Tjeri Mejsan: Ubistvo Moamera Gadafija: linčovanje i laži

U četvrtak, 20. oktobra 2011. godine, oko 13,30 po Griniču, libijski „prelazni nacionalni savet“ objavio je vest o smrti Moamera Gadafija. Prva informacija, mada protivurečna, usmeravala je misli ka tome da je kolona automobila, koja je pokušala da napusti opkoljeni Sirt, bila blokirana i delimično uništena bombardovanjem NATO-a. Oni koji su preživeli su pokušavali da se sakriju u kanalizacionim cevima. A Gadafija, ranjenog, uhvatili su borci brigade „Tigar“ iz plemena Misrata, koji su ga linčovali.

Telo vođe Velike Arapske Socijalističke DŽamahirije nije ostavljeno u njegovom rodnom gradu Sirtu ili prevezeno u Tripoli, već je poslato kao trofej tog plemena u istoimeni grad. Nekada ranije Gadafi je prokleo to pleme tako što mu je poželeo da stigne odakle je i došlo, tj. do Istambula ili Tel-Aviva (aludirajući na njegovo poreklo – turski Jevreji, koji su se preobratili u islam).

Talas unapred pripremljenih komentara koje su atlanska sredstva za masovno informisanje momentalno proširila satanizovao je Gadafija, kako bi se odmah pažnja odvukla od varvarskog načina na koji je on ubijen. NATO je pozdravio smrt svog neprijatelja kao znak završetka operacije „Ujedinjeni zaštitnik“ i tako nedvosmisleno potvrdio da operacija od samog početka nije za cilj imala izvršenje Rezolucije Saveta bezbednosti OUN 1973, već je bila usmerena na smenu političkog režima Libije i likvidaciju njenog lidera.

Osim toga, linčovanje Moamera Gadafija je otkrilo namere NATO da Gadafija ne preda Međunarodnom krivičnom sudu, koji i tako ne bi bio u stanju da Gadafija okrivi za zločine protiv čovečnosti, baš kao što je to bilo i sa tribunalom za bivšu Jugoslaviju koji ni posle dve godine procesa nije uspeo da dokaže krivicu Slobodana Miloševića.

U potoku prljavštine koju su atlanska sredstva za masovno informisanje širila kako bi zamutila sećanja na Gadafija, ponavljaju se jedne iste izmišljotine kojima njihovi  novinari samo demonstriraju očiglednost da uopšte ne poseduju činjenice koje bi mogle da posluže za tužbu protiv Gadafija.

Na primer, prisećaju se predmeta o napadu na diskoteku La Belleu Berlinu (5.04.1986, troje poginulih) koji je u svoje vreme Reganova administracija iskoristila kao predlog za bombardovanje Gadafijeve palate i ubistvo njegove ćerke (14.04.1986, najmanje 50 poginulih). U svoje vreme nemački tužilac Detlev Mehlis (onaj isti koji se dvadeset godina kasnije bavio glumatanjem u predmetu ubistva Rafika El-Haririja) se, kako bi okrivio libijskog diplomatu i njegovog pomagača Mohameda Amairija, oslonio na tvrdnje nekog Mushada Etera. A zaboravljaju da je nemačka televizija ZDF docnije objavila da je Mushad Eter lažni svedok i agent CIA, a Mohamed Amairi, koji je bacio bombu – Agent Mosada.[1]

Ili, da se prisetimo predmeta o terorističkom napadu iznad škotskog grada Lokerbija (21.12.1988. godine, kada je poginulo 270 ljudi). Islednici su na osnovu svedočenja malteškog trgovca koji je prodao par pantalona, koji se takođe nalazio u pronađenom koferu, konstatovali ko je vlasnik kofera sa bombom i satnim mehanizmom. Škotska policija je tada okrivila dva libijska agenta (Abdelbazet Ali Mohmad Al Megrahi i Al Amin Halifa Fhimah), a Savet bezbednosti OUN je glasao za sankcije protiv Libije. U rezultatu, da bi skinula sankcije, Libija je morala da se složi sa ekstradicijom dva njena agenta (prvi je kažnjen na doživotni zatvor, drugi je oslobođen) i da plati 2,7 milijardi dolara porodicama poginulih, bez obzira na stalne tvrdnje da Libija nije ni u čemu, ni na koji način imala veze sa tim terorističkim aktom. I tu su zaboravili da je u avgustu 2005. godine jedan od rukovodilaca škotskog istražnog tima izjavio da je okidač usporenog dejstva (glavni dokaz) postavio agent CIA. Ekspert, koji je za sud analizirao taj mehanizam, priznao je da ga je on lično i napravio, a zatim ga je CIA ubacila u kofer Libijaca. A malteški  trgovac je priznao da je za lažno svedočenje dobio dva miliona dolara. Škotske vlasti su htele da obnove proces, ali do toga nije došlo zbog izuzetno lošeg zdravstvenog stanja Abdelbazet Ali Mohmada Al Megrahija.

Sadašnja kampanja dezinformisanja sadrži i napade na način života pokojnika, koji se opisuje kao život u raskoši i postojanje enormnih iznosa na sakrivenim računima. U stvari – svi koji su bili uz Gadafija, ili koji su jednostavno boravili u njegovoj kući ili rezidenciji posle bombardovanja NATO, mogu da potvrde da je živeo u skromnom okruženju, vrlo daleko od raskoši kakva je okruživala, na primer, onog bivšeg libijskog ministra za planiranje Mahmuda DŽibrila. Niko od onih koji već mnogo meseci teže da pronađu „sakriveno blago“ Moamera Gadafija ništa ne uspevaju da nađu. Svi veći zamrznuti  iznosi na računima su zaista pripadali libijskoj državi, a ne njenom vođi  […].

Da, i naravno, atlanska sredstva za masovno informisanje se ne sećaju kritike Gadafija, koju su organizatori antiimperijalističkog otpora formulisali protiv njega. Radi se o njegovim kompromisima sa Izraelom. Što se mene tiče, lično mogu da potvrdim da je sve do borbi za Tripoli Gadafi pregovarao sa izraelskim emisarima, nadajući se da će uspeti da kupi pomoć Tel-Aviva. Moja je dužnost da posvedočim da me, bez obzira na moju kritiku međunarodne politike libijskog lidera, Moamer Gadafi udostojio svog poverenja i zamolio da pomognem njegovoj zemlji tako, da ona dobije svoja prava u OUN[2] što je, priznaćete, vrlo daleko od ponašanja jednog tiranina.

Danas zapadna sredstva za javno informisanje pokušavaju da nateraju da se zaborave pravi uspesi ubijenog libijskog vođe: svrgavanje marionetske monarhije koju su doveli Anglo-saksonci, uklanjanje stranih armija iz zemlje, nacionalizacija naftne industrije, najveći na svetu irigacioni projekat  - izgradnja „Rukotvorne reke“,[3] preraspodela naftne rente (time je Gadafi najsiromašniji na svetu narod učinio  najbogatijim u Africi), velikodušno gostoprimstvo palestinskim izbeglicama i pomoć koja nigde u svetu nema presedana, a koju je Moamer Gadafi slao kao pomoć zemljama trećeg sveta (libijska pomoć za razvoj je prevazilazila ukupnu pomoć svih zemalja G20)…

Gadafijevo ubistvo neće u međunarodnim planovima ništa promeniti. Najvažniji događaj je bio pad Tripolija koji je zauzet zahvaljujući bombardovanju NATO-a – bez imalo dvoumljenja – najtežem ratnom zločinu u novom veku. Mnogo nedelja koje su prethodile padu Tripolija, ogromna većina Libijaca je bez prekida učestvovala u manifestacijama podrške Gadafiju, usmerenim protiv snaga NATO-a. Sada je zemlja razrušena, a njom upravljaju marionete iz „prelaznog nacionalnog saveta“.

Smrt Vođe će da ima jako dug traumatski efekat na libijsko plemensko društvo. Pošto je postigao svoj cilj – uništenje Gadafija – NATO je uništio i oličenje principa autoriteta. Biće potrebne godine krvavog nasilja pre nego što novog vođu priznaju udruženja plemena ili pre nego se uspe sa zamenom plemenskog sistema nekim drugim modelom socijalne organizacije. Zato – ubistvo Moamera Gadafija otvara period irakizacije ili somalizacije Libije.

Skraćeni prevod sa francuskog: Irina Lebedeva

Izvor: Le lynchage de Mouammar Kadhafi, parThierryMeyssan, Réseau Voltaire, 20 octobre 2011

(Fond strateške kulture)