Жељко Цвијановић: За шта је српски крупни капитал сачувао последњу пару?

За рушење Бориса!

Милошевић је угрозио крупни капитал својим регистром који је гласио – што више националне политике, то мање пара. Али данас их једнако угрожава и Тадићев регистар – што мање националне политике, то мање пара

Ако читате новине, помислићете да српска власт има проблем са западним светом. Ако укључите мозак, разумећете да има проблем са Србијом. Наравно, и то је оно што Тадића данас више него иједног српског постоктобарског владара чини сличним Милошевићу, уз то што су обојица, као поражавајуће финале два система, падали рушећи са собом цео поредак јер су немилице трошили и компромитовали саму супстанцу тог поретка.

Зато је Милошевићевим одласком нестао један модел владавине и зато је он сам за будућност произвео политички дисконтинуитет, који су проводили његови наследници. Зато ће се исто догодити и после Бориса, с том разликом што он, по свој прилици, неће бити физички последњи који ће владати у оквирима тог система. Наравно, то нарушавање природног поретка ствари треба приписати западним силама, које су провеле једну врсту политичког инжењеринга обезбеђујући наставак трајања овог система, који се у својој зрелој фази у пуном формату показао као источноевропска обојена револуција. Тај краткотрајни наставак система ће се звати Тома Николић, али он ће у том систему, чију супстанцу су потрошили његови претходници и коју је коначно потопио Борис, владати без оних ресурса којима су они располагали осим варљиве изборне подршке бирача и још варљивије воље Запада. 

Ако тим трагом идемо даље, није тешко објаснити како су и Слоба и Борис, жестоко трошећи супстанцу система, против себе на широком спектру мобилисали и противнике и заговорнике тог система. Зато је Милошевићев систем пукао пошто су у зону консензуса ушли они који му нису праштали што је улазио у ратове и они који су га оптуживали што је у њима изгубио. На исти начин Борис данас, у условима безнадежне економске и системске кризе, против себе мобилише оне који му не праштају зашто се уопште бори за Косово и оне који му замерају што његова борба не даје успех.

Важан ресурс владавине, који су обојица у своје време лако потрошили, јесте, наравно, крупни капитал. Колико год да га је у своје време Милошевић створио и контролисао, крупни капитал био је једна од полуга његовог рушења. Јер, после првобитне акумулације и заузимања позиција, приватни капитал тражио је перспективу, коју није могао имати са Слобом, санкцијама и све мањом куповном моћи грађана. Тако је Милошевић својом политиком крупном капиталу наметнуо регистар који би се могао представити као - што више националне политике, то мање капитала – и зато је било логично што су га тајкуни, колико год стрепећи од онога што је долазило после, гурнули низ литицу, наравно, у тренутку када је већ сам почео да се сурвава.

Али то је историја. Какве она уопште има везе са односом између Бориса и крупног капитала? Има, јер и у регистру који му је наметнуо Борис појавље се онај део са „мање капитала“. С том разликом што у овом случају пуна реченица гласи – што мање националне политике, то мање капитала.

ДРАКУЛИЋЕВ ПРИМЕР

Дакле, када вам Борисови жути кажу како се боре против нечасних српских тајкуна, можете им веровати. С том разликом што сваку моралну димензију тој причи одузима чињеница да је њихова борба против тајкуна само нуспојава њиховог рата против српске привреде и капитала.

Леп пример тог рата и те победе – у којима српски политичари нису борци, већ бедни најамници - зове се Зоран Дракулић. Он је, оптерећен дуговима, морао да прода страним инвестиционим фондовима две трећине своје компаније Еаст Поинт. Кад човек компанију прода за дугове, каже се да је пукао. Али, ма шта бедни Срби о њему мислили и коликогод се радовали што су и богати заплакали, Дракулић међу српским привредницима није важио ни за продавца магле ни за типа чији се квалитет завршавао на томе што се једном са правим људима нашао на правом месту. Доста систематичан, опрезан и конзервативан, Дракулић никада није био део бизнис естраде; улагао је у озбиљне послове, па су се у портфолију његове компаније у једном тренутку нашле ваљаоница бакра, највећа трговачка флота на Дунаву и највећа српска производња хлеба. А када пуцање у кризи почне од људи попут Дракулића, таква криза са собом не носи клицу оздрављења, већ клицу пропасти. Или, као што је његов пад коментарисао један привредник: „Ако је њему тако, чему да се надају остали“.

Чињенице кажу да је Дракулић пукао на међународној дунавској флоти, коју је купио пре три године. Када су му се у том послу појавили проблеми, тражио је помоћ државе нудећи јој сувласништво и покушавајући да је заинтересује за стратешке предности те флоте. Проевропска влада га је откачила – какве везе имају Дунав и Европа - и Дракулићева империја, у којој се производи и највеће парче српског хлеба, отишла је у већинско власништво странцима.

Нешто раније продата је српско-словеначка компанија Дрога Колинска, у чијем саставу је и фабрика кондитиора Соко Штарк. Купац је била хрватска Атлантик група, компанија неколико пута мања од Колинске, али, уз помоћ хрватске државе и, како се чује, немачког капитала, довољно велика да усиса драгуљ српске прехрамбене индустрије.

Досадашње хрватске куповине у Србији углавном су се ограничиле на Војводину, посебно на пољопривреду и прехрамбену индустрију, које овде, поред енергетике, имају највећи потенцијал раста. Нове најаве казују како се Хрвати нису покајали будући да Ивица Тодорић, најмоћнији тамошњи тајкун, показује интерес и за зрењанински „Серво Михаљ“ и врбашки „Карнекс“. Кад смо већ код енергетике, српска влада је започела преговоре са немачким E.ONom, заинтересованим за српске водне потенцијале, што ће рећи ствари о којима земље које имају неки план за будућност обично не преговарају.

За то време, власт не одустаје ни од продаје Телекома, без кога у воду пада било каква идеја привредног, научног и технолошког развоја. Да би прича била цела, вреди поменути и највећег међу српским капиталистима Мирослава Мишковића, који, такође притиснут дуговима, са једне стране, грца, а са друге, у истом стању држи своје добављаче, мање моћне и још неликвидније од њега, чиме гуши огроман део српске прехрамбене индустрије и пољопривредне производње. Због тога је и он започео преговоре са странцима о продаји Делте, и, да прича буде маснија, све то му се догађа уз озбиљан притисак српске државе, која је његову слабост испратила жељом да га почисти из сваке зоне утицаја.

ШТА ВЛАДА МИСЛИ

Владајући српски естаблишмент – од политичара, преко економиста до новинара - није забринут због тога: то је логика капитала, хтели сте стране инвестиције, ево вам их. А и ко је терао да се толико преинвестира тај свет богаташа, који у Србији, изгеда, постоји само због тога да политичари не би били најомраженији.

Хаотична српска транзиција највише је личила на руску, с том разликом што су тамошњи олигарси преварили слабу државу и искористили руске природне ресурсе, док су наши, као људи из сиромашније земље, уместо ресурса користили политичке привилегије и новац који је контролисала политичка елита. Вођени брзим успехом, у другој фази и наши и њихови су нештедимице узимали јефтине кредите и, таман кад су почели да улазе у опасну зону, појавио се кризни циклус и већину их потопио.

Олигарси су одлазили код Путина тражећи помоћ, коју им је овај углавном пружао. Помоћ се састојала од тога што би олигарх решио део својих дугова, и то платио тиме што је од премијера излазио са мање имовине и мање контроле ресурса. Држава је за то жртвовала део девизних резерви, али је после сваке жртве имала више компанија и више ресурса под контролом.

Када су српски тајкуни долазили код Бориса, нити је за њих било пара нити интересовања државе да за себе спаси привредне ресурсе. Наравно, осим за мали број партијских тајкуна, којима су намицани привилеговани кредити, што, наравно, нема никакве везе са односом државе према привреди, већ странке према својим људима. Шта ће бити са осталима? Ништа, отићи ће странцима, и то за оне паре које из њихових џепова може да избије веома задужен човек коме гори под ногама. Што ће рећи за дугове.

Закључак је да Борис и власт не разумеју привреду? Порешно! Као што су редовно показивали много више разумевања за страни капитал, коме данас обилно плаћају улазак у Србију, него за домаћи капитал, кога неуморно сатанизују, рекао бих да овдашњи политички креатори привредне сцене само рачунају како је прва фаза транзиције приватизација, а последња колонијализација. Шта то значи? Значи да преко српске привреде купују политичку милост Запада; значи да ће највиталнији део српске привреде преузети стане компаније; значи да у томе обилно учествују домаћи политичари; значи да то баца у воду све наше идеје како ће Србија, када се реши ове власти и овог система обојене револуције, моћи да се развија. Неће имати шта да се развија будући да ће сви привредни потенцијали на којима би се развој могао базирати бити у рукама странаца. А њима, по природи ствари, наш развој није приоритет и они ће, такође по природи ствари, вишак вредности износити из земље, једнако као што су је у јеку финансијске кризе износиле из Србије стране банке, тако да су грађани Србије обилно финансирали кризу у Аустрији и Грчкој, наравно, уваљујући себе у још дубљу кризу. Тај слом толико је дубок да би свака контраакција у будућности која би се водила намером о довођењу српске привреде у стање да постане тежиште развоја земље налагало толико радикална решења да се ту просто намеће нека домаћа верзија Уга Чавеза, и ништа мање од тога.

ОДГОВОР КАПИТАЛИСТА

Како на то гледају представници крупног капитала у Србији? Ако мислите да им се допада да своје компаније предају странцима за дугове, рачунајте да су одушевљени. Ако верујете да се већини њих после онога што се догодило Дракулићу упалила црвена сијалица, рачунајте да су многи од њих, колико год да су пукли, оставили нешто кеша за живот и још нешто за заштиту, с тим што је овај други део био до сада кориштен дефанзивно, а у будућности би могао и офанзивно. Шта то значи?

Ако се вратимо у ближу историју, сетићемо се да је претежнији део српског крупног капитала подржао Борисову владу. Нису они имали илузије о Борисовим јапијима: колико год да су они као баратали језиком биниса, то није стваралачки свет; све што њих у бизнису занима јесте дистрибуција и испумпавање пара. Али крупни капитал их је подржао рачунајући да ће тако купити милост западних амбасада, које су подржавале Бориса. Тако је пријатељско седење америчког амбасадора Камерона Мантера у „Привреднику“ у првом тренутку деловало као бенефит српског крупног капитала из подршке Борисовој влади.

Добри односи амбасадора и капиталиста настављени су када су ови други финансирали извлачење Томе Николића испод Шешељевог шињела, док су Мантер и екипа одушевљено пљескали ручицама држећи то сопственим успехом. Али онда је дошла криза, која се показала као добар разлог да се ствари убрзају и покажу у пуном формату. То ће рећи да процес преласка капитала из домаћих у стране руке неће бити нешто што ће трајати деценију или две, већ много краће. У првом тренутку, када су видели како се Борисова власт у кризи индиферентно понаша према проблемима домаћег капитала, привредници су оптужили владу за неразумевање и помало пунили Тому преосталим парама. Данас, међутим, они разумеју да њихов непријатељ није Борис, због чега га, наравно, нису поново заволели. Ако су још и имали неке дилеме, напад Станка Суботића на Мишковића и Бека јесте био инструиран из иностранства и требало је да покаже како су српски привредници полусвет, где бисмо се сви ми поново родили у много лепшој Србји ако би они остали без својих компанија и било каквог утицаја.

ПАТРИОТСКИ ФРОНТ

Данас они разумеју да су им прави природни непријатељи заправо странци - свет који је зинуо на њихову имовину. А то опет значи да су данас свесни како ће за свој новац од Томе и његове будуће власти моћи да добију извесне услуге и по кило ракије из Бајчетине, али оно где им помоћ заиста треба - о странцима је реч - Тома ће моћи колико и Борис. Шта то значи у политичком смислу?

Значи да, иако се ту ништа неће догодити прекосутра, део оног антиколонијалног фронта који ће се – држите ме за реч - формирати у Србији чиниће, веровали или не, и представници српског капитала. Не верујете им? Грешите. Ако не верујете у њихов патриотизам, верујте у њихову осетљивост за сопствену имовину и нагон за самодржањем, а те две свари их стављају на исту страну и налажу им исти модел понашања као да су деца Обилића. Ако не верујете да су они ти који би главу дали за Косово, Санџак и Војводину, у праву сте, али верујте њиховој себичности и интелигенцији, које им налажу да се на Косову бране и Делта и сва српска привреда и да је тамо где су странци планирали да оде Косово планирано да оду и сви ресурси српског привредног развоја. А, ако сте пак помислили кога ће нам они ђавола сад кад су остали без пара, рачунајте да је сваки од њих оставио са стране нешто кеша за миран живот и рушење бар једне владе.

Зато је међу њима данас више оних који који ће вам признати како су зарадили свој први милион него оних који ће вам признати како ће потрошити последњи.

(Standard.rs)