Ted Gejlen Karpenter: Američka podrška kradljivcima leševa

Obamina administracija trebalo bi da iskoristi Martijev izveštaj kao priliku za detaljnu reviziju politike SAD u vezi sa Kosovom

Šokantna politika Vašingtona na Kosovu - podrška kradljivcima leševa

Saznanja koja sustižu jedna drugo dokazuju da je politika Vašingtona u vezi sa Kosovom od polovine 90-ih godina bila tvrdoglavo glupava. Poslednja fleka na reveru američke diplomatije je izveštaj podnet Savetu Evrope neposredno pred katolički Božić. On je obelodanio rezultate istrage koji potvrđuje glasine koje već dugo kolaju o tome da je takozvana „Oslobodilačka vojska Kosova" (OVK) učestvovala u krijumčarenju ljudskih organa uključujući ubijanje srpskih zarobljenika da bi im se uzeli bubrezi i ostali organi. 

Dva aspekta tog izveštaja posebno optužuju. Prvo, autor izveštaja i glavni istražilac je švajcarski parlamentarac Dik Marti, veoma poštovani borac za ljudska prava. Drugo, njegov izveštaj direktno imenuje kosovskog premijera Hašima Tačija kao saučesnika u tim zločinima i takođe podvlači njegovu umešanost u druge kriminalne aktivnosti uključujući šverc droge i politički motivisana ubistva.

Tači, naravno, snažno demantuje Martijev izveštaj, ali ljudi koji su pratili njegovu karijeru od gerilskih dana, kada je bio poznat pod nadimkom Zmija, smatraju optužbe više nego osnovanim. 

Ova veoma neprijatna situacija bi mogla da ostane lokalni problem kada SAD i njihovi NATO partneri ne bi imali značajnu ulogu u dvofaznom procesu ostvarenja nezavisnosti Kosova od Srbije. U prvoj fazi, sredinom i krajem 90-ih, predstavnici Klintonove administracije, njihovi navijači u američkom Kongresu, zatim njihovi konsultanti, zajednica i mediji prikazivali su secesionistički rat „OVK" kao snažnu melodramu, u kojoj su učestvovali dobri albanski "Kosovari" i zli srpski agresori. 

Najnotorniji izraz takvog pogleda na situaciju je bila tvrdnja senatora DŽozefa Libermana da SAD i teroristička „OVK" dele zajedničke ciljeve i vrednosti. Groteskno pojednostavljenje gorkih etničkih sukoba na kraju je dovelo do NATO rata iz vazduha protiv Srbije u 1999. godini. U njemu je ubijeno više od hiljadu srpskih civila, da bi na kraju NATO predvodio vojnu okupaciju Kosova u zvaničnom okviru Ujedinjenih nacija. 

Druga faza amputacije pokrajine od Srbije, koja je u tom trenutku važila za potpuno demokratsku zemlju, bila je odluka SAD i vodećih sila EU da priznaju kosovsko jednostrano proglašenje nezavisnosti početkom 2008. godine. 

Ovaj korak napravljen je uprkos snažnim kritikama Rusije i Kine zbog ignorisanja Saveta bezbednosti UN, koji je zvanično bio zadužen za politiku u vezi sa Kosovom. Kao što sam i ranije pisao, arogantno zapadno ignorisanje Saveta bezbednosti UN, čime je izbegnut sigurni ruski veto, stvorilo je loš presedan na više nivoa. U to vreme ruski ministar inostranih poslova je upozorio da logika NATO sila upotrebljena u vezi sa Kosovom može da bude upotrebljena u mnogim drugim slučajevima u svetu uključujući gruzijske secesionističke provincije Abhaziju i Južnu Osetiju. Kasnije te godine, Moskva se dobro okoristila tom pretnjom tokom svog rata sa Gruzijom. 

Obamina administracija trebalo bi da iskoristi Martijev izveštaj kao priliku za detaljnu reviziju politike SAD u vezi sa Kosovom. Vašington je od početka bio glavni zagovornik kosovske nezavisnosti, u čemu je blisko sarađivao sa Tačijem i ostalim vođama „OVK". Ishod toga je u najboljem slučaju bio nezadovoljavajući, a u najgorem - sraman. Jedna od prvih akcija pobedničke „OVK" posle NATO intervencije 1999. bilo je proterivanje više od 200 hiljada nealbanaca sa Kosova - ne samo Srba nego i drugih etničkih manjina. Ovo etničko čišćenje se dogodilo naočigled NATO, ali snage Alijanse, uključujući SAD, nisu učinile ni u to vreme ni u godinama posle toga ništa da to ponište. 

Kreatori politike SAD i drugih zapadnih sila nastavljaju da prikazuju intervenciju na Kosovu kao svoj veliki uspeh. Ali Kosovo je ekonomski nefunkcionalan međunarodni protektorat sa stopom nezaposlenosti koja prelazi 45 odsto. Zaista, tamo zakonita ekonomija, osim značajne finansijske podrške stranih graditelja nacije koja to još nije, jedva da postoji. 

Za razliku od toga, politička korupcija na Kosovu je ogromna, a država je postala stecište kriminalno-mafijaških poslova. Martijev izveštaj "podiže poklopac" samo sa jednog aspekta odvratne situacije, koja traje više od decenije. 

Vlade su tradicionalno nespremne da priznaju odgovornost za velike greške u politici. Ali SAD i njihovi glavni NATO partneri moraju da priznaju tako nešto u vezi sa Kosovom. Praveći se da je njihova politika bila ispravna i uspešna, neće učiniti da neprijatna stvarnost nestane. 

Prevod: Ana Radmilović

Izvor: Nacionalni interes

(standard.rs)