Жељко Цвијановић: Домет једне полемике или зашто више није срамота говорити о патриотизму

Теза да Европска унија не рачуна са Србијом озбиљна је, рекао бих, заблуда овдашњих евроскептика, која их као полазна теза води до даљих још озбиљнијих грешака и неке врсте инстинктивног патриотизма, часног али бескорисног. Упркос тешким проблемима са којима је суочена, ЕУ ће преживети гледано на средњи рок и, као таква, она жели Србију у својим редовома. Проблем је, међутим, што у тој доброј вољи има најмање пет тешких амандмана. Хајде онда да видимо тог ђавола у детаљима.

НОВА ПРАВИЛА Прво, после експлозије проширења из 2004. године и каснијег пријема Бугарске и Румуније, па онда после конституционалне, а затим финансијске и системске кризе, механизам придружења у Бриселу није само пооштрен него је и на путу суштинских промена. Грубо речено, ЕУ је одустала од тога да нове чланове прима за своје паре, овај пут улазак ће бити много више самофинансирајући. Та промена очитује се у сталном понављању европских званичника да више нема гледања кроз прсте кандидатима и да се услови морају испунити до краја.

Наравно, те новости негативно се рефлектују и на пријем Хрватске, које је за Брисел готова ствар, а могу само да претпоставим колико ће све то оптеретити пријем Србије, земље чија је и ближа и даља историја толико напуњена садржајима које ЕУ једноставно не жели у својој кући, па и моментима оног источног негативног патриотизма, ако хоћете. Тај неписани услов можда је главни аргумент оних који Србији из Брисела поручују да се у најбољем развоју догађаја чланству не нада пре 2022/23. године.

СТАБИЛИЗАЦИЈА И СЛАБЉЕЊЕ Друго, вреди поновити да ЕУ, пре икаквог размишљања о прикључењу Западног Балкана, жели стабилизацију региона. Наравно, под стабилизацијом се не подразумева да Тадић и хрватски председник Иво Јосиповић постану најбољи другари, да Харис Силајџић дође у Београд и са собом поведе кући ратног злочинца Илију Шимића или да Тадић и Хашим Тачи почну да негују добросуседске односе. То су само манифестације, међутим, суштина стабилизације, како је виде у Бриселу, јесте нека врста Прокрустове постеље за Србе широм региона. Наиме, пре уласка у ЕУ Србија не сме да буде у стању да на било који начин угрози своје суседе.

То, поред осталог, значи минимизацију утицаја Београда на Косову, то значи прекидање чврстих политичких веза Београда и Бањалуке и унитаризацију Босне и Херцеговине. То што је Тадић – показале су нам Истанбулска декларација и његова капитулација у Генералној скупштини УН – спреман да то учини, Брисел чини срећним, али не и сасвим задовољним. Унији није потребна Србија која није заинтересована за утицај у Бањалуци, Приштини и Подгорици, потребна је Србија која нема снаге за тај утицај. Сигурно је сигурно. Пошто је Србији данас још увек преостало нешто ресурса да тај утицај може да има, неопходно је да буде још слабија, још сиротија и, ако треба, још мања. То што је, ако је веровати немачком ратном изасланику за Балкан Херману Нојбахеру, на исти начин миран регион видео Хитлер („на Балкану не сме бити један народ сувише моћан и свестан своје политичке мисије и историјске улоге“), можда је и мало више од пуке коинциденције, тим пре што су и Брисел и Берлин мислили на Србе.

То ће рећи да је џаба Тадићу да се заклиње како никад неће употребити силу да би одбранио Косово. Ради се о томе да он не може да је употреби, чак и кад би хтео, и то не само на Косову већ и у Рашкој, Војводини, нигде. Речју, Србија која је у стању да води сопствену политику има заувек да нестане са лица земље. Утолико пре што је она једина земља у региону са тим потенцијалом и тим историјским наслеђем.

КОСОВО АУТ Треће, кад год да уђе у Унију, у следећој деценији или оној тамо, Србија мора да се одрекне Косова одмах. То значи – а сада пажљиво прочитајте нови српски предлог резолуције – како има заувек да престане српска борба за своју покрајину зато што та борба, посебно када је измештена из оквира западног света и ЕУ, поред осталог, има тенденцију међународног јачања Србије.

Зато је српска прича у Међународном суду правде и Генералној скупштини УН толико нервирала САД и ЕУ, чак и онда када су побеђивали. Једна мала урушена земља запретила је да постане, ако не јак, а оно експониран борац за принцип међународног права о неповредивости граница. Мало је превише. После те могућности српске дипломатије и улога који је сама Србија нехотично подигла, данас је Бриселу и Вашингтону веома важно да њено одустајање од Косова буде пример за све како се кају земље које своју правду супротстављају сили Империје.

Зато српска промена резолуције није губитак Косова, то је губитак Србије, њеног статуса унутар оног дела света где реч слобода још нешто значи. То је коначан губитак њене способности да води иоле самосталну политику и било какав преокрет на том пољу од сада је могућ само озбиљним дисконтинуитетом у односу на оно што данас представља сломљени Борис Тадић. Сам чин признања Косова, који данас Бриселу није неопходан, ће свакако уследити као последњи корак пре уласка Србије у ЕУ, али он по себи неће ни бити толико значајан колико је значајно данашње одустајање Београда од борбе за Косово.

НАТО VS. РУСИ Четврто, ни улазак Србије у НАТО за сада није нешто што би морало да се догоди прекосутра, али чврста сарадња са Алијансом - то мора одмах. Неколико важних корака у том правцу већ је направљено: Србија је део натовског Партнерства за мир; сарадња са НАТО одвија се преко Министарства одбране, коме су САД омогућиле зараду од продаје српског оружја марионетским проамеричким владама широм света; НАТО је преко својих локалних партијских, медијских и тхинк-тханк мрежа у снажној кампањи унутар српске јавности.

Важнија од свега тога је, међутим, чињеница да је за протеклих десет година Српска војска толико разбијена и да је њена оперативна моћ толико смањена да је велико питање како би се данас и провела у неком евентуалном регионалном сукобу. Пред таквом војском и таквом политиком у једном тренутку коначан улазак у НАТО ће се појавити не само као сасвим логично решење, којим ће се куповати мировне и безбедносне гаранције за будућност, већ као решење које заиста нема алтернативу на овом свету. Речју, Српска војска биће толико слаба да ће НАТО ипак бити неко решење.

Наравно, ако се ствар директније гледа из угла Империје, постоје три јака интереса за улазак Србије у НАТО. Први, тиме се заувек брише историјски аргумент српске непредвидивости, и војне и политичке; друго, сви политички процеси од 2000. до данас тиме ће постати неповратни; и, треће, и можда најважније, Србији се заувек измиче могућност озбиљнијег ослањања на Русију и савеза с њом, што је захтев свих захтева евроатлантизма.

МОЖДА ЕУ И, коначно, пети амандман: шкртост Брисела у обећањима према Београду, која је више него видјива у последње време, није производ одсуства европске жеље да интегрише Србију, него дистанца која произлази из несигурности ЕУ. Унија не зна у каквом ће стању бити у следећој деценији (не бих ставио паре на то да ће се распасти, али бих на то да ће кохезија међу чланицама бити много слабија него данас). Нико, дакле, данас тамо не може да гарантује да ће стање бити такво да ће бити у могућности (и при сврси) да Србију прими, макар јој сутра озваничила кандидатуру. Шта то значи?

Значи да Србија све што је до ње – при томе више мислим на политичке, него на техничке услове – мора да уради одмах, док ће свој пријем у ЕУ имати у следећој деценији, и то под условом да ствари тамо буду у реду. Дакле, када ову математику очистимо од свих сувишних ако, једино сварно обећање које Србија данас може да добије из европских престоница гласи: у ЕУ нећете ући у следећих 10-13 година.

Да ли је то добар деал? Јесте, само уколико не постоји ништа друго на видику. Али сада је ваљда јасно зашто ЕУ за Тадића нема алтернативу. Не због тога што је она за њега Рт добре наде, већ због тога што ће, ако не испуни ових пет амандмана, бити тучен преко своје плаћеничке елите, што ће му од Зукорлића направити Нелсона Менделу, од Пајтића Мила Ђукановића, а од Шутановца Кемал пашу. Зато ЕУ нема алтернативу.

НАСТАВАК ДЕЗИНТЕГРАЦИЈЕ Хајде да, после разматрања ових пет амандмана, оголимо ствари до краја. Шта нам они говоре о европској будућности Србије и у какве је парадоксе доводе? Једноставно: процес остваривања политичких услова за српски улазак у ЕУ јесте даља дезинтеграција земље - и територијално-политичка (Косово), и економска, и идентитеска, и друштвена, и одбрамбена, и верска, и све то уз претњу нових територијалних дезинтеграција (Санџак, Војводина). Опет, ако се Тадић ујутро неким чудом пробуди свестан куда то води његову земљу и његов народ и реши да се томе супротстави, шта ће се догодити тада? Исто дезинтеграција, само још бруталније, још јаче. Дакле, ако нас пратиш, тући ћемо те; ако нас не пратиш, тући ћемо те још јаче. Може ли се лакша дилема поставити пред некога ко нема историјски формат и ко не разуме да се борбе не бирају, него се прихватају.

Али ето и одговора на питање шта ће Срби да раде у међувремену, у следећих 10-15 година. Намењено нам је, дакле, да довршавамо дезинтеграционе процесе, дакако, за своје паре којих немамо. Да, то је Србима намењено, али шта им је суђено. То питање свих питања данас, нажалост, не поставља власт, која је ове недеље суштинским одустајањем од Косова прешла свој Рубикон; то није питање које поставља системски ток српских странака, које су одреда (осим радикала и ДСС) пожуривале Тадића да своју тачку са које нема повратка пређе одлучније и тиме раскрсти са свима на глобусу који Србију подржавају; то питање не поставља ни медијска ни интелектуална елита, која је толико огрезла у издаји националних и државних интереса да ће питање њихове лустрације у једној ослобођеној Србији имати више смисла него икада у последњих сто година. Јер сви су они свесни онога што раде, зар би се те кукавице иначе толико огорчено бориле за изгон из јавног живота свих оних који имају минимум грађанске храбрости да поставе та једноставна и неодложна питања.

СИСТЕМ И МАРГИНА А тамо где о таквим питањима нема расправе унутар система, тамо где је нестао сваки додир између система и маргине, сваким даном све веће и све несрећније, тамо се расправа о стварима као што је патриотизам води унутар маргине. О чему се конкретно ради? Далеко од тога да бих потписао све оно што тврде „видовданци“, иако њихов урлик захтева и пажњу и поштовање, као што не бих отписао ни све аргументе којима се служе Вукадиновић и Антонић, али сама та расправа по важности надилази све што је у њој изречено.

Идемо редом: и Ђинђић, и Коштуница, и Тадић, сваки у своје време, имали су и своје прилике и своје идеје да изнутра, из власти, воде борбу против захтева које је пред њих ставила Империја. Не бих рекао да су се сви понашали једнако, али су сви изгубили. Тадићев пораз, међутим, донео је један нови квалитет. Наиме, Ђинђићева побуна против Запада оставила га је без живота, али та побуна и његова смрт су Коштуници отвориле шансу да покуша поново. Иако закаснела, Коштуничина тврдоћа према Империји у последњим месецима његове владе отворила је шансе Тадићу. Зато једном делу националне интелигенције (ни мени, уосталом) није било тешко да поверује како Тадић има прилику да уради нешто што двојица његових претходника нису.

Али десило се шта се десило и само је Тадић остао тај који никоме после себе није отворио шансу. Само он је искључио сваку могућност за свог наследника на власти да се Империји супротстави изнутра. Зато данас није важно хоће ли Србијом владати Тома Николић или Карађорђе, зато је данашњи доживљај Николића унутар националне интелигенције, која нема наду у њега, можда мање производ његовог карактера, а више односа на сцени којима се прилагођава и које му оставља његов претходник.

Ако је заувек мртва идеја да ће се супротстављање даљем урушавању Србије догодити у власти, која је дошла вољом ЕУ и САД – а свака је дошла (и) тако после Петог октобра – то је круцијалан моменат који налаже нове односе на сцени и ново понашање. Какво?

Једноставно, када нас цео системски део елите почне уверавати како је Тадић са ЕУ направио частан комприомис као раван с равним, тада ће велика друштвена маргина постати још већа и тада ће – посебно је важно – између маргине и система бити најјача демаркација откада ико од нас памти српско друштво. Ту бодљикаву жицу, наравно, поставио је систем, и нема никакве сумње да ће под тим притиском и због сопственог опортунизма део људи са маргине прећи на територију система, као што верујем у доброј вољи како ће понеко из система, ношен савешћу, одабрати маргину.

МИ И ОНИ Наравно, трење између маргине и система постојало је и у Ђинђићево и Коштуничино време, али та маргина је, прво, била тања, и, друго, била је мотивисана углавном националним разлозима, али не истовремено и социјалним као данас. Само национално и само социјално незадовољство нису довољни да маргину учине ни виталном ни борбеном. Али заједно – а Тадићева власт не само да је истовремено покренула снажно национално и социјално незадовољство него их је довела и у непосредну везу – то може да буде озбиљна ствар и озбиљан окидач промена на средњи рок.

Зато је полемика „Видовдан“-НСПМ истакла захтев да је данас, први пут после Петог октобра, немогуће бити и у систему и на маргини, и то није само захтев који је постављен пред Антонића и Вукадиновића. Када, суочени са озбиљном националном дезинтеграцијом, у којој учествују странци и огромна системска пета колона, знамо да је та дезинтеграција питање које ће пред нама стајати најмање следећу деценију и по, тада је сасвим логично да без комплекса и релативизација поново говоримо о патриотизму, тада је сасвим нормално да патриотизам третирамо као вредност, а не као интимно осећање, и тада је једино нормално, бар док систем не уђе у завршну фазу, да нико од нас не може бити и тамо и овамо, већ или тамо или овамо.

Речју, притиснута, понижена и још натерана да настави све своје процесе дезинтеграције, Тадићева Србија, попут Милошевићеве, постаје земља једног питања. А када се лепеза друштвених питања сужава и фокусира у једно, тада постојимо ми и они, наши и њихови. И то је чињеница са којим морају да рачунају сви – од политичких странака до последњег међу нама који верује да његова глава може да произведе неку мисао.

(Нови Стандард)