Зоран Ћирјаковић: Неуспех првог српског селебрити устанка

 Kратак текст о тихом одумирању мита о "5милиона", бизарног споја (случајносрпске) грађанистичке контрареволуције и (српске) националистичке револуције – и улози коју је одиграла "европа", све нестрпљивија вучићева чиерлидерсица

Невоље су кренуле већ са именом. Назив „Стоп крвавим кошуљма“ убио је мањак – крвавих кошуља. Вучић није испунио „оптимистичка“ крваво-кошуљашка очекивања својих непријатеља – који и даље воле да га потцењују. Онда је, из исте потцењивачке склоности, извучено несрећно име „1од5милиона“. Нажалост, стероиди су у политици опаснији него у спорту. Помисли „маса“ да јесте оно што није, и што можда ни не може да постане.

На самом почетку протесте сам назвао Први српски селебрити устанак. Мислим да њихов проблем није вишак успаљених селебритија колико вишак погрешних селебритија, оних који су згађени Србијом и који воле да верују да јако мало деле са народом коме припадају. 

Разумем да су, охрабрени Трамповом победом, и наши селебритији пожелели да се докопају власти, али промакла им је једна важна чињеница. Трампа његови сиромашни и понижени гласачи виде као идеал на неколико релевантних идентитетских и симболичких нивоа. На пример, не само да воли сендвиче више од скоро свега другог, већ воли и да све сија - баш онако како многи од његових осиромашених гласача верују да би се понашали када би постали богати. Трампов патриотски популизам заборављенима и оклеветанима улива наду, чак и онда када председник не чини ништа за њих.

Не може се истовремено бити цоол и херој радничке класе и сиромашних – што је „грађанка“ Хилари Клинтон научила на најболнији начин, а наши данашњи инстант селебрити револуционари и спасиоци, тада заваљени по врачарским ресторанима, превидели.

Они који овде предводе антирежимско „стадо“ – што је појам који је у јавни говор, у несточарском смислу политичких следбеника, увео неко други – далеко су од сендвича. Али бојим се да су, за добро Србије, преблизу Аперол шприцу и сушију, који је један просечни, „примитивни“ српски гласач склон да испљуне већ после првог залогаја. Другим речима, није проблем то што, можда стварно, јесу „културни“, писмени“ и имају добар укус, већ то што, привилеговани и сити, верују да људе треба вредновати и уважавати према њиховој „културности“, „писмености“ и укусу.

На жалост устаника и њихових селебрити вођа, нису им се прикључили селебритији у којима понижени и оклеветани народ може да учита своје аспирације. Кија Коцкар је уз Вучића. Гастоз се бави револуционарним радом, али он је на трагу преко потребног оживљавања сексуалне револуције. Луна и Мики из Купинова су у хипер-реалној Задрузи – која је, таква-каква је, реалнија од света у коме живе цоол, „исправно“ урбани селебритији и у којој (не-грађански) сендвич са паризером има статус деликатеса. На Вучићеву срећу, овакав однос Митровићевог ријалитија и реалности оних који у јавности и на друштвеним мрежама најгласније говоре у име протеста – јако мало говори о импровизованом имагинаријуму у Шимановцима.

Ипак, највећи проблем Првог српског селебрити устанка нису згађени, анти-паризер селебритији.

У посткумановској Србији није могуће спојити националистичке револуционаре и грађанистичке контареволуционаре. Грађанисти – који су сами прогласили ЕУ за свој идеал и врховног арбитра добра и зла – сада одбијају да се суоче са чињеницом да ЕУ и повезани мињони, као што су Норвешка и Швајцарска, сматрају Александра Вучића не толико „другим“ колико, у суштини, јединим „правим“ Ђинђићем. „Европа“ је пресудила да је Вучић данас онај „Ђинђић“ из склеротичне грађанистичке имагинације – једини прави и легитимни „чувар ватре“ 5. октобра.

Наравно, када пишем „Ђинђић“ под наводницима то је зато што мислим на оног лажног, фалсификованог Ђинђића, претвореног у „Другог Србина“, што он никада није био. Дакле, мислим на конотације које су убијеном премијеру и његовој политици после смрти прикачили цинични обожоваоци његовог ковчега, углавном исти они људи који су га клеветали, омаловажавали и вређали до момента када су сазнали да је убијен. Поврх свега – ако на тренутак занемаримо чињеницу да они који су стварно знали Ђинђића тврде да он није имао пријатеље – око Вучића је данас више „Зоранових пријатеља“ него међу вождовима селебрити устанка и вођама опозиције.

Из угла Брисела, Берлина, Лондона, Осла и осталих западних метропола, Вучић је овде највећи и најисправнији од свих „Европљана“, а статус Косова једина за нас релевантна европска вредност, мера свих мера и критеријум свих критеријума. Зато су грађанисти данас контрареволуционари, а националисти револуционари – они који желе да одбаце систем у коме је, ако заборавимо (западну) алергију на Путина, једино важан довољно кооперативан однос према (западној) визији „коначног статуса“ Косова.

Протести представљају скуп рогова у врећи. Случајни Срби, они који се, по правилу, сете да су Срби само када нас треба пљунути или омаловажавати, и Срби који нису инхибирани својом етничком припадношћу, тешко разговарају чак и на дечијим рођенданима. 

При томе, Случајни углавном више мрзе своје националистичке саборце у овом килавом устанку, људе које воле да зову „фашистима“, него Вучића. Њихов бес појачава чињеница да, макар подсвесно, политику „Европе“ доживљавају као издају. Али, уместо да се суоче са реалношћу, они очајнички трагају за затуреним текстићима о протестима у западним медијима и растуће фрустрације искаљују на суверенистичким саборцима и сиротињи, „сендвичарима“ – и тако раде у Вучићеву корист.

Нажалост, бојим се да ће овде суочавање са „Европом“ ићи много теже чак и од „суочавања са Сребреницом“. Верујем да наше грађанисте, првенствено „искорењене“, имагинарне Европљане - упадљиво одвојене од европских реалности и омађијане једном лажном, ушећереном сликом „Европе“, боли изјава норвешког амбасадора. Реч је о земљи коју волимо да зовемо „старим пријатељем“, не само када се сећамо Другог светског рата, али и држави која је, надам се случајно, у амбасади запослила једног од бесрамнијих аутошовиниста са Пешчаника.

„Покушавам да схватим шта тачно уједињује опозицију, и какву алтернативу или алтернативе она нуди. Либералне или конзервативне? Проевропске или антиевропске? Десни или леви популизам?... Влада, такође представља широку коалицију, која понекад може да буде тешка за разумевање због различитих изјава неких министара, али они бар имају програм заснован на војној неутралности, чланству у ЕУ и економским реформама“, изјавила је његова екселенција, верујем не случајно, за провладин Курир.

Ова изјава одлично илуструје да је важна разлика између две фракције антирежимских устаника у томе што само националисти имају рационалан, смислен и остварив циљ – поштовање Устава, који јасно говори о границама и дефинише не толико коначни колико вечни статус Косова. Они Вучића, који одавно не крије да намерава да настави преговоре, с разлогом виде као непријатеља. Мислим и да не гаје много илузије ни о „Европи“ ни о могућности да једног дана постанемо чланица ЕУ.

Насупрот њих, грађанисти не само да не деле косовски циљ националиста, већ њихови кључни лидери, као и немали број присталица, желе немогуће – и (цело) Косово и чланство у ЕУ. Имајући у виду колико је јасан став Брисела, Бона и Вашингтона према независности Косова, свако ко га овде игнорише, а јавно се залаже се за улазак у ЕУ, у најбољем случају је лицимер. О непромењивости граница Србије могу да говоре само они који показују да су спремни да траже упориште у Москви.

При томе, нисам једини ко има разлога да верује да би чак и неки од најгласнијих националиста и косовобранитеља из Савеза за Србију, када би дошли на власт, пре или касније прихватили Вучићев приступ преговорима у вези статуса Косова. Зато се плашим да би се данас чак и сувернистички уоквирена промена претворила у протраћено време, године коју су појели скаквци. 

Нажалост, они националисти у чију доследност и моралност вреди веровати сувише су слаби. Бојим се да и на националистичком крилу протеста доминирају актери чији главни мото није „Косово је Србија“, који су нестрпљиви да дође „наш ред да крадемо“, прилика да и они освоје своје „пашњаке“ на Чубури. Многи од њих изговарају речи које упадљиво подсећају на Вучићеве од пре десетак година. Крије ли се иза неких „догодине у Призрену“ неутажива страст према догодине на Дедињу?

Ту постоји и један други, још озбиљнији проблем. Нисам сигуран да су сви суверенисти свесни да поштовање Устава – што је друго име за „замрзнути конфликт“ – не подразумева „замрзавање“ српског становништва на Косову. Одустајање од преговора, или њихово одуговлачење у недоглед, отворило би врата потпуном етничком чишћењу Срба, уз, бојим се не само прећутну, подршку Запада.

(...)

(nepismenidjavoljiadvokat)