širi krug ljudi najrazličitijih mogućih stavova i ideologija. Nije važno da li ste suverenista ili verujete da EU nema alternativu, Vučić je pravi izbor za sve i treba ga podržati, u to nas ubeđuju „levi“ i „desni“ režimski analitičari.

Gde je tu u celoj priči rehabilitacija Draže? Svugde. Svaki put kada Vučić pred nekim poklekne ili se sprema da to učini, a proceni se da to može skinuti neki procenat sa rejtinga ubrzo sledi neka koska koja se baca javnosti. Neki put to bude bajka o „paklenim planovima“ ovih i onih, neki put obična afera/trač a neki put i mala doza patriotizma! Sada je u pitanju ovo treće. Kako se ponovo aktivno krenulo sa procesom pune implementacije Briselskog sporazuma (ili čak nečega što prvobitni sporazum i nije podrazumevao!) tj. konačnim uguravanjem Srba u sistem „nezavisnog Kosova“, a počelo sve više da se priča i o potrebi da se menja Ustav, što se jednom delu SNS-ovih glasača možda i ne sviđa, iz šešira se vadi Draža kako bi se Vučić pokazao kao patriota.

I tako umesto da budu zabrinuti zbog novog popuštanja režima suverenistički deo javnosti ima alternativu da se raduje, a to je prijatnije nego nervirati se, naročito ukoliko tako retko imamo razloga da se radujemo nečemu. O Kosovu i Ustavu nećemo ni slušati, a ako nešto uprkos medijskog spinovanja i stigne do naših ušiju, nećemo se mnogo sekirati jer imamo priliku da stavimo šajkače na glavu, kokarde na profilne slike svojih fejsbuk profila i slavimo ispravljanje istorijskih nepravdi i rehabilitaciju Čiče! Kako divno, kakva promena svesti, više se ne bavimo porazima nego pobedama, što nam je još davno preporučio premijer. Ono jes' da su ti porazi konkretni a te „pobede“ apstraktne ali nema veze, naročito ukoliko primećujemo samo ove druge. Oni koji ipak moraju da se ljute na nekoga imaju priliku, tu su im razne NVO koje grme protiv rehabilitacije. Veliko je zadovoljstvo osećati da su „naši“ pobedili a da su „izdajnici“ poraženi, skoro koliko i zadovoljstvo Đepeta koji iz pozadine vuče konce i koga niko ne optužuje da je izdajnik.

No tu nije kraj, u celoj situaciju Vučićev režim ima priliku da se predstavi ne samo kao neko za čijeg mandata je rehabilitovan Draža već i da se svidi i onima kojima se četnici ne sviđaju! Nekima je bilo čudno zašto je SNS i pored masovnosti na svojoj listi držao razne kombi-stranke al izgleda da to još kako ima svoju funkciju. Tako na listi imaju i Vulinov Pokret socijalista, koji osuđuje rehabilitaciju, i SPO Vuka Draškovića koji je pozdravlja. Ovo ide korak dalje tako da i u SNS-u imamo „pluralizam mišljenja“sa Nebojšom Stefanovićem kome baš i nije pravo zbog rehabilitacije[1] i Olivera Antića koji je srećan zbog nje[2]. Ima režim i svoje „četnike“ i svoje „partizane“. A na samom kraju se javlja premijer koji poput Svetog Save miri zavađenu braću i kaže kako: „Ova presuda svakako neće moći da oživi Mihailovića, niti bi ga suprotna načinila više mrtvim nego što jeste. Dosta je bilo srpskih podela i krajnje je vreme da sa tim završimo. Srbija je jedna, naša zajednička otadžbina, jedna za sve nas tako različite, i zato treba zajedno da gledamo u budućnost, a ne da se delimo zbog prošlosti .“[3]

Naravno da je nacionalno pomirenje samo po sebi poželjna i dobra stvar ali mi se čini da se mi „mirimo“ u okviru konsenzusa da Vučić i EU nemaju alternativu. A podela na one koji se protive zapadnim pritiscima i premijeru koji je njihov eksponent, i one kojima to ne smeta ili to ne primećuju, duboko je fundamentalnija od svake podele na četnike i partizane. Da pomirenju, ali onom pomirenju koje bi se dogodilo u okviru srpskog stanovišta i u okviru konsenzusa o potrebi za zajedničkim pružanjem otpora!

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Koliko će po vašem mišljenju trajati vanredno stanje u Srbiji?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner