Станко Стојиљковић: Хирошима, „марсовци” и Срби

Свет је 6. августа 1945. године закорачио у нуклеарно доба, када су Американци бацили прву атомску бомбу на Хирошиму, а три дана касније и на Нагасаки. Сурова одмазда за мучки напад Јапанаца на Перл Харбор 7. децембра 1941. После прве експлозије влада Јапана је протоколарним ћутањем одбацила ултиматум, након друге је пристала на безусловну предају.

Али злокобним догађајима претходиле су године грозничавих научних истраживања у којима се, према казивању професора др Крунослава Суботића из Института „Винча”, на волшебан начин преплићу догађаји као у најузбудљивијој приповести Агате Кристи. Да ли су у све то били уплетени и Срби?

Иза светла позорнице септембра 1939, Ирена Жолио-Кири и наш Павле Савић обзнанили су да су, бомбардујући уранијум неутронима, уочили зрачења из лантана. Нажалост, нису препознали да је он настао деобом-фисијом уранијума.

Павле Савић без Нобела

Крајем године Ото Хан и Фриц Штрасман су, у поновљеном опиту, добили сличан налаз у виду баријумовог језгра, за шта је први после исправног објашњења 1945. покупио Нобелову награду. Најприжељкиваније научно одличје је Ирени Кири и Павлу Савићу, према речима нобеловца Глена Сиборга, „измакло због папира (научни чланак)”.

Фисиона (пред)игра започела је раније, када је 1933. из Мађарске утекао физичар Лео Силард који је патентирао принцип ланчане реакције. Али принцип без самог открића фисије није значио ништа, једино је привукао позорност научних и обавештајних кругова. Кључни догађаји били су, како објашњава др Крунослав Суботић, неуспели (Кири, Савић) и успели (Хан, Штрасман) огледи.

Други би вероватно доживео судбину првог, да Ото Хан није затражио објашњење од, у Шведску избегле пријатељице Јеврејке Лизе Мајтнер, која је појаву баријума, слично опажању лантана, виспрено протумачила као последицу цепања уранијума (фисија) с позитивним остатком енергије. А све у сагласју с чувеном формулом Алберта Ајнштајна, по којој се успоставља једнакост у претварању масе у енергију, уз додатак у виду неутрона.

„Водећи научници су намах препознали да је могуће остварити принцип Леа Силарда, ланчану реакцију за производњу енергије фисијом уранијума, у мирнодопске или војне сврхе”, наглашава др Крунослав Суботић. „Експерименти пара Кири-Савић и Хан-Штрасман, поновљени у САД, Великој Британији, Француској и Јапану, потврдили су опажене резултате. Одмах су се умешале и тајне службе: институције за израду атомске фисионе бомбе убрзо су никле САД (1939), Немачкој (1939), Великој Британији (1940), СССР-у (1940) и Јапану(1940)”.

Истакнуту улогу у осмишљавању и прављењу атомске бомбе одиграли су избегли мађарски Јевреји, Лео Силард, Еуген Вигнер, Едвард Телер, Јохан вон Нојман и Тодор фон Караман, које су у САД прозвали „марсовцима”.

Лео Силард је смислио, патентирао и до танчина разрадио замисао производње нуклеарне енергије ланчаном реакцијом неутрона са уранијумскиим језгром, а потом наговорио Алберта Ајнштајна (1939) да напише писмо председнику Френклину Рузвелту, на основу којег је покренут „Менхетн пројекат”. А резултат? Први нуклеарни реактор и електронски рачунар, али и атомске бомбе бачене на Хирошиму и Нагасаки.

Еуген Вигнер, потоњи нобеловац, са Енриком Фермијем, италијанским пребегом и нобеловцем, увео је у рад први нуклеарни реактор на свету (Чикаго, 1942). Едвард Телер је осмислио и преточио у дело концепт термонуклеарне бомбе засноване на енергији спајања (фузија) најлакших атомских језгара. Јохан вон Нојман, математички геније, у оквиру „Менхетен пројекта”, замислио је први електронски рачунара (1944). Теодор фон Караман био је један од водећих људи у развоја ракетног наоружања.

Надимак „марсовци” наденули су им америчке колеге, зато што су међусобно разговарали на мађарском језику који остали нису разумели.

Подозриви Лаврентиј Берија

Тајне службе су у међувремену радиле на утврђивању чињеничног стања, с посебном позорношћу на Немачку у којој је откривена фисија. Тадашњи и потоњи нобеловац, Вернер Хајзенберг и Ото Хан, као чистокрвни Немци остали су у својој домовини. Очекивало је да би они могли да отпочну остварење Силардовог принципа, и то се догодило на захтев Адолфа Хитлера. Међутим, погрешно су измерили пресек успоравања неутрона у угљенику, кључног за повећања снаге оружја. Из тих разлога су прешли на тешку воду за успоравање неутрона, што је знатно сложеније, а у томе их је вешто саботирао Нилс Бор.

„Најкрупнија грешка била је што је, због боље надзирања научника, пројекат подељен на три независна дела, а да се синтеза обави посредством тајних служби, што је ишло веома споро”, наставља наш саговорник. У међувремену је пажња усмерена ка другим врстама оружја, посебно фау-15 ракетама. Немачка је, напослетку, саму себе лишила стечене предности.

Ни Совјети нису седели скрштених руку: занимање за атомско оружје побудила су три независна извора обавештавања. Писмо Георгија Фљорова, проналазача спонтане фисије уранијума (1940) у катакомбама московске подземне железнице (због спречавања утицаја природног и космичког зрачења). На основу чињенице да сам уранијум може спонтано произвести неутроне, он је закључио да совјетски непријатељи могу да начине опасно атомско оружје. Писмо Стаљину је упутио преко Лаврентија Берије, који га није проследио верујући да је то научничка машта.

Други извор који се није могао занемарити била је група Кима Филбија из Лондона, која је радила за совјетску обавештајну службу, али је моћни шеф НКВД-а поново посумњао, подозревајући да је је то подметање британских шпијуна.

Коначно се уверио када му је показано писмо супруге, нађено у торбици убијеног немачког официра, у којем она описује своје послове под окриљем Хајзенберговог подухвата.

У међувремену је у САД је увелико текао „Менхетен пројекат”, окупивши најпознатије научнике тога времена: руководио је Роберт Опенхајмер, учествовали су нобеловци Ричард Фејнман, Глен Сиборг, Ханс Бете, Еуген Вигнер, Артур Комптон, Нилс Бор (и његов син Аге), Емилио Сегре, Ернест Лоренс, Луј Алварес, Џејмс Чадвик, Џон Вилер, Едвард Телер, Фон Нојман и Лео Силард. Средиште тајанствених збивања била је Национална лабораторија Лос Аламос.

Прва провера фисионе бомбе снаге 18,6 килотона трунитротолуола изведена је 16. јула 1945. Четири сата после експлозије крстарицом „Индијанополис” одвезена је атомска бомба названа „Мали дечак”, која ће убити 140.000, а последицама радијационих болести изложити 300.000 грађана Хирошиме. Следећа је бачена „Дебељуца” три дана доцније и усмртила 70.000 житеља Нагасакија.

Иза „гвоздене завесе” су исте године (1942) када и „Менхетн пројекат” Совјети, предвођени Игором Курчатовим, Георгијом Фљоровим и младим Андрејом Сахаровим, започели трку да сустигну Амнериканце. У томе им је много помогао Клаус Фукс, комуниста по уверењу, који је утекао из Немачке и прикључио се у америчком нуклеарном програму.

(Политика)