Žerar Šalijan: Epoha dominacije SAD i Evrope je pri kraju

Ostao je daleko iza nas onaj osećaj ravnoteže iz 2003. godine, kada je Vašington smatrao sebe praktično svemoćnim. Raspad Sovjetskog Saveza, širenje NATO i „cvetne revolucije“ – sve se to realizovalo pomoću „meke sile“. Naftovod Baku–Tbilisi–Čejhan trebalo je da doprema Zapadu sirovine, koje su se nalazile pod kontrolom Moskve. Uz pomoć rata u Iraku SAD su računale da će preurediti Bliski Istok po svom ukusu. Ali sve se završilo fijaskom.

Kraj politike obuzdavanja i izolacije Rusije nastupio je 2008. godine, kada je predsednik Gruzije napravio stratešku grešku upustivši se u vojni konflikt sa Moskvom. Ukrajina sada već neće u NATO, dok, bez obzira na ozbiljne teškoće, Rusija ostaje nesporni autoritet na Kavkazu i ostvaruje svoj uticaj u Srednjoj Aziji sve do Kini bliske Kirgizije, u kojoj je Vašingtonu pošlo za rukom da sačuva svoju vojnu bazu.

A onda se na SAD, a potom i na Evropu, obrušila kriza. Ekonomske i finansijske teškoće koje su ih pogodile naglasile su značaj novih zemalja u razvoju (sve se, osim Brazila, nalaze u Aziji), naročito Kine, koja je postala jedan od najvećih svetskih igrača. Ta zemlja, koja je za manje od tri decenije izvršila impresivnu transformaciju po bizmarkovskom modelu, promenila je status quo, koji je dugo određivao isključivo Zapad. Takav skok napred doveo je ljude u težak položaj. Ali, zar zastoj ne košta državu još skuplje? Pročitajte mladog Engelsa „Položaj radničke klase u Engleskoj“, 1845. godine. I ne zaboravite da se tu opisana situacija u najdemokratskijoj i najmoćnijoj evropskoj zemlji tog vremena.

Indija je očigledno pretekla svog večitog takmaca - Pakistan, koji, umesto da se bavi razvojem svoje privrede, već drugu deceniju pokušava da učvrsti svoju „stratešku pozadinu“ u Avganistanu i ostaje kao epicenar regionalne krize. Vašington danas vidi u Indiji značajnog saveznika, koji mu delimično može poslužiti kao protivteža uticaju Kine u Aziji.

Postaje očigledno da se, osim Brazila, zemlje južnoameričkog kontinenta koja uliva ogromne (mada ne uvek opravdane) nade, glavna igra odvija oko evroazijskog kontinenta, ponajviše duž Kaspijskog basena.

Osim toga, ekonomije Kine i Indije, koje napreduju velikom brzinom, i razvijene industrijske zemlje kao što su SAD, Japan i Evropa, kao nikada do sada osećaju potrebu za naftom i gasom i spremne su da se za njih bore.

SAD preživljavaju duboku krizu, čije posledice neće skoro prevladati. Dosta problema pričinjavaju im operacije u Iraku i Avganistanu. Ni jedno pitanje koje je postavljeno posle svrgavanja Sadama Huseina nije do kraja rešeno. Svi razlozi za nastajanje građanskog rata i sada postoje. Ko će biti premijer? Iz koje nestabilne koalicije? Hoće li država biti federalna ili centralizovana? Osim toga, hoće li se kod bagdadskih šiita koji su došli na vlast pojaviti želja da protiv Kurda ujedine arapsko stanovništvo zemlje?

Vojne akcije u Avganistanu danas su sve intenzivnije, bez obzira što se čini da su pregovori u prevazi. Vlada i administracija Hamida Karzaja ostaju kao Ahilova peta na brzinu usvojene nove strategije. Da li je moguće pronaći nekakav prihvatljiv izlaz iz te situacije?

Najsnažnije demokratske države očito nisu kadre da pobede u konfliktu sa malom grupom ljudi (ovde nije reč o masovnom ustanku, kao što je bio slučaj sa Vijetnamom). Treba li podsećati da su za osam godina SAD i NATO izgubili oko 1.700 ljudi, i da se ta brojka javnom mnenju naših zemalja učinila veoma velikom.

Regionalna kriza oko teritorijalnog konflikta između Izraela i Palestine tiče se i Irana sa njegovim nuklearnim programom. Barak Obama je toliko opterećen problemom Irana da jednostavno ne može da pokloni dovoljno pažnje pregovorima izraelske vlade sa palestinskim vlastima. Likud, sa svojim saveznicima, vodi uvijenu politiku očekujući da Obama ode sa političke scene ili da ne bude u stanju da ostvaruje bilo kakav uticaj. Da li je ta strategija logičnija od projekta koji je predložila Cipi Livni o stvaranju palestinske države na zapadnoj obali Jordana? Sumnjivo.

Na Bliskom Istoku veliki uticaj stekla je Turska. U njenoj politici izdvajaju se tri osnovna pravca: Evropska unija, za koju je ona neizbežni energetski koridor; muslimanske zemlje, čijim liderom namerava da postane; i turkojezičke države Srednje Azije, sve do kineske provincije Sinđang. U celini, interesi Turske podudaraju se sa američkim interesima i usmereni su u pravcu ograničavanja uticaja Rusije u Srednjoj Aziji i na Kavkazu.

Koracima od sedam milja napreduje i istočna Azija, region od Indije do Kine, sa stanovništvom od tri i po milijarde ljudi. Naša znanja o njima su oskudna. Da li na primer znate da se samo u Južnoj Koreji proizvodi trećina ukupne svetske trgovačke flote?

Mi sami smo se upetljali u duboke reforme i tavorimo u krizi, dok zemlje u razvoju napreduju zavidnom dinamikom i traže za sebe nova pravila igre. Zadatak koji stoji pred nama u kontekstu promene demografskog balansa svodi se, pre svega, na ekonomiju i tiče se energetike, obrazovanja i istraživanja u oblasti inovacije. SAD su izgleda sposobne da reše taj zadatak zahvaljujući svom umeću da se prilagođavaju toj situaciji. Ali nama upravo toga manjka i mi ne možemo da izađemo na kraj sa teškoćama konzervativnog korporativnog sistema i nezaposlenosti među omladinom.

Sve u svemu, neprikosnovena dominacija Evrope i SAD, koja traje skoro tri veka, bliži se kraju. Ako želimo da sačuvamo svoju konkurentnu sposobnost, moraćemo da se pomirimo sa neophodnošću drastičnih mera i maksimalnog radnog angažovanja. U Nemačkoj su to već shvatili.

(Le Monde)