Željko Cvijanović: Za šta je srpski krupni kapital sačuvao poslednju paru?

Za rušenje Borisa!

Milošević je ugrozio krupni kapital svojim registrom koji je glasio – što više nacionalne politike, to manje para. Ali danas ih jednako ugrožava i Tadićev registar – što manje nacionalne politike, to manje para

Ako čitate novine, pomislićete da srpska vlast ima problem sa zapadnim svetom. Ako uključite mozak, razumećete da ima problem sa Srbijom. Naravno, i to je ono što Tadića danas više nego ijednog srpskog postoktobarskog vladara čini sličnim Miloševiću, uz to što su obojica, kao poražavajuće finale dva sistema, padali rušeći sa sobom ceo poredak jer su nemilice trošili i kompromitovali samu supstancu tog poretka.

Zato je Miloševićevim odlaskom nestao jedan model vladavine i zato je on sam za budućnost proizveo politički diskontinuitet, koji su provodili njegovi naslednici. Zato će se isto dogoditi i posle Borisa, s tom razlikom što on, po svoj prilici, neće biti fizički poslednji koji će vladati u okvirima tog sistema. Naravno, to narušavanje prirodnog poretka stvari treba pripisati zapadnim silama, koje su provele jednu vrstu političkog inženjeringa obezbeđujući nastavak trajanja ovog sistema, koji se u svojoj zreloj fazi u punom formatu pokazao kao istočnoevropska obojena revolucija. Taj kratkotrajni nastavak sistema će se zvati Toma Nikolić, ali on će u tom sistemu, čiju supstancu su potrošili njegovi prethodnici i koju je konačno potopio Boris, vladati bez onih resursa kojima su oni raspolagali osim varljive izborne podrške birača i još varljivije volje Zapada. 

Ako tim tragom idemo dalje, nije teško objasniti kako su i Sloba i Boris, žestoko trošeći supstancu sistema, protiv sebe na širokom spektru mobilisali i protivnike i zagovornike tog sistema. Zato je Miloševićev sistem pukao pošto su u zonu konsenzusa ušli oni koji mu nisu praštali što je ulazio u ratove i oni koji su ga optuživali što je u njima izgubio. Na isti način Boris danas, u uslovima beznadežne ekonomske i sistemske krize, protiv sebe mobiliše one koji mu ne praštaju zašto se uopšte bori za Kosovo i one koji mu zameraju što njegova borba ne daje uspeh.

Važan resurs vladavine, koji su obojica u svoje vreme lako potrošili, jeste, naravno, krupni kapital. Koliko god da ga je u svoje vreme Milošević stvorio i kontrolisao, krupni kapital bio je jedna od poluga njegovog rušenja. Jer, posle prvobitne akumulacije i zauzimanja pozicija, privatni kapital tražio je perspektivu, koju nije mogao imati sa Slobom, sankcijama i sve manjom kupovnom moći građana. Tako je Milošević svojom politikom krupnom kapitalu nametnuo registar koji bi se mogao predstaviti kao - što više nacionalne politike, to manje kapitala – i zato je bilo logično što su ga tajkuni, koliko god strepeći od onoga što je dolazilo posle, gurnuli niz liticu, naravno, u trenutku kada je već sam počeo da se survava.

Ali to je istorija. Kakve ona uopšte ima veze sa odnosom između Borisa i krupnog kapitala? Ima, jer i u registru koji mu je nametnuo Boris pojavlje se onaj deo sa „manje kapitala“. S tom razlikom što u ovom slučaju puna rečenica glasi – što manje nacionalne politike, to manje kapitala.

DRAKULIĆEV PRIMER

Dakle, kada vam Borisovi žuti kažu kako se bore protiv nečasnih srpskih tajkuna, možete im verovati. S tom razlikom što svaku moralnu dimenziju toj priči oduzima činjenica da je njihova borba protiv tajkuna samo nuspojava njihovog rata protiv srpske privrede i kapitala.

Lep primer tog rata i te pobede – u kojima srpski političari nisu borci, već bedni najamnici - zove se Zoran Drakulić. On je, opterećen dugovima, morao da proda stranim investicionim fondovima dve trećine svoje kompanije East Point. Kad čovek kompaniju proda za dugove, kaže se da je pukao. Ali, ma šta bedni Srbi o njemu mislili i kolikogod se radovali što su i bogati zaplakali, Drakulić među srpskim privrednicima nije važio ni za prodavca magle ni za tipa čiji se kvalitet završavao na tome što se jednom sa pravim ljudima našao na pravom mestu. Dosta sistematičan, oprezan i konzervativan, Drakulić nikada nije bio deo biznis estrade; ulagao je u ozbiljne poslove, pa su se u portfoliju njegove kompanije u jednom trenutku našle valjaonica bakra, najveća trgovačka flota na Dunavu i najveća srpska proizvodnja hleba. A kada pucanje u krizi počne od ljudi poput Drakulića, takva kriza sa sobom ne nosi klicu ozdravljenja, već klicu propasti. Ili, kao što je njegov pad komentarisao jedan privrednik: „Ako je njemu tako, čemu da se nadaju ostali“.

Činjenice kažu da je Drakulić pukao na međunarodnoj dunavskoj floti, koju je kupio pre tri godine. Kada su mu se u tom poslu pojavili problemi, tražio je pomoć države nudeći joj suvlasništvo i pokušavajući da je zainteresuje za strateške prednosti te flote. Proevropska vlada ga je otkačila – kakve veze imaju Dunav i Evropa - i Drakulićeva imperija, u kojoj se proizvodi i najveće parče srpskog hleba, otišla je u većinsko vlasništvo strancima.

Nešto ranije prodata je srpsko-slovenačka kompanija Droga Kolinska, u čijem sastavu je i fabrika konditiora Soko Štark. Kupac je bila hrvatska Atlantik grupa, kompanija nekoliko puta manja od Kolinske, ali, uz pomoć hrvatske države i, kako se čuje, nemačkog kapitala, dovoljno velika da usisa dragulj srpske prehrambene industrije.

Dosadašnje hrvatske kupovine u Srbiji uglavnom su se ograničile na Vojvodinu, posebno na poljoprivredu i prehrambenu industriju, koje ovde, pored energetike, imaju najveći potencijal rasta. Nove najave kazuju kako se Hrvati nisu pokajali budući da Ivica Todorić, najmoćniji tamošnji tajkun, pokazuje interes i za zrenjaninski „Servo Mihalj“ i vrbaški „Karneks“. Kad smo već kod energetike, srpska vlada je započela pregovore sa nemačkim E.ONom, zainteresovanim za srpske vodne potencijale, što će reći stvari o kojima zemlje koje imaju neki plan za budućnost obično ne pregovaraju.

Za to vreme, vlast ne odustaje ni od prodaje Telekoma, bez koga u vodu pada bilo kakva ideja privrednog, naučnog i tehnološkog razvoja. Da bi priča bila cela, vredi pomenuti i najvećeg među srpskim kapitalistima Miroslava Miškovića, koji, takođe pritisnut dugovima, sa jedne strane, grca, a sa druge, u istom stanju drži svoje dobavljače, manje moćne i još nelikvidnije od njega, čime guši ogroman deo srpske prehrambene industrije i poljoprivredne proizvodnje. Zbog toga je i on započeo pregovore sa strancima o prodaji Delte, i, da priča bude masnija, sve to mu se događa uz ozbiljan pritisak srpske države, koja je njegovu slabost ispratila željom da ga počisti iz svake zone uticaja.

ŠTA VLADA MISLI

Vladajući srpski establišment – od političara, preko ekonomista do novinara - nije zabrinut zbog toga: to je logika kapitala, hteli ste strane investicije, evo vam ih. A i ko je terao da se toliko preinvestira taj svet bogataša, koji u Srbiji, izgeda, postoji samo zbog toga da političari ne bi bili najomraženiji.

Haotična srpska tranzicija najviše je ličila na rusku, s tom razlikom što su tamošnji oligarsi prevarili slabu državu i iskoristili ruske prirodne resurse, dok su naši, kao ljudi iz siromašnije zemlje, umesto resursa koristili političke privilegije i novac koji je kontrolisala politička elita. Vođeni brzim uspehom, u drugoj fazi i naši i njihovi su neštedimice uzimali jeftine kredite i, taman kad su počeli da ulaze u opasnu zonu, pojavio se krizni ciklus i većinu ih potopio.

Oligarsi su odlazili kod Putina tražeći pomoć, koju im je ovaj uglavnom pružao. Pomoć se sastojala od toga što bi oligarh rešio deo svojih dugova, i to platio time što je od premijera izlazio sa manje imovine i manje kontrole resursa. Država je za to žrtvovala deo deviznih rezervi, ali je posle svake žrtve imala više kompanija i više resursa pod kontrolom.

Kada su srpski tajkuni dolazili kod Borisa, niti je za njih bilo para niti interesovanja države da za sebe spasi privredne resurse. Naravno, osim za mali broj partijskih tajkuna, kojima su namicani privilegovani krediti, što, naravno, nema nikakve veze sa odnosom države prema privredi, već stranke prema svojim ljudima. Šta će biti sa ostalima? Ništa, otići će strancima, i to za one pare koje iz njihovih džepova može da izbije veoma zadužen čovek kome gori pod nogama. Što će reći za dugove.

Zaključak je da Boris i vlast ne razumeju privredu? Porešno! Kao što su redovno pokazivali mnogo više razumevanja za strani kapital, kome danas obilno plaćaju ulazak u Srbiju, nego za domaći kapital, koga neumorno satanizuju, rekao bih da ovdašnji politički kreatori privredne scene samo računaju kako je prva faza tranzicije privatizacija, a poslednja kolonijalizacija. Šta to znači? Znači da preko srpske privrede kupuju političku milost Zapada; znači da će najvitalniji deo srpske privrede preuzeti stane kompanije; znači da u tome obilno učestvuju domaći političari; znači da to baca u vodu sve naše ideje kako će Srbija, kada se reši ove vlasti i ovog sistema obojene revolucije, moći da se razvija. Neće imati šta da se razvija budući da će svi privredni potencijali na kojima bi se razvoj mogao bazirati biti u rukama stranaca. A njima, po prirodi stvari, naš razvoj nije prioritet i oni će, takođe po prirodi stvari, višak vrednosti iznositi iz zemlje, jednako kao što su je u jeku finansijske krize iznosile iz Srbije strane banke, tako da su građani Srbije obilno finansirali krizu u Austriji i Grčkoj, naravno, uvaljujući sebe u još dublju krizu. Taj slom toliko je dubok da bi svaka kontraakcija u budućnosti koja bi se vodila namerom o dovođenju srpske privrede u stanje da postane težište razvoja zemlje nalagalo toliko radikalna rešenja da se tu prosto nameće neka domaća verzija Uga Čaveza, i ništa manje od toga.

ODGOVOR KAPITALISTA

Kako na to gledaju predstavnici krupnog kapitala u Srbiji? Ako mislite da im se dopada da svoje kompanije predaju strancima za dugove, računajte da su oduševljeni. Ako verujete da se većini njih posle onoga što se dogodilo Drakuliću upalila crvena sijalica, računajte da su mnogi od njih, koliko god da su pukli, ostavili nešto keša za život i još nešto za zaštitu, s tim što je ovaj drugi deo bio do sada korišten defanzivno, a u budućnosti bi mogao i ofanzivno. Šta to znači?

Ako se vratimo u bližu istoriju, setićemo se da je pretežniji deo srpskog krupnog kapitala podržao Borisovu vladu. Nisu oni imali iluzije o Borisovim japijima: koliko god da su oni kao baratali jezikom binisa, to nije stvaralački svet; sve što njih u biznisu zanima jeste distribucija i ispumpavanje para. Ali krupni kapital ih je podržao računajući da će tako kupiti milost zapadnih ambasada, koje su podržavale Borisa. Tako je prijateljsko sedenje američkog ambasadora Kamerona Mantera u „Privredniku“ u prvom trenutku delovalo kao benefit srpskog krupnog kapitala iz podrške Borisovoj vladi.

Dobri odnosi ambasadora i kapitalista nastavljeni su kada su ovi drugi finansirali izvlačenje Tome Nikolića ispod Šešeljevog šinjela, dok su Manter i ekipa oduševljeno pljeskali ručicama držeći to sopstvenim uspehom. Ali onda je došla kriza, koja se pokazala kao dobar razlog da se stvari ubrzaju i pokažu u punom formatu. To će reći da proces prelaska kapitala iz domaćih u strane ruke neće biti nešto što će trajati deceniju ili dve, već mnogo kraće. U prvom trenutku, kada su videli kako se Borisova vlast u krizi indiferentno ponaša prema problemima domaćeg kapitala, privrednici su optužili vladu za nerazumevanje i pomalo punili Tomu preostalim parama. Danas, međutim, oni razumeju da njihov neprijatelj nije Boris, zbog čega ga, naravno, nisu ponovo zavoleli. Ako su još i imali neke dileme, napad Stanka Subotića na Miškovića i Beka jeste bio instruiran iz inostranstva i trebalo je da pokaže kako su srpski privrednici polusvet, gde bismo se svi mi ponovo rodili u mnogo lepšoj Srbji ako bi oni ostali bez svojih kompanija i bilo kakvog uticaja.

PATRIOTSKI FRONT

Danas oni razumeju da su im pravi prirodni neprijatelji zapravo stranci - svet koji je zinuo na njihovu imovinu. A to opet znači da su danas svesni kako će za svoj novac od Tome i njegove buduće vlasti moći da dobiju izvesne usluge i po kilo rakije iz Bajčetine, ali ono gde im pomoć zaista treba - o strancima je reč - Toma će moći koliko i Boris. Šta to znači u političkom smislu?

Znači da, iako se tu ništa neće dogoditi prekosutra, deo onog antikolonijalnog fronta koji će se – držite me za reč - formirati u Srbiji činiće, verovali ili ne, i predstavnici srpskog kapitala. Ne verujete im? Grešite. Ako ne verujete u njihov patriotizam, verujte u njihovu osetljivost za sopstvenu imovinu i nagon za samodržanjem, a te dve svari ih stavljaju na istu stranu i nalažu im isti model ponašanja kao da su deca Obilića. Ako ne verujete da su oni ti koji bi glavu dali za Kosovo, Sandžak i Vojvodinu, u pravu ste, ali verujte njihovoj sebičnosti i inteligenciji, koje im nalažu da se na Kosovu brane i Delta i sva srpska privreda i da je tamo gde su stranci planirali da ode Kosovo planirano da odu i svi resursi srpskog privrednog razvoja. A, ako ste pak pomislili koga će nam oni đavola sad kad su ostali bez para, računajte da je svaki od njih ostavio sa strane nešto keša za miran život i rušenje bar jedne vlade.

Zato je među njima danas više onih koji koji će vam priznati kako su zaradili svoj prvi milion nego onih koji će vam priznati kako će potrošiti poslednji.

(Standard.rs)