Slobodan Reljić: Dobro jutro, čista Evropo!

(Fond Slobodan Jovanović, 18.12.2010)

Dik Marti zaslužuje naše poštovanje i zahvalnost za napor da gluvima javi ono što mi bezuspešno pokušava godinama. Ali on nije nikakva „ptica rugalica" već samo glasnik koji „dolazi kad treba"

Naši mediji kojima je, kao da izlaze na Madagaskaru, trebao Dik Marti da uzmu kao istinu ono što im unesrećeni sunarodnici s Kosova objašnjavaju godinama, javljaju kako je „Evropa šokirana izveštajem o Tačiju", a i „svet je zgrožen Tačijevim zločinima". Može biti! Ali daleko od toga da bi ovo Evropi bilo prvi put „progleda" pošto se nešto ukazalo i slepima i o čemu, što bi se reklo slikovitim narodnim jezikom, i (evropski) „vrapci na grani pričaju". Jer evropska ljubav prema istini odavno se formira na utilitarističkim principima, selektivna je i - teško onom ko čeka da se Evropa šokira, pa da shvati šta mu se dešava. I, današnja Evropa se nikad ne šokira zbog toga što je nešto istinito ili ne. Taman posla. Za Evropu je sve to jedan dobro režiran šou. Današnja Evropa liči na onu publiku koja u TV-studijima „uživo" gleda program koji se, inače, pravi za neke tamo ispred ekrana - a oni su tu da aplaudiraju kad im organizator da znak. Ta sjajna ali efikasna budalaština vodi poreklo iz Amerike, naravno. Doduše, kako su honorari za aplaudiranje sve manji sve je više i pitanja: možda s ovim nešto nije u redu.

Dik Marti zaslužuje naše poštovanje i zahvalnost za napor da gluvima javi ono što mi, ili bar deo srpskog društva, bezuspešno pokušava godinama. Ali ne treba uopšte sumnjati da on nije nikava „ptica rugalica" - već samo glasnik koji „dolazi kad treba". Naravno ne želi se ovim umanjiti uloga reči i u trenutku „kad treba", a još manje tvrditi da je Zapad „Sodoma i Gomora". Jer, velik je Zapad. I, formalno, slobodan prostor. Tako da se iza totalitarnog učinka manipulacija, iza ljubitelja moći i izvršilaca nacionalnih političko-strateških interesa koji dolaze ispod zastava Istina i Pravda sa ciničnim osmehom ljudi koji znaju „šta je stvarnost", dakle, iza njih uvek postoje oni koji „čitaju onako kako je napisano" u zakonima i slobodno misle. To je moć Zapada što takvih uvek ima. Neki od njih, koji se morala drže ko pijan plota, onda i govore jasno i javno to što misle. Na Zapadu se za to ne ide u zatvor, ali - i ne zovu vas često na Si-eN-eN da „trujete narod" viškom informacija koje mute jasne slike. To je suštinsko pitanje kod Dika Martija. Kako je pripušten u „struktuiranu javnost". Npr, „Njujork tajms" se neće libiti da konstatuje da je Noam Čomski „najveći živi intelektualac danas", ali angažman jednog Čomskog i njegovog kruga u sadržaju „najvećeg dnevnog lista na svetu" prava je marginalnost.

Setićete se, nisu bez drstičnih posledica, kad kažu nešto a „nije trenutak", prolazile ni takve veličine kao što je Peter Handke, jedan od najvećih živih pisaca na nemačkom jeziku ili Harold Piter, nobelovac, Režis Debre, koji je u vreme bombardovanja silazio do Kosmeta... U oficijelnoj Evropi se zna red, i lepo ga možete pratiti u mejn-strim medijima. Tu važi pravilo „nemoj mi istinu kao argument". Ima važnijih stvari u „civilizaciji kapitalizma" od neracionalne borbe za pravdu i istinu. To nikom neće doneti veliki profit, a svakako vas neće voleti oni koji „pravdu dele" po Gvantanamo pravilima.

Evo, pre dve godine, uopšte, nije bio trenutak da ovo o Tačiju i drugovima izazove „šok" u Evropi. Natuknula je to Martijeva drugarica iz Lugana Karla del Ponte, ali morala je da se povuče u južnoameričku zavetrinu gde ju je njena država poslala da diplomatiše. Podsetićemo se na to sa nekoliko citata iz teksta „Ne zaboravite šta se dogodilo u Jugoslaviji" DŽona Pildžera. Pisac teksta je Australijanac, svetsko novinarsko ime, čovek koga je i Harold Pinter pozdravljao kao beskompromisnog kopača istine. Povodom ignorisanja knjige Karle del Ponte „Lov" u Britaniji Pildžer podseća da upravo „dok je Bler, ratni vođ, trijumfalno stupao ‘oslobođenim' Kosovom OVK je izvršila etničko čišćenje više od 200 hiljada Srba i Roma". A 78 dana ranije javljano je zapadnoj javnosti da Srbi „vrše genocid" na Kosovu, te NATO mora da se bori za gole živote pripadnika albanskog naroda jer bilo je samo pitanje časa kad će oni nestati sa lica zemlje. Američki ambsador Dejvid Šefer objavio je da bi „225,000 Albanaca, muškaraca između 14 i 59 godina starosti" moglo biti likvidirano. Ko bi to smeo da dozvoli! Baš genocidan plan, a kad Šefer kaže, nema sumnje i da postoji. Toni Bler je podsećao na holokaust i „duh Drugog svetskog rata". Britanski ministar inostranih poslova Robin Kuk bio je na direktnoj telefonskoj vezi sa herojskim vođama OVK.

I, podseća Pildžer, kako su po „oslobođenju" Kosova tamo pohitali razni istraživači da otkopaju „holokaust". FBI nije uspeo da nađe masovne grobnice i jedan od najmoćnijih timova te vrste na svetu tiho se vratio kući. Kad jednom Vikliks dođe do tih dokumenata videćemo šta su profesionalci rekli političarima što su ih doveli u zabludu. Spakovao se i španski forenzički tim, samo je Španac to okončao u skladu s mediteranskim temperamentom i besno je objavio da su to sve bile „semantičke piruete ratne propagandne mašinerije". Godinu dana kasnije, Karla del Ponte je objavila da je broj mrtvih na Kosovu: 2.778. A tu su uključena imena poginulih boraca obe strane, likvidirani civili gde je OVK imala značajniji učinak, poginuli u bombardovanju, kolateralne žrtve NATO... Ne, Evropa nije uopšte bila šokirana. Doktor Bernar Kušner, njene oči i uši u južnoj srpskoj pokrajini, još manje.

Pildžer je u tekstu objasnio i da to „nije bilo sve" što se desilo na „slobodnom" Kosovu, za koje je demokratska i civilizovana Evropa, beskompromisno izdejstvovala i „nezavisnost". Podsetio je na monstruoznu priču o - trgovini ljudskim organima. Evropa, koju to zanima, pročita knjigu Karle del Ponte i čudi se... Malo. Onako, kao kad bi Urugvaj u poslednjem minutu na svetskom prvenstvu pobedio Englesku u četvrtfinalu, recimo. Ali ne „šokira se". Toliko se Evropa „šokirala" da je sa Sjedinjenim Američkim Državama, bez da se ustezala i sekundu, „priznala Kosovo, državu koje ni formalno nema ekonomiju, ali ima kriminalne gangove koji trguju drogom, osnovne privredne delatnosti su krujumčarenja, trgovina belim robljem. Doduše ima jedna vredna stavka u kosovskom bilansu: američka vojna baza Bondstil, koju je Savet Evrope u raspravi o ljudskim pravima opisao kao ‘manju verziju Gvantanama'. Del Ponteovoj, sad švajcarskom doplomati, rečeno je od strane njene vlade da obustavi promociju knjige."

U zaključku teksta, Pildžer podseća na tok od 1991. godine kad je na evropskom sastanku „na vrhu" u Mastrihtu odlučeno da Evropa prizna Hrvatsku i tako celu zemlju Južnih Slovena gurne u rat, pa do 1999. kad su Evropa i SAD u Rambujeu Srbiji dali „fer ponudu" da pristane na mirnu „okupaciju NATO snaga ili da bude pokorena bombama". I „ne zaboravite šta se desilo u Jugoslaviji", kaže Pildžer, jer je „to bila perfektna proba krvoprolića u Avganistanu i Iraku".

Sećam se kako je DŽefri Najs, zamenik u haškom tužilaštvu za ratne zločine, u intervjuu NIN-u koji je dao u Londonu, već kao neko ko je izašao iz toga, objašnjavao da njegova bivša šefica Karla del Ponte priča bajke jer je to - vađenje organa i njihovo transportovanje - nemoguće. Taj umni čovek se razumeo i u to, kad je trebalo. Ondašnji sukob njega i Karle del Ponte svakako nije bio sukob ljudi pritisnutih moralnim dilemama, a koji se bore da istina izađe na videlo, te neslaganje proizilazi iz činjenice da samo o tome imaju različite ideje. Ne, to je sukob službi, interesa, „volja za moć". Jer, oni jesu „međunarodna zajednica" u odnosu na nas, ali između sebe razlikuju šta je čije i šta je kome od značaja. Karla nije uspela da „šokira" Evropu svojim strašnim otkrićem. Dve godine kasnije, njen saradnik iz romantičnog doba kada su u švajcarskim brdima zajedno jurili male kriminalce - uspeo je. Kako je to moguće? Pa valjda se čovek šokira kad prvi put čuje strašne istine! Posle se čudi, analizira, raspravlja, nastoji da nešto učini. Nije bio trenutak! Sada nekom treba taj „šok". Bićemo, u nekom trenu, svesni i mi - kome i zašto. A njihov đak, obučavan po evropskim kampovima za „pse mira", Hašim Tači može da završi kako jačima bude trebalo. Da vlada, ili da strada.

I to je to. Evropski šok nad našom sudbinom je kao bes lava kome smeta tvrda koža preklane antilope da ruča „k'o čovek".

Šokovi će da potonu. Jedino, ostaće priča da je „međunarodna zajednica" na projektu Kosova uvela nove načine finasiranja svojih igrača na terenu. Dosad su službe omogućavale gerilcima koji brane „američki nacionalni interes" pa su počašćeni da budu „oslobodilačke vojske", da trguju drogom, oružjem, naftom, cigaretama, alkoholom, hranom, ljudima... A u temelje „nezavisnog" Kosova ugrađeni su ljudski organi otetih Srba! Dr Frankeštajn i grof Drakula se gore „krste i levom i desnom rukom". Ljudska mašta ih je porazila. To njima nikad ne bi palo na pamet. Kad se „šok" sanira biće zanimljivo ko će da pobedi: „demokrati" koji će insistirati da se poštuje volja albanskog naroda ili ovi „šokirani" koji su iznenada počeli da veruju da zločinci ne mogu da budu vođe „priznatih" država. Gledaćemo taj film. A od dr Kušnera, velikog Evropljanina i čoveka od reči, moglo bi se očekivati da kad ga oslobode svih državničkih obaveza, nestane iz Pariza netragom...

I kad se na „Kosovu ravnom" pojavi neko prerušen u Zoroa Osvetnika, kad zaslužena kazna počne da stiže prvo one koji su pobili one žeteoce, pa onda ove „doktore" koji su operisali naživo... Svima će biti jasno. Pripovedaće se decenijama, kao u pričama DŽeka Londona, kako neki crni konjanik u besanim noćima jezdi Gazimestanom, a na vrhu njegovog koplja lome se munje... Besprizornici će strepeti da na njihovoj kući ne osvane grafit „Pravda bez granica". O Diku Martiju će se na Kosovu tada pričati kao o milosrdnom anđelu...