Тјери Мејсан: Убиство Моамера Гадафија: линчовање и лажи

У четвртак, 20. октобра 2011. године, око 13,30 по Гриничу, либијски „прелазни национални савет“ објавио је вест о смрти Моамера Гадафија. Прва информација, мада противуречна, усмеравала је мисли ка томе да је колона аутомобила, која је покушала да напусти опкољени Сирт, била блокирана и делимично уништена бомбардовањем НАТО-а. Они који су преживели су покушавали да се сакрију у канализационим цевима. А Гадафија, рањеног, ухватили су борци бригаде „Тигар“ из племена Мисрата, који су га линчовали.

Тело вође Велике Арапске Социјалистичке Џамахирије није остављено у његовом родном граду Сирту или превезено у Триполи, већ је послато као трофеј тог племена у истоимени град. Некада раније Гадафи је проклео то племе тако што му је пожелео да стигне одакле је и дошло, тј. до Истамбула или Тел-Авива (алудирајући на његово порекло – турски Јевреји, који су се преобратили у ислам).

Талас унапред припремљених коментара које су атланска средства за масовно информисање моментално проширила сатанизовао је Гадафија, како би се одмах пажња одвукла од варварског начина на који је он убијен. НАТО је поздравио смрт свог непријатеља као знак завршетка операције „Уједињени заштитник“ и тако недвосмислено потврдио да операција од самог почетка није за циљ имала извршење Резолуције Савета безбедности ОУН 1973, већ је била усмерена на смену политичког режима Либије и ликвидацију њеног лидера.

Осим тога, линчовање Моамера Гадафија је открило намере НАТО да Гадафија не преда Међународном кривичном суду, који и тако не би био у стању да Гадафија окриви за злочине против човечности, баш као што је то било и са трибуналом за бившу Југославију који ни после две године процеса није успео да докаже кривицу Слободана Милошевића.

У потоку прљавштине коју су атланска средства за масовно информисање ширила како би замутила сећања на Гадафија, понављају се једне исте измишљотине којима њихови  новинари само демонстрирају очигледност да уопште не поседују чињенице које би могле да послуже за тужбу против Гадафија.

На пример, присећају се предмета о нападу на дискотеку La Belleу Берлину (5.04.1986, троје погинулих) који је у своје време Реганова администрација искористила као предлог за бомбардовање Гадафијеве палате и убиство његове ћерке (14.04.1986, најмање 50 погинулих). У своје време немачки тужилац Детлев Мехлис (онај исти који се двадесет година касније бавио глуматањем у предмету убиства Рафика Ел-Харирија) се, како би окривио либијског дипломату и његовог помагача Мохамеда Амаирија, ослонио на тврдње неког Мусхада Етера. А заборављају да је немачка телевизија ZDF доцније објавила да је Мусхад Етер лажни сведок и агент ЦИА, а Мохамед Амаири, који је бацио бомбу – Агент Мосада.[1]

Или, да се присетимо предмета о терористичком нападу изнад шкотског града Локербија (21.12.1988. године, када је погинуло 270 људи). Иследници су на основу сведочења малтешког трговца који је продао пар панталона, који се такође налазио у пронађеном коферу, констатовали ко је власник кофера са бомбом и сатним механизмом. Шкотска полиција је тада окривила два либијска агента (Абделбазет Али Мохмад Ал Меграхи и Ал Амин Халифа Фхимах), а Савет безбедности ОУН је гласао за санкције против Либије. У резултату, да би скинула санкције, Либија је морала да се сложи са екстрадицијом два њена агента (први је кажњен на доживотни затвор, други је ослобођен) и да плати 2,7 милијарди долара породицама погинулих, без обзира на сталне тврдње да Либија није ни у чему, ни на који начин имала везе са тим терористичким актом. И ту су заборавили да је у августу 2005. године један од руководилаца шкотског истражног тима изјавио да је окидач успореног дејства (главни доказ) поставио агент ЦИА. Експерт, који је за суд анализирао тај механизам, признао је да га је он лично и направио, а затим га је ЦИА убацила у кофер Либијаца. А малтешки  трговац је признао да је за лажно сведочење добио два милиона долара. Шкотске власти су хтеле да обнове процес, али до тога није дошло због изузетно лошег здравственог стања Абделбазет Али Мохмада Ал Меграхија.

Садашња кампања дезинформисања садржи и нападе на начин живота покојника, који се описује као живот у раскоши и постојање енормних износа на сакривеним рачунима. У ствари – сви који су били уз Гадафија, или који су једноставно боравили у његовој кући или резиденцији после бомбардовања НАТО, могу да потврде да је живео у скромном окружењу, врло далеко од раскоши каква је окруживала, на пример, оног бившег либијског министра за планирање Махмуда Џибрила. Нико од оних који већ много месеци теже да пронађу „сакривено благо“ Моамера Гадафија ништа не успевају да нађу. Сви већи замрзнути  износи на рачунима су заиста припадали либијској држави, а не њеном вођи  […].

Да, и наравно, атланска средства за масовно информисање се не сећају критике Гадафија, коју су организатори антиимперијалистичког отпора формулисали против њега. Ради се о његовим компромисима са Израелом. Што се мене тиче, лично могу да потврдим да је све до борби за Триполи Гадафи преговарао са израелским емисарима, надајући се да ће успети да купи помоћ Тел-Авива. Моја је дужност да посведочим да ме, без обзира на моју критику међународне политике либијског лидера, Моамер Гадафи удостојио свог поверења и замолио да помогнем његовој земљи тако, да она добије своја права у ОУН[2] што је, признаћете, врло далеко од понашања једног тиранина.

Данас западна средства за јавно информисање покушавају да натерају да се забораве прави успеси убијеног либијског вође: свргавање марионетске монархије коју су довели Англо-саксонци, уклањање страних армија из земље, национализација нафтне индустрије, највећи на свету иригациони пројекат  - изградња „Рукотворне реке“,[3] прерасподела нафтне ренте (тиме је Гадафи најсиромашнији на свету народ учинио  најбогатијим у Африци), великодушно гостопримство палестинским избеглицама и помоћ која нигде у свету нема преседана, а коју је Моамер Гадафи слао као помоћ земљама трећег света (либијска помоћ за развој је превазилазила укупну помоћ свих земаља Г20)…

Гадафијево убиство неће у међународним плановима ништа променити. Најважнији догађај је био пад Триполија који је заузет захваљујући бомбардовању НАТО-а – без имало двоумљења – најтежем ратном злочину у новом веку. Много недеља које су претходиле паду Триполија, огромна већина Либијаца је без прекида учествовала у манифестацијама подршке Гадафију, усмереним против снага НАТО-а. Сада је земља разрушена, а њом управљају марионете из „прелазног националног савета“.

Смрт Вође ће да има јако дуг трауматски ефекат на либијско племенско друштво. Пошто је постигао свој циљ – уништење Гадафија – НАТО је уништио и оличење принципа ауторитета. Биће потребне године крвавог насиља пре него што новог вођу признају удружења племена или пре него се успе са заменом племенског система неким другим моделом социјалне организације. Зато – убиство Моамера Гадафија отвара период иракизације или сомализације Либије.

Скраћени превод са француског: Ирина Лебедева

Извор: Le lynchage de Mouammar Kadhafi, parThierryMeyssan, Réseau Voltaire, 20 octobre 2011

(Фонд стратешке културе)