Жерар Шалијан: Епоха доминације САД и Европе је при крају

Остао је далеко иза нас онај осећај равнотеже из 2003. године, када је Вашингтон сматрао себе практично свемоћним. Распад Совјетског Савеза, ширење НАТО и „цветне револуције“ – све се то реализовало помоћу „меке силе“. Нафтовод Баку–Тбилиси–Чејхан требало је да допрема Западу сировине, које су се налазиле под контролом Москве. Уз помоћ рата у Ираку САД су рачунале да ће преуредити Блиски Исток по свом укусу. Али све се завршило фијаском.

Крај политике обуздавања и изолације Русије наступио је 2008. године, када је председник Грузије направио стратешку грешку упустивши се у војни конфликт са Москвом. Украјина сада већ неће у НАТО, док, без обзира на озбиљне тешкоће, Русија остаје неспорни ауторитет на Кавказу и остварује свој утицај у Средњој Азији све до Кини блиске Киргизије, у којој је Вашингтону пошло за руком да сачува своју војну базу.

А онда се на САД, а потом и на Европу, обрушила криза. Економске и финансијске тешкоће које су их погодиле нагласиле су значај нових земаља у развоју (све се, осим Бразила, налазе у Азији), нарочито Кине, која је постала један од највећих светских играча. Та земља, која је за мање од три деценије извршила импресивну трансформацију по бизмарковском моделу, променила је статус qуо, који је дуго одређивао искључиво Запад. Такав скок напред довео је људе у тежак положај. Али, зар застој не кошта државу још скупље? Прочитајте младог Енгелса „Положај радничке класе у Енглеској“, 1845. године. И не заборавите да се ту описана ситуација у најдемократскијој и најмоћнијој европској земљи тог времена.

Индија је очигледно претекла свог вечитог такмаца - Пакистан, који, уместо да се бави развојем своје привреде, већ другу деценију покушава да учврсти своју „стратешку позадину“ у Авганистану и остаје као епиценар регионалне кризе. Вашингтон данас види у Индији значајног савезника, који му делимично може послужити као противтежа утицају Кине у Азији.

Постаје очигледно да се, осим Бразила, земље јужноамеричког континента која улива огромне (мада не увек оправдане) наде, главна игра одвија око евроазијског континента, понајвише дуж Каспијског басена.

Осим тога, економије Кине и Индије, које напредују великом брзином, и развијене индустријске земље као што су САД, Јапан и Европа, као никада до сада осећају потребу за нафтом и гасом и спремне су да се за њих боре.

САД преживљавају дубоку кризу, чије последице неће скоро превладати. Доста проблема причињавају им операције у Ираку и Авганистану. Ни једно питање које је постављено после свргавања Садама Хусеина није до краја решено. Сви разлози за настајање грађанског рата и сада постоје. Ко ће бити премијер? Из које нестабилне коалиције? Хоће ли држава бити федерална или централизована? Осим тога, хоће ли се код багдадских шиита који су дошли на власт појавити жеља да против Курда уједине арапско становништво земље?

Војне акције у Авганистану данас су све интензивније, без обзира што се чини да су преговори у превази. Влада и администрација Хамида Карзаја остају као Ахилова пета на брзину усвојене нове стратегије. Да ли је могуће пронаћи некакав прихватљив излаз из те ситуације?

Најснажније демократске државе очито нису кадре да победе у конфликту са малом групом људи (овде није реч о масовном устанку, као што је био случај са Вијетнамом). Треба ли подсећати да су за осам година САД и НАТО изгубили око 1.700 људи, и да се та бројка јавном мнењу наших земаља учинила веома великом.

Регионална криза око територијалног конфликта између Израела и Палестине тиче се и Ирана са његовим нуклеарним програмом. Барак Обама је толико оптерећен проблемом Ирана да једноставно не може да поклони довољно пажње преговорима израелске владе са палестинским властима. Ликуд, са својим савезницима, води увијену политику очекујући да Обама оде са политичке сцене или да не буде у стању да остварује било какав утицај. Да ли је та стратегија логичнија од пројекта који је предложила Ципи Ливни о стварању палестинске државе на западној обали Јордана? Сумњиво.

На Блиском Истоку велики утицај стекла је Турска. У њеној политици издвајају се три основна правца: Европска унија, за коју је она неизбежни енергетски коридор; муслиманске земље, чијим лидером намерава да постане; и туркојезичке државе Средње Азије, све до кинеске провинције Синђанг. У целини, интереси Турске подударају се са америчким интересима и усмерени су у правцу ограничавања утицаја Русије у Средњој Азији и на Кавказу.

Корацима од седам миља напредује и источна Азија, регион од Индије до Кине, са становништвом од три и по милијарде људи. Наша знања о њима су оскудна. Да ли на пример знате да се само у Јужној Кореји производи трећина укупне светске трговачке флоте?

Ми сами смо се упетљали у дубоке реформе и таворимо у кризи, док земље у развоју напредују завидном динамиком и траже за себе нова правила игре. Задатак који стоји пред нама у контексту промене демографског баланса своди се, пре свега, на економију и тиче се енергетике, образовања и истраживања у области иновације. САД су изгледа способне да реше тај задатак захваљујући свом умећу да се прилагођавају тој ситуацији. Али нама управо тога мањка и ми не можемо да изађемо на крај са тешкоћама конзервативног корпоративног система и незапослености међу омладином.

Све у свему, неприкосновена доминација Европе и САД, која траје скоро три века, ближи се крају. Ако желимо да сачувамо своју конкурентну способност, мораћемо да се помиримо са неопходношћу драстичних мера и максималног радног ангажовања. У Немачкој су то већ схватили.

(Le Monde)