Željko Cvijanović: Domet jedne polemike ili zašto više nije sramota govoriti o patriotizmu

Teza da Evropska unija ne računa sa Srbijom ozbiljna je, rekao bih, zabluda ovdašnjih evroskeptika, koja ih kao polazna teza vodi do daljih još ozbiljnijih grešaka i neke vrste instinktivnog patriotizma, časnog ali beskorisnog. Uprkos teškim problemima sa kojima je suočena, EU će preživeti gledano na srednji rok i, kao takva, ona želi Srbiju u svojim redovoma. Problem je, međutim, što u toj dobroj volji ima najmanje pet teških amandmana. Hajde onda da vidimo tog đavola u detaljima.

NOVA PRAVILA Prvo, posle eksplozije proširenja iz 2004. godine i kasnijeg prijema Bugarske i Rumunije, pa onda posle konstitucionalne, a zatim finansijske i sistemske krize, mehanizam pridruženja u Briselu nije samo pooštren nego je i na putu suštinskih promena. Grubo rečeno, EU je odustala od toga da nove članove prima za svoje pare, ovaj put ulazak će biti mnogo više samofinansirajući. Ta promena očituje se u stalnom ponavljanju evropskih zvaničnika da više nema gledanja kroz prste kandidatima i da se uslovi moraju ispuniti do kraja.

Naravno, te novosti negativno se reflektuju i na prijem Hrvatske, koje je za Brisel gotova stvar, a mogu samo da pretpostavim koliko će sve to opteretiti prijem Srbije, zemlje čija je i bliža i dalja istorija toliko napunjena sadržajima koje EU jednostavno ne želi u svojoj kući, pa i momentima onog istočnog negativnog patriotizma, ako hoćete. Taj nepisani uslov možda je glavni argument onih koji Srbiji iz Brisela poručuju da se u najboljem razvoju događaja članstvu ne nada pre 2022/23. godine.

STABILIZACIJA I SLABLjENjE Drugo, vredi ponoviti da EU, pre ikakvog razmišljanja o priključenju Zapadnog Balkana, želi stabilizaciju regiona. Naravno, pod stabilizacijom se ne podrazumeva da Tadić i hrvatski predsednik Ivo Josipović postanu najbolji drugari, da Haris Silajdžić dođe u Beograd i sa sobom povede kući ratnog zločinca Iliju Šimića ili da Tadić i Hašim Tači počnu da neguju dobrosusedske odnose. To su samo manifestacije, međutim, suština stabilizacije, kako je vide u Briselu, jeste neka vrsta Prokrustove postelje za Srbe širom regiona. Naime, pre ulaska u EU Srbija ne sme da bude u stanju da na bilo koji način ugrozi svoje susede.

To, pored ostalog, znači minimizaciju uticaja Beograda na Kosovu, to znači prekidanje čvrstih političkih veza Beograda i Banjaluke i unitarizaciju Bosne i Hercegovine. To što je Tadić – pokazale su nam Istanbulska deklaracija i njegova kapitulacija u Generalnoj skupštini UN – spreman da to učini, Brisel čini srećnim, ali ne i sasvim zadovoljnim. Uniji nije potrebna Srbija koja nije zainteresovana za uticaj u Banjaluci, Prištini i Podgorici, potrebna je Srbija koja nema snage za taj uticaj. Sigurno je sigurno. Pošto je Srbiji danas još uvek preostalo nešto resursa da taj uticaj može da ima, neophodno je da bude još slabija, još sirotija i, ako treba, još manja. To što je, ako je verovati nemačkom ratnom izaslaniku za Balkan Hermanu Nojbaheru, na isti način miran region video Hitler („na Balkanu ne sme biti jedan narod suviše moćan i svestan svoje političke misije i istorijske uloge“), možda je i malo više od puke koincidencije, tim pre što su i Brisel i Berlin mislili na Srbe.

To će reći da je džaba Tadiću da se zaklinje kako nikad neće upotrebiti silu da bi odbranio Kosovo. Radi se o tome da on ne može da je upotrebi, čak i kad bi hteo, i to ne samo na Kosovu već i u Raškoj, Vojvodini, nigde. Rečju, Srbija koja je u stanju da vodi sopstvenu politiku ima zauvek da nestane sa lica zemlje. Utoliko pre što je ona jedina zemlja u regionu sa tim potencijalom i tim istorijskim nasleđem.

KOSOVO AUT Treće, kad god da uđe u Uniju, u sledećoj deceniji ili onoj tamo, Srbija mora da se odrekne Kosova odmah. To znači – a sada pažljivo pročitajte novi srpski predlog rezolucije – kako ima zauvek da prestane srpska borba za svoju pokrajinu zato što ta borba, posebno kada je izmeštena iz okvira zapadnog sveta i EU, pored ostalog, ima tendenciju međunarodnog jačanja Srbije.

Zato je srpska priča u Međunarodnom sudu pravde i Generalnoj skupštini UN toliko nervirala SAD i EU, čak i onda kada su pobeđivali. Jedna mala urušena zemlja zapretila je da postane, ako ne jak, a ono eksponiran borac za princip međunarodnog prava o nepovredivosti granica. Malo je previše. Posle te mogućnosti srpske diplomatije i uloga koji je sama Srbija nehotično podigla, danas je Briselu i Vašingtonu veoma važno da njeno odustajanje od Kosova bude primer za sve kako se kaju zemlje koje svoju pravdu suprotstavljaju sili Imperije.

Zato srpska promena rezolucije nije gubitak Kosova, to je gubitak Srbije, njenog statusa unutar onog dela sveta gde reč sloboda još nešto znači. To je konačan gubitak njene sposobnosti da vodi iole samostalnu politiku i bilo kakav preokret na tom polju od sada je moguć samo ozbiljnim diskontinuitetom u odnosu na ono što danas predstavlja slomljeni Boris Tadić. Sam čin priznanja Kosova, koji danas Briselu nije neophodan, će svakako uslediti kao poslednji korak pre ulaska Srbije u EU, ali on po sebi neće ni biti toliko značajan koliko je značajno današnje odustajanje Beograda od borbe za Kosovo.

NATO VS. RUSI Četvrto, ni ulazak Srbije u NATO za sada nije nešto što bi moralo da se dogodi prekosutra, ali čvrsta saradnja sa Alijansom - to mora odmah. Nekoliko važnih koraka u tom pravcu već je napravljeno: Srbija je deo natovskog Partnerstva za mir; saradnja sa NATO odvija se preko Ministarstva odbrane, kome su SAD omogućile zaradu od prodaje srpskog oružja marionetskim proameričkim vladama širom sveta; NATO je preko svojih lokalnih partijskih, medijskih i think-thank mreža u snažnoj kampanji unutar srpske javnosti.

Važnija od svega toga je, međutim, činjenica da je za proteklih deset godina Srpska vojska toliko razbijena i da je njena operativna moć toliko smanjena da je veliko pitanje kako bi se danas i provela u nekom eventualnom regionalnom sukobu. Pred takvom vojskom i takvom politikom u jednom trenutku konačan ulazak u NATO će se pojaviti ne samo kao sasvim logično rešenje, kojim će se kupovati mirovne i bezbednosne garancije za budućnost, već kao rešenje koje zaista nema alternativu na ovom svetu. Rečju, Srpska vojska biće toliko slaba da će NATO ipak biti neko rešenje.

Naravno, ako se stvar direktnije gleda iz ugla Imperije, postoje tri jaka interesa za ulazak Srbije u NATO. Prvi, time se zauvek briše istorijski argument srpske nepredvidivosti, i vojne i političke; drugo, svi politički procesi od 2000. do danas time će postati nepovratni; i, treće, i možda najvažnije, Srbiji se zauvek izmiče mogućnost ozbiljnijeg oslanjanja na Rusiju i saveza s njom, što je zahtev svih zahteva evroatlantizma.

MOŽDA EU I, konačno, peti amandman: škrtost Brisela u obećanjima prema Beogradu, koja je više nego vidjiva u poslednje vreme, nije proizvod odsustva evropske želje da integriše Srbiju, nego distanca koja proizlazi iz nesigurnosti EU. Unija ne zna u kakvom će stanju biti u sledećoj deceniji (ne bih stavio pare na to da će se raspasti, ali bih na to da će kohezija među članicama biti mnogo slabija nego danas). Niko, dakle, danas tamo ne može da garantuje da će stanje biti takvo da će biti u mogućnosti (i pri svrsi) da Srbiju primi, makar joj sutra ozvaničila kandidaturu. Šta to znači?

Znači da Srbija sve što je do nje – pri tome više mislim na političke, nego na tehničke uslove – mora da uradi odmah, dok će svoj prijem u EU imati u sledećoj deceniji, i to pod uslovom da stvari tamo budu u redu. Dakle, kada ovu matematiku očistimo od svih suvišnih ako, jedino svarno obećanje koje Srbija danas može da dobije iz evropskih prestonica glasi: u EU nećete ući u sledećih 10-13 godina.

Da li je to dobar deal? Jeste, samo ukoliko ne postoji ništa drugo na vidiku. Ali sada je valjda jasno zašto EU za Tadića nema alternativu. Ne zbog toga što je ona za njega Rt dobre nade, već zbog toga što će, ako ne ispuni ovih pet amandmana, biti tučen preko svoje plaćeničke elite, što će mu od Zukorlića napraviti Nelsona Mendelu, od Pajtića Mila Đukanovića, a od Šutanovca Kemal pašu. Zato EU nema alternativu.

NASTAVAK DEZINTEGRACIJE Hajde da, posle razmatranja ovih pet amandmana, ogolimo stvari do kraja. Šta nam oni govore o evropskoj budućnosti Srbije i u kakve je paradokse dovode? Jednostavno: proces ostvarivanja političkih uslova za srpski ulazak u EU jeste dalja dezintegracija zemlje - i teritorijalno-politička (Kosovo), i ekonomska, i identiteska, i društvena, i odbrambena, i verska, i sve to uz pretnju novih teritorijalnih dezintegracija (Sandžak, Vojvodina). Opet, ako se Tadić ujutro nekim čudom probudi svestan kuda to vodi njegovu zemlju i njegov narod i reši da se tome suprotstavi, šta će se dogoditi tada? Isto dezintegracija, samo još brutalnije, još jače. Dakle, ako nas pratiš, tući ćemo te; ako nas ne pratiš, tući ćemo te još jače. Može li se lakša dilema postaviti pred nekoga ko nema istorijski format i ko ne razume da se borbe ne biraju, nego se prihvataju.

Ali eto i odgovora na pitanje šta će Srbi da rade u međuvremenu, u sledećih 10-15 godina. Namenjeno nam je, dakle, da dovršavamo dezintegracione procese, dakako, za svoje pare kojih nemamo. Da, to je Srbima namenjeno, ali šta im je suđeno. To pitanje svih pitanja danas, nažalost, ne postavlja vlast, koja je ove nedelje suštinskim odustajanjem od Kosova prešla svoj Rubikon; to nije pitanje koje postavlja sistemski tok srpskih stranaka, koje su odreda (osim radikala i DSS) požurivale Tadića da svoju tačku sa koje nema povratka pređe odlučnije i time raskrsti sa svima na globusu koji Srbiju podržavaju; to pitanje ne postavlja ni medijska ni intelektualna elita, koja je toliko ogrezla u izdaji nacionalnih i državnih interesa da će pitanje njihove lustracije u jednoj oslobođenoj Srbiji imati više smisla nego ikada u poslednjih sto godina. Jer svi su oni svesni onoga što rade, zar bi se te kukavice inače toliko ogorčeno borile za izgon iz javnog života svih onih koji imaju minimum građanske hrabrosti da postave ta jednostavna i neodložna pitanja.

SISTEM I MARGINA A tamo gde o takvim pitanjima nema rasprave unutar sistema, tamo gde je nestao svaki dodir između sistema i margine, svakim danom sve veće i sve nesrećnije, tamo se rasprava o stvarima kao što je patriotizam vodi unutar margine. O čemu se konkretno radi? Daleko od toga da bih potpisao sve ono što tvrde „vidovdanci“, iako njihov urlik zahteva i pažnju i poštovanje, kao što ne bih otpisao ni sve argumente kojima se služe Vukadinović i Antonić, ali sama ta rasprava po važnosti nadilazi sve što je u njoj izrečeno.

Idemo redom: i Đinđić, i Koštunica, i Tadić, svaki u svoje vreme, imali su i svoje prilike i svoje ideje da iznutra, iz vlasti, vode borbu protiv zahteva koje je pred njih stavila Imperija. Ne bih rekao da su se svi ponašali jednako, ali su svi izgubili. Tadićev poraz, međutim, doneo je jedan novi kvalitet. Naime, Đinđićeva pobuna protiv Zapada ostavila ga je bez života, ali ta pobuna i njegova smrt su Koštunici otvorile šansu da pokuša ponovo. Iako zakasnela, Koštuničina tvrdoća prema Imperiji u poslednjim mesecima njegove vlade otvorila je šanse Tadiću. Zato jednom delu nacionalne inteligencije (ni meni, uostalom) nije bilo teško da poveruje kako Tadić ima priliku da uradi nešto što dvojica njegovih prethodnika nisu.

Ali desilo se šta se desilo i samo je Tadić ostao taj koji nikome posle sebe nije otvorio šansu. Samo on je isključio svaku mogućnost za svog naslednika na vlasti da se Imperiji suprotstavi iznutra. Zato danas nije važno hoće li Srbijom vladati Toma Nikolić ili Karađorđe, zato je današnji doživljaj Nikolića unutar nacionalne inteligencije, koja nema nadu u njega, možda manje proizvod njegovog karaktera, a više odnosa na sceni kojima se prilagođava i koje mu ostavlja njegov prethodnik.

Ako je zauvek mrtva ideja da će se suprotstavljanje daljem urušavanju Srbije dogoditi u vlasti, koja je došla voljom EU i SAD – a svaka je došla (i) tako posle Petog oktobra – to je krucijalan momenat koji nalaže nove odnose na sceni i novo ponašanje. Kakvo?

Jednostavno, kada nas ceo sistemski deo elite počne uveravati kako je Tadić sa EU napravio častan kompriomis kao ravan s ravnim, tada će velika društvena margina postati još veća i tada će – posebno je važno – između margine i sistema biti najjača demarkacija otkada iko od nas pamti srpsko društvo. Tu bodljikavu žicu, naravno, postavio je sistem, i nema nikakve sumnje da će pod tim pritiskom i zbog sopstvenog oportunizma deo ljudi sa margine preći na teritoriju sistema, kao što verujem u dobroj volji kako će poneko iz sistema, nošen savešću, odabrati marginu.

MI I ONI Naravno, trenje između margine i sistema postojalo je i u Đinđićevo i Koštuničino vreme, ali ta margina je, prvo, bila tanja, i, drugo, bila je motivisana uglavnom nacionalnim razlozima, ali ne istovremeno i socijalnim kao danas. Samo nacionalno i samo socijalno nezadovoljstvo nisu dovoljni da marginu učine ni vitalnom ni borbenom. Ali zajedno – a Tadićeva vlast ne samo da je istovremeno pokrenula snažno nacionalno i socijalno nezadovoljstvo nego ih je dovela i u neposrednu vezu – to može da bude ozbiljna stvar i ozbiljan okidač promena na srednji rok.

Zato je polemika „Vidovdan“-NSPM istakla zahtev da je danas, prvi put posle Petog oktobra, nemoguće biti i u sistemu i na margini, i to nije samo zahtev koji je postavljen pred Antonića i Vukadinovića. Kada, suočeni sa ozbiljnom nacionalnom dezintegracijom, u kojoj učestvuju stranci i ogromna sistemska peta kolona, znamo da je ta dezintegracija pitanje koje će pred nama stajati najmanje sledeću deceniju i po, tada je sasvim logično da bez kompleksa i relativizacija ponovo govorimo o patriotizmu, tada je sasvim normalno da patriotizam tretiramo kao vrednost, a ne kao intimno osećanje, i tada je jedino normalno, bar dok sistem ne uđe u završnu fazu, da niko od nas ne može biti i tamo i ovamo, već ili tamo ili ovamo.

Rečju, pritisnuta, ponižena i još naterana da nastavi sve svoje procese dezintegracije, Tadićeva Srbija, poput Miloševićeve, postaje zemlja jednog pitanja. A kada se lepeza društvenih pitanja sužava i fokusira u jedno, tada postojimo mi i oni, naši i njihovi. I to je činjenica sa kojim moraju da računaju svi – od političkih stranaka do poslednjeg među nama koji veruje da njegova glava može da proizvede neku misao.

(Novi Standard)