Тед Гејлен Карпентер: Америчка подршка крадљивцима лешева

Обамина администрација требало би да искористи Мартијев извештај као прилику за детаљну ревизију политике САД у вези са Косовом

Шокантна политика Вашингтона на Косову - подршка крадљивцима лешева

Сазнања која сустижу једна друго доказују да је политика Вашингтона у вези са Косовом од половине 90-их година била тврдоглаво глупава. Последња флека на реверу америчке дипломатије је извештај поднет Савету Европе непосредно пред католички Божић. Он је обелоданио резултате истраге који потврђује гласине које већ дуго колају о томе да је такозвана „Ослободилачка војска Косова" (ОВК) учествовала у кријумчарењу људских органа укључујући убијање српских заробљеника да би им се узели бубрези и остали органи. 

Два аспекта тог извештаја посебно оптужују. Прво, аутор извештаја и главни истражилац је швајцарски парламентарац Дик Марти, веома поштовани борац за људска права. Друго, његов извештај директно именује косовског премијера Хашима Тачија као саучесника у тим злочинима и такође подвлачи његову умешаност у друге криминалне активности укључујући шверц дроге и политички мотивисана убиства.

Тачи, наравно, снажно демантује Мартијев извештај, али људи који су пратили његову каријеру од герилских дана, када је био познат под надимком Змија, сматрају оптужбе више него основаним. 

Ова веома непријатна ситуација би могла да остане локални проблем када САД и њихови НАТО партнери не би имали значајну улогу у двофазном процесу остварења независности Косова од Србије. У првој фази, средином и крајем 90-их, представници Клинтонове администрације, њихови навијачи у америчком Конгресу, затим њихови консултанти, заједница и медији приказивали су сецесионистички рат „ОВК" као снажну мелодраму, у којој су учествовали добри албански "Косовари" и зли српски агресори. 

Најноторнији израз таквог погледа на ситуацију је била тврдња сенатора Џозефа Либермана да САД и терористичка „ОВК" деле заједничке циљеве и вредности. Гротескно поједностављење горких етничких сукоба на крају је довело до НАТО рата из ваздуха против Србије у 1999. години. У њему је убијено више од хиљаду српских цивила, да би на крају НАТО предводио војну окупацију Косова у званичном оквиру Уједињених нација. 

Друга фаза ампутације покрајине од Србије, која је у том тренутку важила за потпуно демократску земљу, била је одлука САД и водећих сила ЕУ да признају косовско једнострано проглашење независности почетком 2008. године. 

Овај корак направљен је упркос снажним критикама Русије и Кине због игнорисања Савета безбедности УН, који је званично био задужен за политику у вези са Косовом. Као што сам и раније писао, арогантно западно игнорисање Савета безбедности УН, чиме је избегнут сигурни руски вето, створило је лош преседан на више нивоа. У то време руски министар иностраних послова је упозорио да логика НАТО сила употребљена у вези са Косовом може да буде употребљена у многим другим случајевима у свету укључујући грузијске сецесионистичке провинције Абхазију и Јужну Осетију. Касније те године, Москва се добро окористила том претњом током свог рата са Грузијом. 

Обамина администрација требало би да искористи Мартијев извештај као прилику за детаљну ревизију политике САД у вези са Косовом. Вашингтон је од почетка био главни заговорник косовске независности, у чему је блиско сарађивао са Тачијем и осталим вођама „ОВК". Исход тога је у најбољем случају био незадовољавајући, а у најгорем - сраман. Једна од првих акција победничке „ОВК" после НАТО интервенције 1999. било је протеривање више од 200 хиљада неалбанаца са Косова - не само Срба него и других етничких мањина. Ово етничко чишћење се догодило наочиглед НАТО, али снаге Алијансе, укључујући САД, нису учиниле ни у то време ни у годинама после тога ништа да то пониште. 

Креатори политике САД и других западних сила настављају да приказују интервенцију на Косову као свој велики успех. Али Косово је економски нефункционалан међународни протекторат са стопом незапослености која прелази 45 одсто. Заиста, тамо законита економија, осим значајне финансијске подршке страних градитеља нације која то још није, једва да постоји. 

За разлику од тога, политичка корупција на Косову је огромна, а држава је постала стециште криминално-мафијашких послова. Мартијев извештај "подиже поклопац" само са једног аспекта одвратне ситуације, која траје више од деценије. 

Владе су традиционално неспремне да признају одговорност за велике грешке у политици. Али САД и њихови главни НАТО партнери морају да признају тако нешто у вези са Косовом. Правећи се да је њихова политика била исправна и успешна, неће учинити да непријатна стварност нестане. 

Превод: Ана Радмиловић

Извор: Национални интерес

(standard.rs)