Početna strana > Debate > Istina i pomirenje na ex-YU prostorima > Da li je, posle Mihailovića, došlo vreme za rehabilitaciju Milana Nedića?
Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

Da li je, posle Mihailovića, došlo vreme za rehabilitaciju Milana Nedića?

PDF Štampa El. pošta
Aleksandar Nedić   
ponedeljak, 18. maj 2015.

Kada je 2006. godine Skupština Republike Srbije usvojila Zakon o rehabilitaciji, mišljenja stručne javnosti bila su podeljena. Želeći da izbegne komplikovanu i sporu (a nekad i zakonom ograničenu) proceduru obnove postupka, zakonodavac se odlučio za rešenja koja se koncentrišu samo na to da li je osuda ili progon bio izvršen iz „ideoloških i političkih razloga“[1]. Tako je težište rehabilitacije sa činjeničnih prebačeno na formalno-pravne aspekte osude.

Progoni su se često vršili van bilo kakve procedure, a ako su i bili sudski ozvaničeni, formalno su bili zbog krivičnih dela predviđenih tadašnjim zakonodavstvom. Ipak, jasno je da je u jednopartijskom sistemu nastalom nakon socijalističke revolucije postojao veliki broj krivičnih dela čisto ideološke prirode. Još izrazitije je bilo tumačenje i ostalih krivičnih dela koja su kriminalizovala sve radnje uperene protiv tek uspostavljene vlasti. Nespojivo sa pravnim principima bilo je i retroaktivno propisivanje kao kažnjivih i radnji koje do tada nisu bile predviđene kao krivična dela, a realizovana su pre donošenja novih propisa.

Postupak za rehabilitaciju velikog broja osuđenih, a posebno generala Mihailovića pokazao je da je sudski sistem postao oruđe političke borbe. Još od prvih dana ustanka 1941. godine Komunistička partija je nastojala da uspostavi svoj paralelan sudski sistem. Tako su organi „partije“ propisivali koja su to kažnjiva dela, a njeni sudovi su sudili „narodnim neprijateljima“ po tim van svake valjane procedure donetim propisima. I nakon završetka rata nastavilo se sa takvom praksom.

Suđenje generalu Mihailoviću i celoj grupi od 24 okrivljenih bilo je od samog starta diskutabilno. I sam sastav grupe koja je obuhvatala političke ličnosti vlade u izbeglištvu na čelu sa Slobodanom Jovanovićem, komandante JVuO na čelu sa generalom Mihailovićem, visoke činovnike Nedićevog aparata na čelu sa Dragijem Jovanovićem i nekoliko priključenih bivših političara, pokazivao je da se tužilaštvo opredelilo za klasičnu staljinističku metodologiju: da sve optužene prikaže kao deo jedinstvene zavereničke grupe i dokazujući krivicu jednih istu prenese i na ostale[2].

Komunistička partija je preko tužilaštva i suda koji je kontrolisala nastojala da u stvari delegitimizuje „staru vlast“ nastavljajući svoju priču sa početka rata da je Kraljevina Jugoslavija nestala u aprilskoj katastrofi i da njeni organi u inostranstvu i zemlji nisu imali legitimitet, za šta im je priča o njihovoj izdaji bila neophodna.

Proces pravne rehabilitacije je okončan. General Mihailović se smatra neosuđivanim i sada je na istoričarima da slobodno i neopterećeno progovore o mestu generala Mihailovića i jedinica pod njegovom komandom u antiokupatorskoj borbi i građanskom ratu. Kakvi će zaključci biti, još ne možemo znati, ali je potpuno izvesno da stara crno-bela slika o ratu na prostoru Kraljevine Jugoslavije iz vremena jednopartijskog monopola ne može opstati.

Za početak se čekaju odgovori na pitanja ko je i zašto ubio Živojina Pavlovića i slikara Mihaila Milovanovića u Užicu 1941. godine? Koliko je ljudi stradalo u „levim skretanjima“? O čemu se razgovaralo sa Nemcima u Zagrebu 1943. godine, ili šta je Broz šaptao na uvo papi u Vatikanu u leto 1944. godine?

Rehabilitacija generala Mihailovića samo je potkrepila rehabilitaciju celog pokreta[3] izvršenu još 2004. godine. Ipak, moramo imati u vidu da nas ova rehabilitacija obavezuje da pažljivo preispitamo sve zločine koje su razne vojne formacije izvršile nad civilima u toku rata. U Drugom svetskom ratu su činjeni zločini čije žrtve od nas očekuju da sa dodatnom odgovornošću sagledamo ko je za njih odgovoran i da se u senku generala Mihailovića ne sklone i stvarni zločinci, kao što sa pravom očekujemo da se iz senke antiokupatorske borbe partizanskog pokreta na svetlost dana izvedu oni koji su u ime tog pokreta i komunističke ideologije počinili teške zločine koji i danas vape za pravdom.

Na optuženičkoj klupi je ipak nedostajala jedna ličnost, general Milan Nedić. On je još odlukom Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača br. 802 od 13. avgusta (a potvrđene 16.11) 1945. godine oglašen ratnim zločincem. Pod „nerazjašnjenim okolnostima“ skočio je kroz prozor istražnog zatvora i, navodno, izvršio samoubistvo. Njegova sudska rehabilitacija bi bila znatno delikatnija, ali ne i neočekivana. Iz „labavog“ obrazloženja u odluci komisije, koja se nije previše trudila da utvrdi njegovu ličnu odgovornost, više je nego očito da je ideološka zaslepljenost sprečila da se njegova krivica pravno kvalifikuje i potkrepi valjanim argumentima. Sa jedne strane, pri stupanju na dužnost se zakleo nemačkim vlastima, njegovi organi su progonili antifašiste oba pokreta i Jevreje, sarađivao je u privrednoj eksploataciji Srbije...

Sa druge strane, ublažio je surovi sistem odmazdi i prihvatio veliki broj izbeglica. Možda premalo za sudsku, ali ipak dovoljno za makar delimičnu moralnu rehabilitaciju. Ukoliko bi se i prihvatilo da je bio žrtva ideološkog i političkog progona (što je nesumnjivo), kako ga rehabilitovati od odluke Jugoslovenske vlade u izbeglištvu koja ga je lišila čina zbog saradnje sa okupatorom? Složen zadatak za pravnike, ali i istoričare.

Ili da ne budemo toliko strogi prema ovom junaku iz Prvog svetskog rata i zlosrećnom predsedniku „Vlade nacionalnog spasa“. Današnja vremena nam pokazuju da je u igri između dve vatre svako odupriranje preko granice vlastitih moći kažnjivo od strane svetskih moćnika (neka je to bila Nemačka, a danas neki drugi). Da li će neki sudovi za nekoliko decenija prosuđivati postupke sadašnje vlasti sa kvalifikacijama izdaja, saradnja, kolaboracija? Još jedan složen zadatak za pravnike, ali i istoričare.


[1] Zakon o rehabilitaciji je objavljen u Službenom listu 33/2006 i stupio je na snagu 25. aprila 2006.godine. Ima samo 9 članova. Već 17.maja 2006. godine Vrhovni sud Srbije se sastao i odredio da se u postupcima rehabilitacije postupa po pravilima vanparničkog postupka i regulisao tehničke aspekte postupka.

[2] U samoj presudi iza naslova Krivi su, piše: „Što su tokom natčovečanske borbe koju su narodi Jugoalvije od 1941 do 1945. godine u odbrani svoje slobode i nezavisnosti i za svoj opstanak vodili protiv hitlerovske Nemačke, fašističke Italije i njihovih satelita, stupili i, za sve vreme rata i neprijateljske okupacije održavali političku i vojnu saradnju sa okupatorom radi zajedničkog ugušivanja opštenarodnog ustanka i podržavanja okupacije kako bi uz pomoć okupatora uspostavili režim protivnarodne diktature i nacionalnog ugnjetavanja te su na taj način u najsudbonosnijem razdoblju istorije naroda Jugoslavije izvršili zločin izdaje naroda i otadžbine.“

[3] Izvršene Zakonom o izmenama i dopunama zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica od 24. decembra 2004. godine.